десно|мини|200px|Тестирање подложности бактерије -{Staphylococcus aureus}- на антибиотике путем дифузионог теста на агару – антибиотици се шире дифузијом и инхибирају раст -{S. aureus}-, чиме се формирају зоне инхибиције.
Антибиотици представљају групу хемијских једињења која успоравају раст или уништавају микроорганизме, у првом реду бактерије, на такав начин који није (у прописаним дозама) штетан по домаћина. Антибиотици могу било да убију или да инхибирају раст бактерија. Неколико антибиотика је исто тако ефективно против гљивица и протозоа, а неки су токсични за људе и животиње, чак и кад се користе у терапеутској дози. Антибиотици нису ефективни против вируса као што су прехлада или инфлуенца, и могу да буду штетни ако се непримерено користе.
Антибиотици су произвели револуционарне промене у медицини 20. века, и заједно са вакцинацијом су скоро довели до искорењивања болести као што је туберкулоза у развијеном свету. Њихова ефективност и доступност доводе до прекомерне употребе, посебно при узгоју марве, што подстиче бактерије да развију отпорност. То је довело до широко распрострањених проблема са антимикробном и антибиотичком отпорношћу, до те мере да је Светска здравствена организација класификовала антимикробну отпорност као „озбиљну претњу [која] више није предвиђање за будућност, она се догађа у стварности у сваком региону света и има потенцијал да утиче на сваког, независно од узраста, у свакој земљи“.
Ера антибактеријске хемотерапије је започела открићем арсфенамина, који су Алфред Бертејм и Паул Ерлих синтетисали 1907, и који је кориштен за третман сифилиса. Први системски активни антибиотик, пронтосил је открио Герхард Домаг 1933,за шта му је додељена Нобелова награда 1939. године
Понекад се термин антибиотик користи за сваку супстанцу која се примењује против микроба, синонимно са антимикробним агенсом. Неки извори праве разлику између антибактеријала и антибиотика; антибактеријали се користе у сапунима и средствима за чишћење, али не као лекови. Овај чланак третира те термине као синониме, и следи најшире заступљену дефиницију да су антибиотици супстанце које се користе против бактерија.
Медицинска употреба Третман Бактеријске инфекције Протозоанске инфекције, нпр. метронидазол и Бактрим је ефективнији против неколико паразитских болести Имуномодулација, нпр. тетрациклин, који је ефективан при периодонталној инфламацији, и дапсон који је ефективан код аутоимуних болести, као што је пемпхигоид оралне слузокожне мембране Неоперативни ресурс за пацијенте који имају некомпликовани акутни апендицитис. Показало се да је третман антибиотицима делотворан, и да скоро да нема случајева ремисије. Превенција инфекције Хируршки рез Дентална антибиотичка профилакса Случајеви неутропеније, нпр. везано за канцер
Фармакодинамика
Успешан исход антимикробне терапије антибактеријским једињењима зависи од неколико фактора. Они обухватају одбрамбене механизме домаћина, локацију инфекције, и фармакокинетичка и фармакодинамичка својства антибактеријског агенса. Бактерицидна активност антибактеријских агенаса може да буде зависна од бактеријске фазе раста. Неопходни пререквизит је обично текућа метаболичка активност и деоба бактеријских ћелија. Ти налази су базирани на лабораторијским студијама. У клиничком окружењу је исто тако показано да су неопходни за елиминацију бактеријске инфекције. Пошто активност антибактеријских агенаса фреквентно зависи од њихове концентрације, ин витро карактеризација антибактеријске активности нормално укључује одређивање минималне инхибиторне концентрације и минималне бактерицидне концентрације антибактеријског агенса. Да би се предвидео клинички исход, антимикробна активност антибактеријског агенса се обично комбинује са његовим фармакокинетичким профилом, и група фармаколошких параметара се користи као индикатор ефикасности лека.
