мини|200п|Храм Конфучија u Ђангјин, Вуси, Ђангсу. мини|200п|Капије венмијо у Датунгу, Шанси.
Конфучијанство/конфуцијанство или конфучијанизам, изворно жуђа (, -{rújiā}- — школа учењака), етички је и филозофски систем утемељен на учењима Конфучија (551—479. п. н. е.).
Конфучијанизам је имао огроман утицај на кинеску културу и цивилизацију, будући да је од времена династије Хан до оснивања народне републике представљао главну струју мишљења и владајућу идеологију царске Кине и пронационалистичке републике. Тек је у 20. веку, са продором западне филозофије у Кину био директно угрожен и критикован као део феудалног уређења и препрека модернизацији Кине. Међутим, конфучијанизам је опстао, и, мада је данас формално изгубио на значају, још увек представља веома значајан део кинеске мисли.
Конфучијанизам у свом данашњем облику изведен је из неоконфучијанских школа према интерпретацијама Дунг Џунгшуа, Џу Сјуа и других филозофа. Осим у Кини, конфучијанизам је имао великог утицаја у суседним земљама, пре свега у Кореји, затим Јапану и Вијетнаму, те Сингапуру и другим територијама у којима кинеска нација представља знатан део популације или је током дугог периода вршила директан утицај.
Конфучије Филозофски систем конфучијанизма настао је обједињавањем и систематизовањем неименоване државне религије династије Џоу, чија је срж било обожавање предака, елемент прастарих хтонских веровања, и феудалног моралног кодекса (ритуала) ове династије.
Конфучије је живео у Периоду пролећа и јесени када је дошло до постепеног распада династије Џоу. Са распадом државе дошло је и до пропадања њених вредности, и Конфучије је као своју обавезу видео преваспитавање људи свог времена тако што ће их подучити старој култури, коју је неизмерно ценио. Међутим, мада је његова жеља само била да пренесе стару културу и очува њене вредности, он је ипак био више од преносиоца. Он је давао своја тумачења античких моралних концепата и на тај је начин зачео нешто ново. То је Конфучија издвојило из групе „обичних“ учењака и учинило га оснивачем нове филозофске школе.The Analects of Confucius (1915; rpr. NY: Paragon, 1968). Translated by William Edward Soothill.. Translated by Roger T. Ames, Henry Rosemont.. Translated by E. Bruce Brooks, A. Taeko Brooks. . Translated by Simon Leys. Translated by Edward Slingerland.
У раној фази конфучијанства, учитељеву мисао су надограђивали његови многобројни ученици и следбеници. Најзначајнији међу њима су Менције (Менг Ци), представник идеалистичке струје, и Сјин Ци, представник реалистичке струје.
Исправљање имена мини|десно|260п|Страница из „Разговора“ Када га је ученик Ци Лу упитао шта би учинио када би постао владар неке државе, Конфучије је рекао: „Прва ствар коју је потребно учинити је исправљање имена.“ (必也正名乎! Разговори XIII, 3)
Конфучије је сматрао да је за постојање добро уређеног друштва најважније исправљање имена (正名, zhèng míng). Основна идеја исправљања имена је усклађивање имена (општег, идеалног) и датости (појединачног), усклађивање импликација постојећих ствари са њиховим идеалним суштинама. По Конфучију, исправно начело владања је: „Нека владар буде владар, министар – министар, отац – отац, а син – син.“ (君君, 臣臣, 父父, 子子. Разговори XII, 11) Појединачне ствари морају да се слажу са идеалном суштином. За владара, то је „владарски пут“ – оно што би владар требало да буде. Уколико владар не поступа као владар – он није владар, иако га сви могу таквим сматрати.
Свако име, титула, у друштвеним односима подразумева извесне одговорности и дужности, и појединци који их носе морају поступати у складу с тим:
„Ако имена нису исправљена, оно што је речено неће звучати разумно. Ако речено не звучи разумно, онда се не може успешно извршити. Ако се не може успешно извршити, ритуали и музика неће цветати. Ако ритуали и музика не цветају, злочини не могу бити кажњени на прави начин. Ако злочини не могу бити кажњени на прави начин, обичан свет неће имати према чему да се равна и управља.“ (Разговори XIII, 3)
Мандат Неба Из идеје исправљања имена, настала је етичко-политичка теорија о мандату Неба (天命, Tiānmìng). Требало је „открити“ шта се налази у имену владара, односно како владар треба да поступа да би уистину био владар.
