Култура Србије представља скуп материјалних и духовних вредности, обичаја, традиција, уметничких достигнућа и друштвених пракси које карактеришу Републику Србију и српски народ кроз историју. Обухвата широк спектар области, од археолошког наслеђа из праисторије и антике, преко богате средњовековне уметности и писмености, утицаја различитих цивилизација током векова, до савременог уметничког стваралаштва и културних пракси. Културу Србије одликује прожимање утицаја европског континента, посебно Балкана, са специфичним националним и регионалним изразима. Кључни елементи српске културе укључују српски језик и ћирилично писмо, православну веру као доминантну, богат фолклор, народну књижевност, разноврсну музику, ликовну уметност, архитектуру, позориште и филм, као и нематеријално културно наслеђе уписано на Унескову листу. Развој културних институција, фестивала и савремене културне сцене доприноси динамици и видљивости културе Србије у регионалним и међународним оквирима.
Историја културе Србије Територија данашње Србије била је колевка неких од значајних европских праисторијских култура, а касније и важан део античких цивилизација и средњовековних држава, што је оставило дубок траг на њено културно наслеђе.
Праисторијска уметност и култура Најранији трагови људског присуства и уметничког изражавања на подручју Србије сежу дубоко у праисторију.
Палеолит и мезолит (Лепенски Вир) Током палеолита (старије камено доба), на територији Србије постојала су станишта праисторијских људи, о чему сведоче археолошка налазишта попут пећина Градац код Крагујевца и Рисовача код Аранђеловца, где су пронађени остаци неандерталаца и карактеристична оруђа мустеријенске културе.
Прелазни период ка неолиту, мезолит (средње камено доба), на подручју Србије најзначајније је обележен културом Лепенског Вира у Ђердапској клисури. Ова култура, која је цветала између 6500. и 5500. године пре нове ере, представља једно од најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи. Карактеришу је трапезоидна станишта са каменим огњиштима, јединствене монументалне камене скулптуре риболикних божанстава, као и трагови сложене друштвене организације и ритуалних пракси. Лепенски Вир сведочи о процесу седентаризације (преласка на седелачки начин живота) и прилагођавању заједница ловаца и сакупљача специфичним условима живота на обалама Дунава.
Неолит (Старчевачка и Винчанска култура) мини|Фигурина нађена на локалитету Дивље поље у Ратини крај Краљева (Народни музеј Краљево) Неолит (млађе камено доба) на територији Србије обележен је појавом земљорадње, сточарства, трајних насеља и производњом керамике. Две најзначајније неолитске културе на овом подручју су Старчевачка и Винчанска култура.
Старчевачка култура (око 6200–5400. п. н. е.): Названа по локалитету Старчево код Панчева, ова култура припада комплексу раних земљорадничких култура југоисточне Европе. Карактеришу је грубља керамика, често украшена отисцима прстију или барботином, као и финија сликана керамика са линеарним мотивима. Насеља су била отвореног типа, а становници су се бавили земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом.
Винчанска култура (око 5700–4500. п. н. е.): Названа по локалитету Винча — Бело брдо код Београда, представља једну од технолошки најнапреднијих праисторијских култура света. Обухватала је широко подручје централног Балкана. Одликују је велика, дуготрајна насеља (тел-насеља), развијена производња керамике (тамна, полирана керамика, често са урезаним орнаментима), бројне антропоморфне и зооморфне фигурине изузетне уметничке вредности (нпр. "Винчанска дама"). Винчанска култура је позната и по винчанским знацима, урезаним на керамици, чије значење још увек није у потпуности одгонетнуто. Посебно је значајна рана појава металургије бакра на локалитетима попут Беловоде у источној Србији, што представља један од најранијих доказа прераде метала у Европи.