Класе
десно|мини|150px|Молекулске мете антибиотика у бактеријској ћелији
Антибактеријски антибиотици се обично класификују на бази њиховог механизма дејства, хемијске структуре, или спектра активности. Већина њих је усредсређена на бактеријске функције или процесе раста. Они чија мета је бактеријски ћелијски зид (пеницилини и цефалоспорини) или ћелијска мембрана (полимиксини), или они који ометају есенцијалне бактеријске ензиме (рифамицини, липиармицини, хинолони, и сулфонамиди) имају бактерицидно дејство. Они чији циљ је протеинска синтеза (макролиди, линкосамиди и тетрациклини) су обично бактериостатични (изузев бактерицидних аминогликозида). Даља категоризација је базирана на њиховој циљној специфичности. Антибактеријски антибиотици „уског спектра“ делују на специфичне типове бактерија, као што су Грам-негативне или Грам-позитивне бактерије, док антибиотици широког спектра утичу на широк опсег бактерија. Након 40-годишњег застоја у откривању нове класе антибактеријских једињења, четири нове класе антибактеријских антибиотика су доспеле до клиничке примене: циклични липопептиди (као што је даптомицин), глицилциклини (као што је тигециклин), оксазолидинони (као што је линезолид), и липиармицини (као што је фидаксомицин).Cunha BA. Antibiotic Essentials 2009. Jones & Bartlett Learning. .for example.
Производња
Захваљујући напретку медицинске хемије, већина модерних антибактеријских агенаса су полусинтетичке модификације разних природних једињења. Они обухватају бета-лактамске антибиотике, представнике од којих су пеницилини (производи гљива из рода Пенициллиум), цефалоспорини, и карбапенеми. Једињења која се још увек добијају изолацијом из живих организама су аминогликозиди, док су други антибактеријски агенси — на пример, сулфонамиди, хинолони, и оксазолидони — производе путем хемијске синтезе. У складу са тим, многа антибактеријска једињења се класификују на бази њиховог хемијског/биосинтетичког порекла у природне, полусинтетичке и синтетичке. Један и други класификациони системи су базирани на биолошкој активности; у тој класификацији, антибактеријски агенси се деле у две широке групе следствено њиховом биолошком ефекту на микроорганизме: бактерицидне агенсе који убијају бактерије, и бактериостатичке агенсе који успоравају или заустављају бактеријски раст. Многа антибактеријска једињења су релативно мали молекули са молекулском тежином од мање од 2000 атомских јединица масе.
Након тестирања антибактеријских агенаса на широком опсегу бактерија, производња активних једињења се изводи користећи ферментацију, обично у строго аеробним условима.
Администрација Орални антибиотици се узимају путем уста, док се интравенозна администрација може користити у озбиљнијим случајевима, као што су дубоко укорењене системске инфекције. Антибиотици се исто тако могу понекад дозирати топикално, на пример путем капи за очи или уља.
Топикални антибиотици су: Еритромицин Клиндамицин Гентамицин Тетрациклин Меклоциклин (Натријум) сулфацетамид Топикални лекови који делују као комедолитици, као и антибиотици су: Бензоил пероксид Азелаинска киселина
Нуспојаве мини|десно|Здравствене поруке попут ове подстичу пацијенте да разговарају са својим доктором о безбедности коришћења антибиотика.
Антибиотици се тестирају за бројне могуће негативне ефекте на људима и другим сисарима пре него што се одобри њихова клиничка примена. Они се обично сматрају безбедним, и већина њих је добро толерисана. Међутим, поједини антибиотици су били везани за опсег штетних нуспојава. Нуспојаве су у опсегу од благих до веома озбиљних у зависности од коришћеног антибиотика, циљних микробних организама, и индивидуалног пацијента. Безбедносни профили новијих лекова често нису добро познати, за разлику од оних са дугом историјом примене. Непожељна дејства су у опсегу од грознице и мучнине до знатних алергијских реакција, укључујући фотодерматитис и анафилаксу. Честа нуспојава је дијареја, која је последица поремећаја композиције интестиналне флоре, што може да доведе од прекомерног раста патогених бактерија, као што је -{Clostridium difficile}-. Антибактеријски агенси исто тако могу да утичу на вагиналну флору, те могу да доведу до прекомерног раста гљивица из рода -{Candida}- у вулво-вагиналној области. Додатне нуспојаве могу да произађу из интеракције са другим лековима, као што је повећани ризик од повреде тетива услед администрације хинолонских антибиотика са системским кортикостероидом. Неки научници сматрају да неселективна употреба антибиотика мења микробиоту домаћина и то може бити повезано са хроничним болестима.