Према Конфучијевој теорији, наслеђеној из друштвене праксе династије Џоу, уколико се владар (а самим тим и цела династија) не понаша у складу са обавезама и дужностима које владар има према поданику он губи мандат Неба и поданици имају право да га збаце с престола.
Конфучије је сматрао да је најбољи вид државне управе аристократија – држава у којој владају, у моралном смислу, најбољи људи. Најбољи међу њима је, свакако, јединствени човек који има мандат Неба – цар. Конфучије се, у складу са традицијом свог времена, залаже за апсолутистичку, тоталитарну државу. Овде се под термином тоталитарни мисли на његово изворно значење: систем у коме је добробит појединца увек и искључиво подређена добробити друштва у целини. У друштву у коме су на власти „праве“ аристократе интерес друштва заиста јесте и интерес појединца и нико није на губитку. Зато је Конфучије морао да редефинише и појам аристократе.
Племенити господин Конфучијански аристократа је племенити господин – ђунци (君子, jūnzǐ). Изворно значење ове речи је управо принц, племић, владалац.
Племенити господин је идеално-типско оличење моралности и психофизичке целовитости и савршенства. Он је морални водич за обичан свет, јер је у његовој природи да води. Идеал конфучијанске државе је да на њеном челу буде овакав човек.
君子之德风；小人之德草；草上之风必偃。 Племенити господин је као ветар, обичан човек као трава. Трава се повија у правцу у ком ветар дува. (Разговори XII, 19)
Он је квалитетно образован, зна да пише, познаје уметност калиграфије и сликарства, музику, стрељаштво, управљање кочијама, учествује у правилно вршеним ритуалима, искрено и на прави начин испољава оданост и упражњава човекољубље.
Супротност племенитом господину је мали човек, сјаожен (小人, xiǎorén). Он је прост, не разуме узвишене ствари, и дела само да би добио личну корист. Таквих људи на свету има највише и у њиховој је природи да буду вођени.
子曰：「民可使由之，不可使知之。」 Конфучије је рекао: „Обични људи могу да буду подучени да чине како треба, али им се не може објаснити зашто тако треба чинити.“ (Разговори VIII, 9)
Конфучије је први мислилац у кинеској историји који се залагао за принцип меритократије – политичку филозофију према којој владајућу класу не чини племство по крви већ племство по личним врлинама и заслугама, које зависи од појединца а не од његовог порекла. Ова идеја је била кључна и у легалистичкој филозофији.
Ритуали Основну форму понашања у друштву чине ритуали, ли (礼, lǐ). У династији Џоу, значење ове речи било је ограничено само на приношење жртава прецима. Конфучије ју је проширио на све друштвене односе и прихваћене стандарде понашања – секуларно церемонијално понашање.
Функција ритуала је да деле људе на категорије и успостављају систем хијерархијских односа међу појединцима тако што прецизно и детаљно одређују начине опхођења у међуљудским односима. Међутим, осим основне функције као кохезионог елемента друштвеног система, ритуали имају вредност много већу од пуке форме.
Основна функција ритуала је у интернализацији понашања. Придржавањем правила и вршењем ритуала појединац прихвата одређени модел понашања као свој сопствени. На тај начин, ритуали, као скуп прецизно одређених правила, постају унутрашњи априорни регулатив у сваком појединцу. Наравно, као што „одело не чини човека“, тако и поштовање саме форме ритуала без искрености у њиховом вршењу не значи ништа.
恭而无礼则劳；慎而无礼则葸；勇而无礼则乱；直而无礼则绞。 Учтивост без ритуала постаје тешка и заморна; опрезност без ритуала постаје кукавичлук; храброст без ритуала постаје хаотична неотесаност; искреност без ритуала постаје грубост. (Разговори VIII, 2)
Ако се ритуали врше са искреношћу људи се култивишу, и у сваком су тренутку самима себи обавезни да поступају правилно. У таквом идеалном друштву нема потребе ни за законима, зато што људи схватају суштину друштвених односа и тај увид их спречава да почине прекршај. Вршење правилних ритуала одваја племенитог господина од малог човека.
