Црвене бригаде ( , често скраћено БР) била је италијанска крајње левичарска марксистичко-лењинистичка милитантна група. Била је одговорна за бројне насилне нападе током италијанских година олова, укључујући отмицу и убиство Алда Мора 1978. године, бившег премијера Италије испред органског левог центра. Атентат на Мора био је национални шок у Италији, као и убиство левичарског синдикалца Гвида Росе у јануару 1979. године. Сандро Пертини, тадашњи левичарски председник Италије, рекао је на Росиној сахрани: „Не говори председник Републике, већ друг Пертини. Познавао сам [праве] црвене бригаде: борили су се са мном против фашиста, а не против демократа. Срам вас било!”
Основане 1970. године, Црвене бригаде су тежиле стварању револуционарне државе кроз оружану борбу и изласку Италије из Северноатлантског пакта (НАТО). Организација је стекла озлоглашеност током 1970-их и почетком 1980-их својим насилним чиновима саботаже, пљачкама банака, пуцањем у колена одређеним индустријалцима, власницима фабрика, банкарима и политичарима који су сматрани експлоататорима, као и отмицама или убиствима индустријалаца, истакнутих капиталиста, политичара, полицијских званичника и других перципираних непријатеља радничке револуције. Готово педесет људи је убијено у њиховим нападима између 1974. и 1988. године. Према Центру за међународну безбедност и сарадњу, БР је била „широко распрострањена” терористичка група.
Узори БР-у били су латиноамерички покрети урбане гериле и италијански партизански покрет из ере Другог светског рата. На групу су такође утицале књиге о Тупамаросима из Уругваја које је објавио Ђанђакомо Фелтринели, а које су, према речима историчара Пола Гинсборга, постале „својеврсни приручник у стилу уради-сам за ране Црвене бригаде”.Paul Ginsborg, A History of Contemporary Italy 1943–1988, Penguin 1990 p. 361–362 Остали утицаји су укључивали алжирски Фронт националног ослобођења и Вијетконг.
Током 1980-их, групу су разбили италијански истражитељи, уз помоћ неколико ухапшених лидера који су постали покајници () и помогли властима у хватању осталих чланова. Група је доживела препород крајем 1990-их и 2000-их. Иако Италија није била једина земља која је искусила године тероризма, БР су биле најмоћнија, највећа и најдуговечнија левичарска терористичка група у Западној Европи након Другог светског рата. Организације сличних ставова биле су Фракција црвене армије у Немачкој, Ирска народна ослободилачка армија (са својим политичким крилом, Ирском републиканском социјалистичком партијом) у Ирској, и, у Шпанији, баскијска левичарска националистичка група ЕТА. Земље погођене тероризмом биле су Француска, Немачка, Ирска и Шпанија.
Током свог постојања, БР су углавном наилазиле на противљење других група крајње левице, као што су Lotta Continua и Potere Operaio, и биле су изоловане од италијанске политичке левице, укључујући и од стране Италијанске комунистичке партије (ПЦИ), којој су се противили због њиховог Историјског компромиса са Мором и Хришћанском демократијом. Отмицом и убиством Мора, они су одиграли кључну улогу у блокирању пута ПЦИ ка влади. Према речима историчара Дејвида Бродера, уместо да својим акцијама изазову радикализацију италијанског политичког пејзажа као што су се надали, то је резултирало антикомунистичким одговором и падом ванпарламентарне левице, што је понекад изазивало оптужбе да су у Црвене бригаде инфилтрирани антикомунистички или владини ентитети који су настојали да подрију групу, посебно у вези са отмицом и убиством Алда Мора.
1970: Прва генерација БР Црвене бригаде су основане у августу 1970. године.Alexander p. 194 Њени оснивачи су били Ренато Курчо и Маргерита Кагол, који су се упознали као студенти на Универзитету у Тренту и касније се венчали, као и Алберто Франческини. Франческинијева бака била је вођа сељачких лига, а његов отац радник и антифашиста који је депортован у Аушвиц.Paul Ginsborg, A History of Contemporary Italy: Society and Politics 1943–1988, (London: Penguin, 1990) p.361.
