Велики раскол или велика шизма ( [], ) означава највећи раскол у историји хришћанства, који је отпочео 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве. До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина. Ово учење је на западу довело до уметања израза Филиокве (лат. -{Filioque}-) у Никејско-цариградски симбол вере. Поменуте измене нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.
Раскол је наступио 16. јула 1054. године, када су тројица легата римског папе Лава IX након доласка у Цариград одлучили да екскомуницирају цариградског патријарха Михаила I и охридског архиепископа Лава. Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Лав IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.
Услед таквог поступања римских легата, патријарх Михаило је сазвао сабор који је одржан 20. јула у Цариграду. На овом сабору је донета одлука да се поступци папских легата одбаце и осуде, а на саме легате је бачена анатема. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Узајамне екскомуникације из 1054. године означиле су прекид литургијске заједнице између римокатоличког запада и православног истока.
Услед раскола, дошло је до трајног одвајања Римокатоличке цркве од васељенског Православља. Пошто су обе стране наставиле да полажу право на наслеђе јединствене Цркве, настало је стање у коме је свака страна сматрала да управо она представља једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Тим поводом се на обе стране развила жива теолошко-полемичка активност, умерена ка оправдавању сопствених ставова, уз оспоравање ставова друге стране. Услед све израженијег заоштравања међусобних спорова у области догматике и еклисиологије, дошло је до општег погоршања у међусобним односима, нарочито након погубног Четвртог крсташког рата (1204). Иако су током касније историје у неколико наврата предузимани извесни кораци у циљу обнове међусобног дијалога и помирења, такви покушаји нису уродили плодом услед озбиљних и суштинских разлика које постоје између две стране.
Предисторија раскола
Велики раскол има дугу и сложену предисторију. У области догматских разлика, расколу је највише допринеле разлике у области пнеуматологије (учење о Светом духу). На хришћанском истоку, доследно је поштовано слово Новог завета, односно Јеванђеља по Јовану које изричито и дословно сведочи (Јн. 15:26) да Свети дух исходи (грч. -{εκπορευσις}-, лат. -{processio}-) од Оца, што је потом уврштено и у осми члан Никејско-цариградског симбола вере (381). Међутим, током потоњих времена, на хришћанском западу су се појавила и нека другачија учења. Поједини западни теолози су поводом односа између Свете Тројице почели да тврде како Свети дух исходи не само од Оца, већ „и од Сина“, чиме је створено учење о двоструком исхођењу Светог духа. Прихватање и озваничење овог учења на хришћанском Западу озваничено је путем уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере. Отуда је учење о двоструком исхођењу Светог духа названо двоисходно или филиоквистичко.
Прво озваничење учења о двоструком исхођењу Светог Духа извршено је 589. године у Визиготској краљевини, на Трећем толедском сабору. Трећи канон овог сабора садржао је учење о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, а истим каноном је бачена и анатема на све хришћане који не исповедају двоисходност. Тиме је први пут у историји изречена званична осуда за неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову Новог завета и Никејско-цариградског симбола вере исповедали исхођење Светог духа од Оца. Настојећи да Симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, заговорници двоструког исхођења су одлучили да у осми члан уметну израз Filioque, чиме су прекршене одлуке васељенских сабора о неповредивости Симбола вере. Уметањем поменутог израза, створен је нови, Толедски симбол вере, чиме је извршена додатна афирмација учења о двоструком исхођењу Светог духа.
Ова новина је убрзо почела да се шири и изван граница Визиготске краљевине, а временом се одомаћила и у Франачкој краљевини. У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу Светог духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на коме је потврђено уметање израза „и од Сина“ (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је потом упућено изасланство у Рим, код тадашњег папе Лaва III, са молбом за додатну потврду уметка. Међутим, Римска црква је у то време још увек поштовала изворни Никејско-цариградски симбол вере, тако да папа није дао сагласност за усвајање израза Filioque, већ је наредио да се изворни Симбол вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као трајно сведочанство о исправном облику Симбола вере.
Упркос таквом ставу Римске цркве, учење о двоструком исхођењу Светог духа је заједно са уметком Filioque наставило да се шири међу западним хришћанима. Први корак ка отвореном расколу начињен је 863. године, када је римски папа Никола I покушао да свргне цариградског патријарха Фотија, који је на то одговорио сазивањем Цариградског сабора (867) на којем је осуђено западно учење о двоструком исхођењу Светог духа, оличено у изразу Филиокве који је на западу био уметнут у Никејско-цариградски симбол вере. Потом је дошло до преокрета на новом Цариградском сабору, који је одржан током 869. и 870. године, и том приликом је свргнут патријарх Фотије. Међутим, следећи Цариградски сабор, који је одржан током 879. и 880. године, потврдио је Фотија као патријарха и осудио је сваки покушај промене Симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. На овом сабору учествовали су и легати Римске цркве, а саборске одлуке је потврдио и тадашњи римски папа Јован VIII.