道之以政，齐之以刑，民免而无耻；道之以德，齐之以礼，有耻且格。 Ако се људима влада само помоћу закона и казни, они ће знати како да их избегавају и неће имати осећај стида. Ако људима управљају врлине и ритуали, они не само да ће имати осећај стида него ће бити у стању да сами исправљају своје грешке. (Разговори II, 3)
Синовља оданост Термин синовља оданост, сјао (孝, xiào) потиче из древних времена. Централни је термин култа предака и означава оданост, односно поштовање које син треба да осећа према својим живим и мртвим прецима. У испољавању оданости кључну улогу играју ритуали.
Синовља оданост је једна од највећих врлина које појединац може поседовати. Она се у конфучијанизму аналогијом пресликава на пет кардиналних односа (五伦, Wǔlún), у којима на сличан начин постоји однос подређености и надређености: однос оца и сина (父子) однос владара и поданика (君臣) однос мужа и жене (夫妇) однос старијег и млађег брата (兄弟) однос међу пријатељима (朋友)
Однос међу пријатељима је посебан, јер у њему нема подређености и надређености, већ га карактеришу равноправност, искреност и узајамно поверење.
Дужности и обавезе владара према поданику, као и поданика према владару, Конфучије је извео из формалних обавеза које карактеришу однос сина и оца – послушност и поштовање које син треба да исказује својим родитељима, а са друге стране обавезе и одговорности родитеља према сину. Искреност је и у вршењу ритуала синовље оданости кључни елемент.
„Данас људи зову оданим сина само зато што је у стању да материјално издржава своје родитеље. Међутим, то могу да чине и пси и коњи. Ако се човек према својим родитељима не односи са искреним и дубоким поштовањем, у чему је разлика између њега и животиње?“ (Разговори II, 7)
Значај Конфучијеве преформулације термина синовље оданости налази се у идеји реципроцитета – постојању узајамних обавеза и дужности обеју страна обухваћених ритуалима. Млађи, потчињени, нема само дужност да буде послушан, већ и право и обавезу да посаветује старијег ако опази да он у нечему греши. Додуше, савет млађег нема адекватну „тежину“ и старији има право да овај савет пренебрегне. Ако се то догоди, млађи и даље мора остати послушан и одан.
Када је конфучијанизам касније инструментализован као државна идеологија, питање обавеза надређеног над подређеним махом су занемариване, а наглашавано је поштовање надређеног и потчињеност.
Човекољубље Суштина свих ритуала, односно суштина свих човекових дужности у друштву, јесте човекољубље, жен (仁, rén). Основа човекољубља је, како је рекао Конфучије: „волети људе“ (Разговори XII, 22) односно „поштовати родитеље, бити озбиљан и марљив у својим дужностима, бити поштен и искрен према пријатељима.“ (Разговори XIII, 19).
Оно се налази у сваком човеку и представља покретачку силу сваког појединца.
子曰：「仁远乎哉？我欲仁，斯仁至矣。」 Конфучије је рекао: „Да ли је човекољубље далеко? Пожелим га и, гле, оно је ту!“ (Разговори II, 7)
Човекољубље од појединца захтева да себе и своје жеље потчини поштовању ритуала. Будући да је оно суштина сваког човека, тражи начин да се на адекватан начин искаже. Оно се на најбољи начин исказује и испољава кроз ритуале. Прецизно дефинисани ритуали ограничавају, обликују и степенују човекољубље у складу са посебним друштвеним околностима и особом на коју је у датој прилици усмерено. То је и једини начин да се човекољубље искаже.
Само племенити господин уме да увек и на прави начин исказује човекољубље, зато што се он придржава правилних ритуала, односно, „зна кога да воли а кога да мрзи“.
Човекољубље се састоји од начела алтруизма и савесности.
Алтруизам и савесност Начело алтруизма и савесности назива се и начелом примењивања аршина. Старокинески термини за алтруизам и савесност су џунг (忠, zhōng) и шу (恕, shù) па се ово начело назива и начелом џунгшу.