Формирање Црвених бригада одвијало се у контексту друштвених борби крајем 1960-их. Раднички штрајкови потресли су фабрике, посебно Пирели и Siemens, што је навело део радничког покрета да усвоји „оружану пропаганду” као метод борбе. Прве акције, попут уништавања возила надзорника или отмице руководилаца, одражавају социјални састав оружаних група. Међу 1.337 особа осуђених за припадност Црвеним бригадама, 70% су били радници, запослени у услужном сектору или студенти.
Страх од преузимања власти од стране крајње деснице у Италији, попут режима пуковника у Грчкој и војне диктатуре у Чилеу предвођене Аугустом Пиночеом, у земљи која је још увек носила ожиљке своје италијанске фашистичке прошлости, делимично објашњава зашто се тероризам крајње левице у Италији развио више него у било којој другој европској земљи. Серђо Сеђо, једна од личности Година олова, рекао је: „Одрастао сам са идејом да они планирају државни удар, као у Грчкој или Чилеу. И да би нас побили. Заправо, већ су били почели.” Између 1969. и 1975. године, напади и политичко насиље углавном су се приписивали десничарским групама (95% од 1969. до 1973, 85% у 1974, и 78% у 1975).
Док је група из Трента око Курча имала своје главне корене на Одељењу за социологију Католичког универзитета, група из Ређо Емилије (око Франческинија) укључивала је углавном бивше чланове Италијанске комунистичке омладинске федерације (ФГЦИ) који су избачени из ПЦИ-ја због екстремистичких ставова.A Jamieson. Identity and morality in the Italian Red Brigades. Terrorism and Political Violence, 1990, У почетку, БР су углавном биле активне у Ређо Емилији, у великим фабрикама у Милану (Pirelli, Sit-Siemens и Magneti Marelli) и у Торину (Fiat). Чланови су саботирали фабричку опрему и проваљивали у фабричке канцеларије и седишта синдиката. Године 1972, извели су своју прву отмицу, у којој је фабрички надзорник за Sit-Siemens држан као талац око двадесет минута док су га сликали са плакатом који га проглашава фашистом.R. Lumley, States of Emergency: Cultures of Revolt in Italy from 1968 to 1978, (London: Verso, 1990) p.282. Надзорник је затим пуштен неповређен.Види Giovanni Fasanella and Alberto Franceschini (са поговором судије Росарија Приореа, који је истраживао смрт Алда Мора), Che cosa sono le BR ("Brigades Rouges. L'Histoire secrète des Red Brigades racontée par leur fondateur, Alberto Franceschini. Entretien avec Giovanni Fasanella". Editions Panama, 2005 рецензија од стране листа Le Monde.
Отмице БР-а су се разликовале од оних латиноамеричких или европских група по томе што, осим два велика изузетка, нису биле спровођене због непосредних практичних могућности, већ због симболичког ритуализма, где је мета као симбол представљала акцију према симболизованом ентитету. У почетку су се БР фокусирале на управно особље и десничарске синдикалце из највећих компанија у земљи, попут Алфа Ромеа, Фијата и Сит-Сименса. До 1974, са опадањем мобилизације радничке класе, пребацили су фокус са фабрика на државу и њене институције; године 1976. су посебно описали правосуђе као „најслабију карику у ланцу моћи”. Након тога, почели су да циљају политичаре. Током 1970-их, БР су извеле осам симболичких отмица. Све су следиле сличан пут у којем је жртва била подвргнута преком суду, држана у заточеништву у периоду од 20 минута до 55 дана, а затим пуштена неповређена. Отмица Алда Мора, девета од тих симболичких отмица, била је једина која се завршила убиством.
Током овог времена, активности БР-а су осуђивале политичке групе крајње левице, као што су Lotta Continua и Potere Operaio, које су биле блискије аутономистичком покрету. Они попут Lotta Continua делили су потребу за оружаном самоодбраном од полицијског и фашистичког насиља, али су били критични према терористичким акцијама, које су сматрали елитистичким и контрапродуктивним, и осуђивали су БР као катализатор, а не као одговор на репресију. Lotta Continua је доводила у питање тврдњу БР-а да би елиминација појединачних капиталиста ојачала класну организацију. Након њеног распуштања, континуирани лист Lotta Continua имао је наслов „ни са државом ни са Црвеним бригадама”.
