Партенон (, ) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.
Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. п. н. е.
Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.
Пред крај седамнаестог века, 28. септембра 1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, Венецијанац Франческо Моросини је постао познат као човек који је разорио Партенон.
Почетком деветнаестог века, 1806. године, Томас Брус, седми ерл од Елгина је однео неке од сачуваних скулптура, захваљујући дозволи Турака. Те скулптуре, данас познате као Елгинов или Партенонски мермер, су продате 1816. године Британском музеју у Лондону, где су и данас изложене. Још од 1983, на предлог тадашње министарке културе Мелине Меркури, грчка влада настоји да врати скулптуре у Грчку, али, за сада, без успеха.
Пројекат и конструкција мини|десно|Јужна фасада Партенона. У предњем плану слике виде се реконструисани мермерни црепови који се налазе на дрвеним носачима
Први напори да се изгради светилиште посвећено Атини Партенос („девици Атини“) на месту данашњег Партенона учињени су убрзо по завршетку Маратонске битке, око 490-88 п. н. е, на масивној кречњачкој основи која се простирала јужним делом акропољског врха. Та зграда је заменила хекатомпедон (у значењу „зграда од сто стопа“) и вероватно је стајала поред архајског храма посвећеног Атини Полиас („градској Атини“). Пре-Партенон или Старији Партенон, како се често назива, је још увек био у изградњи када су Персијанци опљачкали град 480. п. н. е. и сравнили Акропољ са земљом.
Средином петог века, када је атински Акропољ постао седиште Делског савеза, а Атина била највећи културни центар свог времена, Перикле је покренуо амбициозни грађевински пројекат који је трајао скоро педесет година. Најважније грађевине које се данас могу видети на Акропољу – Партенон, Пропилеји, Ерехтејон и храм Атине Нике – подигнути су у том периоду. Изградњу Партенона је надгледао вајар Фидија, који је био задужен и за скулптуралну декорацију. Архитекте Иктин и Каликрат започели су са градњом 447. п. н. е. а зграда је завршена до 432. године, али је рад на декорацији потрајао бар још годину дана. Неки финансијски извештаји везани за градњу Партенона који су сачувани до данас показују да је највећи појединачни трошак било пребацивање камена са планине Пентели, удаљене око 16 km од Атине, на Акропољ. Новац је делом обезбеђен из трезора Делског савеза, који је пресељен из Панхеленског светилишта у Делосу на Акропољ 454. п. н. е.
Иако је оближњи Хефестов храм најочуванији пример храма грађеног дорским стилом, Партенон је, у своје време, сматран најлепшим. Храм, писао је Џон Џулијус Норвич,
Ефекат испупчености стубова даје Партенону значајну дозу суптилности у поређењу са претходно подигнутим храмовима чији су стубови упадљиво налик цигаретама. Стилобат је основа која је носила стубове, и, као и код већине других храмова из класичног периода Укључујући сачувану основу Старијег Партенона (-{Penrose}-, -{Principles of Athenian Architecture}- 2. издање, глава II.3, слика 9)., била је незнатно заобљена у облику параболе окренуте нагоре што је примарно омогућавало отицање кишнице. Из тог разлога могло би се помислити да су стубови померени ка споља, али, у стварности, они су лако нагнути ка унутрашњости, а како су сви исте висине, закривљеност спољашње ивице стилобата се преноси на архитрав и кров здања: „па све следи правило да је постављено у облику благих лукова“ приметио је Горем Стивенс указавши на чињеницу да је западна фасада саграђена на незнатно вишем нивоу од источне. , сматра да је разлика мотивисана уштедом на уложеном раду; -{Gorham P. Stevens}-, -{Concerning the Impressiveness of the Parthenon}-, -{American Journal of Archaeology}- 66.3 (јул (1962), pp. 337-338). Не постоји усаглашени став шта је требало да буде ефекат ових финих оптичких детаља; често се сматра да је требало да оживи оно што је могло да делује као инертна маса у случају зграде изграђене без облина, али би поређење требало вршити са претходницима Партенона који су били приметно заобљени, а не са замишљеним праволинијским храмом.
Неке од студија Акропоља које се баве и Партеноном, показују да доста његових размера апроксимира златни пресек. Фасада Партенона, као и њени елементи могу бити уписани у златне правоугаонике. Van Mersbergen, Audrey M., -{„Rhetorical Prototypes in Architecture: Measuring the Acropolis“}-, -{Philosophical Polemic Communication Quarterly}-, Бр. 46, 1998. Аргумент да је златни пресек био укључен у архитектуру Партенона се у скорашњим студијама доводи у сумњу. Погледати, на пример: Џорџ Марковски, „Погрешна схватања златног пресека“ -{The College Mathematics Journal}-. годиште 23, бр. 1, јануар 1992. мини|десно|Основа Партенона Ако се мери са највишег степеника, основа Партенона има димензије 69,5 x 30,9 метара (228 x 101,4 стопе). Наос је био дугачак 29,8 метара и широк 19,2 метра (97,8 x 63 стопе), са унутрашњим дорским колонадама поређаним у два низа, структурално неопходна да носе кров. Спољни дорски стубови имају пречник и високи су . Стубови у угловима имају незнатно већи пречник. Партенон је имао укупно 46 спољних и 19 унутрашњих стубова. Стилобат је испупчен у односу на свој центар па су источна и западна ивица ниже од њега за 6, а северна и јужна за 11 cm. Кров је био покривен великим мермерним плочама које су се преклапале, познатим као имбрекси и тегуле.