Међусобне интеракције лекова
Контрацептивне пилуле Већина студија показује да антибиотици не ометају дејство контрацептивних пилула. Такве клиничке студије показују да је антибиотицима узрокована стопа неуспеха контрацептивних пилула веома ниска (око 1%). У случајевима где се сумња да антибактеријска средства утичу на ефикасност контрацептивних пилула, као што је код антибиотика широког опсега рифампицина, могуће је да долази до повећања активности хепатичких ензима јетре, који узрокују убрзани распад активних састојака пилуле. Утицаји на интестиналну флору, који могу да доведу до умањене апсорпције естрогена у цревима, исто тако су предложени, мада су такве сугестије неуверљиве и контроверзне. Лекари препоручују да се додатне контрацептивне мере предузму током терапије у којој се користе антибиотици за које се сумња да формирају интеракције са оралним контрацептивима.
Алкохол Интеракције између алкохола и појединих антибиотика се могу јавити. То може да узрокује нуспојаве и умањену ефективност антибиотичке терапије. „Разумно је да се избегава конзумирање алкохола кад се користе лекови. Међутим, мало је вероватно да умерено конзумирање алкохола може да доведе до проблема при употреби већине уобичајених антибиотика. Додуше, постоје специфични типови антибиотика при чијој употреби би алкохол требало избегавати у потпуности због озбиљних нуспојава.“ Потенцијални ризици од нуспојава и ефективност зависе од типа коришћеног антибиотика. Упркос одсуству категоричне контраиндикације, веровање да алкохол и антибиотике никад не треба мешати је широко распрострањено.
Антибиотици као што су метронидазол, тинидазол, цефамандол, латамоксеф, цефоперазон, цефменоксим и фуразолидон, узрокују хемијску реакцију сличну дисулфираму са алкохолом путем инхибирања његовог разлагања посредством ацеталдехид дехидрогеназа|ацеталдехид дехидрогеназе, што може да доведе до повраћања, мучнине, и краткоће даха.
Други утицаји алкохола на активност антибиотика обухватају промене активности ензима јетре који разлажу антибиотска једињења. Додатно, серумски нивои бактериостатичких антибиотика доксициклина и еритромицин сукцината могу да буду редуковани при конзумацији алкохола, што доводи до умањене ефикасности и фармакотерапеутског дејства.
Историја Пре појаве хемијских препарата у борби против инфекција изазваних опортуним бактеријама коришћени су, са разноликим резултатима, препарати добијени од биљака и плесни. Овај метод лечења практиковали су стари Грци а нарочито стари Кинези. Са данашњег становишта, јасно је да су неки од ових препарата заиста у одређеној мери и били ефикасни. Наиме, многе плесни имају способност да производе антибиотске супстанце, али је свакако јасно да су у прошлости антички народи ово могли да прихвате само на интуитивном нивоу.
Почетак 20. века донео је извесне помаке. У неким земљама западне Европе али и тадашње Русије почела је примена бактериофага. Бактериофази представљају вирусе који једном унети у тело домаћина почињу да нападају ћелије бактерија остављајући телесне ћелије нетакнутима. Ово је био изузетан помак. До тада су покушани третмани агресивним хемијским агентима, као што су то арсеник и трихнин, који су, уколико изузетно пажљиво дозирани, побољшавали опште стање код извесног броја пацијената. Ипак, ови агенси се нису одликовали селективном токсичношћу, за разлику од бактериофага које нису адверзно утицале на ћелије домаћина. Недовољно разумевање третмана бактериофагама као и недоследни резултати довели су до гашења овог начина лечења.