Честе тврдње о везама између БР-а и обавештајних служби комунистичких држава су изношене, али никада нису доказане, и милитанти су их увек одбацивали у књигама и интервјуима. У јуну 1974, Црвене бригаде су убиле два члана италијанске неофашистичке партије, Италијанског социјалног покрета (МСИ), током напада на седиште МСИ у Падови.
Хапшење оснивача БР 1974. У септембру 1974. године, Курча и Франческинија је ухапсио генерал Карло Алберто Дала Кјеза, и осуђени су на осамнаест година затвора. Хапшење је омогућио „Фрате Митра”, алијас Силвано Ђирото, бивши монах који се инфилтрирао у БР за италијанске безбедносне службе.Brigate Rosse and Moro Kidnappig: secrets and lies Курча је из затвора ослободио оружани командос БР-а, предвођен његовом супругом Кагол, али је нешто касније поново ухапшен.
Ширење и радикализација После 1974, Црвене бригаде су се прошириле на Рим, Ђенову и Венецију, њихов број је драстично порастао и почели су да диверсификују своје криминалне подухвате. БР су спровеле неке политичке отмице високог профила (нпр. судија из Ђенове Марио Соси) и отмице индустријалаца (нпр. Валарино Ганча) како би добили новац за откуп који им је (заједно са пљачкама банака) био главни извор прихода. Њихов манифест из 1975. године наводио је да је њихов циљ „концентрисани удар у срце државе, јер је држава империјалистичка збирка мултинационалних корпорација”. СИМ (Stato Imperialista delle Multinazionali) је постао примарна мета.
Године 1975, Карабинијери су открили сеоску кућу у којој су БР држале Ганчу као затвореника (Кашина Спиота). У пуцњави која је уследила, погинула су два полицајца, као и Каголова. Следећег априла, БР су објавиле да су основале Борбену комунистичку партију како би „водиле радничку класу”. Терористичке активности, посебно против Карабинијера и судија, значајно су се повећале како би терорисали пороте и изазвали поништења суђења у случајевима против затворених вођа организације. Такође, пошто су ухапшени чланови БР-а одбијали да их бране адвокати, адвокати које су судови одредили да их бране (difensori d' ufficio) такође су били на мети и убијани. Међу правницима, професор Фаусто Куоколо је такође нападнут 1979. године током испита на Универзитету у Ђенови; то је био први пут да су БР напале у школи. Њихово оружје је углавном потицало из залиха италијанског покрета отпора током Другог светског рата.
Отмица и убиство Алда Мора
мини|Моро фотографисан током заточеништва од стране Црвених бригада Године 1978, друге БР, предвођене Мариом Моретијем, отеле су и убиле председника Хришћанске демократије (ДЦ) Алда Мора, који је био кључна фигура у преговорима усмереним на проширење парламентарне већине италијанске владе, постизањем историјског компромиса између ДЦ-а и Италијанске комунистичке партије (ПЦИ). Тим чланова БР-а, користећи украдене униформе авио-компаније Алиталија, поставио је заседу Мору, убио петорицу његових телохранитеља и узео га за таоца. Отмичари, предвођени Моретијем, тражили су ослобађање одређених затвореника у замену за Морово безбедно ослобађање. Влада је одбила да преговара са отмичарима, док су италијанске политичке снаге заузеле или тврду линију (linea della fermezza) или ону отворену за преговоре (linea del negoziato). Све главне политичке снаге осим Италијанске социјалистичке партије коју је предводио Бетино Кракси и ванпарламентарне левице заузеле су тврду линију. Из свог заточеништва, Моро је слао писма породици, својим политичким пријатељима и папи Павлу VI, молећи за исход путем преговора. У свом апелу БР-у, папа Павле VI је тражио да ослободе Мора „без услова”. Ово специфично „без услова” је контроверзно; према неким изворима, оно је додато у писмо Павла VI против његове воље, а папа је уместо тога желео да преговара са отмичарима. Према Антонију Менинију, папа Павле VI је био сачувао 10 милијарди италијанских лира да плати откупнину БР-у како би спасио Мора.