Скулптурална декорација мини|десно|Детаљ западне метопе, који приказује тренутно стање храма после 2500 година ратова, контаминација, повремених реконструкција, ратних харања и вандализама мини|десно|Јужна метопа 30, једна од дубокорељефних скулптура коју је експедиција лорда Елгина пренела у Британски музеј.
Партенон, дорски храм са јонским карактеристикама и портиком који је имао један ред од осам стубова, чувао је у себи хризелефантинску статуу Атине Партенос што значи да су њени откривени делови тела рађени слоновачом, а одећа и накит рађени у позлати. Била је дело Фидије и постављена је у храм 439-438. п. н. е. Декорације у камену су, у оригиналу, биле обојене. . У време изградње, храм је био посвећен Атини, иако је градња трајала скоро до почетка Пелопонеског рата 432. п. н. е. Скулптурална декорација дорских метопа на фризу изнад спољашње колонаде и јонских фризова изнад горњег дела зидова наоса завршена је до 438. п. н. е. Богатство Партенонове декорације фризова и метопа је у сагласности са његовом функцијом храма који је служио као трезор. У задњем делу наоса су се чували новчани прилози Делског савеза, чији је Атина била водећи члан.
Метопе Деведесет две метопе на Партенону су биле исклесане у дубоком рељефу, што је била пракса до тада примењивана само на трезорима (зградама у којима су чувани дарови намењени боговима). Неки извори наводе да је разлог за употребу дубоког рељефа била чињеница да је метопе требало посматрати из даљине. Видосава Галовић и Бранка Караџић, , Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. .
Према сачуваним градитељским записима, скулптуре којима су биле украшене метопе датирају из 446-440. п. н. е. Сматра се да их је исклесао вајар Каламис. Метопе са источне стране Партенона, изнад главног улаза, приказују Гигантомахију, митске битке између богова са Олимпа и Гиганата. Метопе на западној страни посвећене су Амазономахији, митској борби Атињана протв Амазонки. Метопе на јужној страни — са изузетком у неку руку проблематичних метопа 13–20, које данас не постоје — приказују Тесалску Кентауромахију, битку Лапита, уз помоћ Тезеја, против Кентаура. Метопе са северне стране Партенона су лоше очуване, али се чини да је њихова тема била пљачкање Троје.
Метопе садрже сачуване трагове раног класичног стила који се могу приметити у анатомији глава фигура, у ограничавању телесних покрета на контуре а не на њихов приказ помоћу мишића, и у присуству јасно видљивих вена на фигурама које приказују Кентауромахију. Неколико метопа се још увек налази на здању, али, уз изузетак оних са северне стране, углавном су знатно оштећене. Сачуване метопе скинуте са Партенона могу се видети у Акропољском музеју и у Британском музеју, а једна се налази у Лувру.
Фриз мини|лево|Фидија показује партенонски фриз својим пријатељима, слика из 1868. године мини|лево|Део источног фриза, сцена са пеплосима Најупадљивија карактеристика архитектуре и декорације храма је јонски фриз који се протеже над спољашњим зидовима наоса. Његов плитки рељеф је исклесан на самом Партенону, у периоду 442-438. п. н. е.
Према једном тумачењу, рељефом је приказана идеализована верзија панатинске поворке од Керамеикоса до Акропоља. У овој годишњој свечаности која је сваке четврте године имала посебан облик, Атињани и странци су, учествујући, одавали почаст богињи Атини нудећи жртве и нове пеплосе.
Џоан Бретон Конели је недавно разматрала још једно тумачење фриза, уз помоћ кога је покушала да докаже да је иконографија његових рељефа заснована на грчкој митологији. Према овој интерпретацији, сцене на фризу приказују жртвовање Пандоре, најмлађе кћери Ерехтеја, богињи Атини, која је захтевала ову људску жртву да би спасила град од Еумолпа, краља Елеусине, који је окупио војску да би напао Атину.Connelly, -author= |title=Parthenon and Parthenoi |location= |publisher= |year=|pages=53–80-.
Тимпанони Географ Паусанија је у својим записима о Акропољу који је посетио крајем 2. века не. само укратко споменуо скулптуре које су се налазиле на тимпанонима храма, посвећујући већи део својих записа статуи богиње, направљеној од злата и слоноваче, и смештеној унутар храма.
Источни тимпанон мини|десно|Реконструкција источног тимпанона. Источни тимпанон приповеда о Атинином рођењу. Према грчкој митологији, Зевс је, због јаке главобоље, позвао у помоћ Хефеста, коме је наредио да га удари по главим својим ковачким чекићем да би олакшао свој бол. Када је Хефест то учинио, Зевсова глава се располовила и из ње је изашла богиња Атина у пуној ратној опреми. Скулптурална композиција приказује тренутак Атининог рађања.
Реконструкција распореда скулптура је рађена на основу цртежа које је начинио Жак Кари 1674. године. На несрећу, централне фигуре тимпанона су уништене раније, због чега су све претпоставке како је тачно изгледао рељеф предмет нагађања и спекулација. Претпоставља се да су најважнији богови са Олимпа стајали око Зевса и Атине посматрајући чудесан догађај, и да су им Хефест и Хера највероватније били најближи. .
Западни тимпанон мини|десно|Реконструкција западног тимпанона. Западни тимпанон је приказивао такмичење између Атине и Посејдонa за част да постану заштитник града Атине. Њихове фигуре су заузимале централни део композиције, и биле су приказане како се раздвајају у наглашеним дијагоналним линијама. Атина је у руци држала дрво маслине, а Посејдон свој трозубац којим је кренуо да удари у земљу. Са обе стране су били окружени коњима који вуку кочије, а остатак композиције ка крајевима је био попуњен легендарним личностима атинске митологије.
мини|лево|110п|Реконструкција Фидијине статуе посвећене Атини.