Од тог времена, па све до почетка 11. века, Римска црква се налазила у сталном раскораку између обавезе поштовања изворног Симбола вере и жеље да успостави што непосреднију власт над свим западним хришћанима, који су великом већином, поготово у областима под франачком влашћу, исповедали двоструко исхођење Светог духа, уз употребу уметка Filioque. Стање у којем готово сва западна Европа, осим Италије, користи Симбол вере са уметком Filioque није се могло дуго одржати, тако да је поглаварство Римске цркве на крају попустило. Званично прихватање учења о двоструком исхођењу Светог духа од стране Римске цркве догодило се око 1014. године, када је у Риму коначно прихваћен и уметак Filioque.
Заоштравање сукоба и избијање раскола мини|270п|десно|Устоличење цариградског патријарха Михаила I
Непосредан повод за избијање раскола биле су расправе и спорови о разним обредним питањима, као што су питање о употреби бесквасног хлеба у богослужењу и питање о суботњем посту. Ове западне обичаје источни хришћани нису прихватали и називали су их „латинскима“ још од времена патријарха Фотија I. Римска црква је са своје стране замерала цариградским патријарсима због употребе наслова „екуменски патријарх“, који је ушао у употребу након Халкидонског сабора 451. године. Поменути наслов је означавао посебан положај цариградског патријарха, чије се седиште налазило у царској престоници, али Римска црква није желела да се помири са растућим утицајем Цариградске патријаршије, што је довело до постепеног погоршавања у односима између Рима и Цариграда.
Године 1052. патријарх Михаило I је одлучио да затвори латинске храмове у Цариграду, првенствено због тога што је у њима употребљаван бесквасни хлеб у причешћу. Године 1053, на позив византијског цара Константина IX (1042−1055), римски папа Лав IX је одлучио да у Цариград упути трочлану делегацију коју су чинили: кардинал Хумберт, кардинал Фридрих и амалфијски надбискуп Петар. Папски легати су у Цариград пристигли у пролеће 1054. године. Њихова мисија је имала два аспекта, политички и црквени. Први аспект је подразумевао преговоре са царем у циљу склапања савеза против Нормана у јужној Италији. Насупрот политичким преговорима, који су започети успешно, преговори о црквеним питањима су застали већ на самом почетку. Папски легати су од својих грчких домаћина захтевали беспоговорну послушност, због чега је њихов први (и једини) сусрет са патријархом Михаилом Керуларијем прекинут већ на самом почетку, тако да до непосредних преговора није ни дошло. Легати су отворено затражили од цариградског патријарха и других грчких архијереја да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. У тој ситуацији, папски легати су без додатних консултација са Римом одлучили да саставе посебну повељу о изопштењу, односно екскомуникацији цариградског патријарха Михаила I и охридског архиепископа Леона. Поменуту повељу су 16. јула 1054. године положили на олтар храма Свете Софије. У самом тексту своје повеље, легати су дословно оптужили патријарха Михаила да је из Симбола вере „избрисао“ став о исхођењу Светог духа „и од Сина“, (лат. charta excommunicationis), што се односило на западни уметак Филиокве. Ова оптужба је била потпуно неоснована, пошто уметак Filioque никада није био саставни део изворног Симбола вере.
Такво поступање римских легата је оставило мучан утисак у Цариграду, услед чега је патријарх Михаило одмах сазвао сабор, који је одржан већ 20. јула. На овом сабору је донета једногласна одлука да се поступци папских легата у потпуности одбаце и саборно осуде, а на саме легате је бачена анатема. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Убрзо потом, патријарх Михаило је добио подршку и од тадашњег антиохијског патријарха Петра.
Правна ваљаност прве екскомуникације, коју су папски легати изрекли 16. јула, касније се показала као спорна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености. Наиме, папа Лав IX је умро још 19. априла, чиме су аутоматски престала да важе и сва овлашћења његових легата. Нови папа је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године, што је значило да су папски легати током лета 1054. године у Цариграду деловали без ваљаних овлашћења. Упркос томе, Римска црква није поништила њихове одлуке, тако да су узајамне екскомуникације из 1054. године означиле прекид литургијске заједнице између католичког запада и православног истока.
Нови византијски цар Михаило VI (1056−1057) је пружио пуну подршку патријарху Михаилу, али његов наследник Исак I (1057−1059) је убрзо дошао у политички сукоб са утицајним патријархом, те је Михаило Керуларије послат у прогонство, где је и умро. На другој страни, један од тројице папских легата, кардинал Фридрих Лоренски, изабран је 1057. године за папу под именом Стефан IX, тако да до преиспитивања ваљаности легатске повеље од 16. јула 1054. године никада није дошло.
Дубљи узроци раскола Неслагања која су резултирала горе описаним догађајима сежу у вековима који су претходили. Римски цар Константин Велики пребацује седиште царства у Бизантион 330. године (у балканским крајевима познат и као Цариград). Година 395. означава коначну поделу Римскога царства на два дела када цар још увек јединственога царства Теодосије I дарује свом сину Аркадију Исток, а другоме сину Хонорију Запад.