Метално доба (Бакарно, бронзано и гвоздено доба) 250px|мини|лево|Дупљајска колица (Народни музеј Србије) Метално доба доноси значајне промене у друштвеној структури, технологији и уметничком изразу. Бакарно доба (енеолит): Период транзиције од неолита ка бронзаном добу, карактерише га прва употреба бакра за израду алата, оружја и накита, упоредо са каменом. На територији Србије значајне културе овог периода су Бубањ-Салакуца-Криводол комплекс и Костолачка култура. Појава металургије утицала је на развој трговине и друштвено раслојавање. Бронзано доба: Обележено је производњом и употребом бронзе (легуре бакра и калаја). Ово је период интензивних миграција, сукоба, али и културних контаката. На подручју Србије развијају се различите културне групе, као што су винковачка, мокринска (део моришког комплекса), ватинска, дубовачко-жутобрдска, Белотић-Бела Црква, параћинска група и бубањско-хумска култура. Карактеристични су богато украшени метални предмети (накит, оружје) и керамика специфичних облика и орнамената (нпр. Дупљајска колица). Гвоздено доба: Почиње око 1000. године п. н. е. и траје до доласка Римљана. Обележено је производњом и употребом гвожђа. Дели се на: Старије гвоздено доба (Халштатски период): (800–500. п. н. е.) Под утицајем халштатске културе из средње Европе. Развијају се локалне културне групе (нпр. гласиначка, босутска група). Карактеристични су кнежевски гробови са богатим прилозима. Млађе гвоздено доба (Латенски период): (од V века п. н. е. до римских освајања) Обележено доласком Келта (посебно племена Скордиска) на Балкан у IV и III веку п. н. е. Келти доносе нове технологије (нпр. грнчарски точак), напредније оружје и почињу да кују новац. Значајна келтска насеља (опидуми) развијају се на овим просторима.
Античко наслеђе Територија данашње Србије у античко доба била је простор на коме су живела и сусретала се различита племена и народи, пре него што је постала важан део Римског царства.
Илирска, трачка и келтска култура на тлу Србије Пре римских освајања, подручје данашње Србије насељавала су илирска и трачка племена. Илири су углавном заузимали западне и југозападне делове, док су Трачани (посебно племе Трибала) били доминантни у централним и источним областима. Ови народи су оставили трагове своје материјалне културе, пре свега у виду керамике, оружја и накита пронађених на бројним археолошким локалитетима, често у оквиру утврђених насеља (градина) и тумула (гробних хумки).
Током млађег гвозденог доба, у IV и III веку пре нове ере, на ово подручје долазе келтска племена, међу којима се посебно истичу Скордисци. Они су се населили у области Панонске низије, Подунавља и Поморавља. Скордисци су основали неколико значајних насеља, укључујући и Сингидунум (на месту данашњег Београда). Донели су напреднију металургију гвожђа, грнчарски точак и почели су да кују новац. Њихова култура, позната као латенска, оставила је значајан утицај на домородачко становништво.
Римски период (Сирмијум, Виминацијум, Гамзиград-Ромулијана, Царичин град) мини|250п|десно|Гамзиград - Феликс Ромулијана, палата цара Галерија, УНЕСКО локалитет Римска освајања балканских простора, започета у III веку п.н.е. и окончана почетком I века н.е., довела су до укључивања територије данашње Србије у састав Римског царства. Ова област је била део неколико римских провинција, најзначајније Мезије (касније подељене на Горњу и Доњу Мезију) и Паноније (касније Доња Панонија и Панонија Секунда).
Римски период је оставио дубок и трајан печат на културу и развој ових простора. Изграђена је мрежа путева, подигнути су градови, војни логори (каструми) и раскошне палате. Неки од најзначајнијих римских локалитета у Србији су: Сирмијум (лат. Sirmium, данашња Сремска Митровица): Био је један од најважнијих градова Римског царства, повремена царска резиденција и једна од четири престонице у доба Тетрархије (од 294. године). У Сирмијуму или његовој околини рођено је неколико римских царева. Археолошка истраживања открила су остатке царске палате, хиподрома, луксузних вила са мозаицима и фрескама, термалних купатила и других грађевина. Виминацијум (лат. Viminacium, близу Старог Костолца): Био је главни град провинције Горње Мезије и значајан војни логор у којем је била стационирана Легија VII Клаудија. Град је имао развијену инфраструктуру, укључујући улице, тргове, храмове, амфитеатар, палате, хиподром и терме. Налазиште је познато по великом броју откривених гробница и недавно откривеном тријумфалном луку. мини|250п|лево|Маузолеј у Виминацијуму Гамзиград-Ромулијана (лат. Felix Romuliana, близу Зајечара): Раскошна царска палата коју је подигао цар Галерије крајем III и почетком IV века, названа по његовој мајци Ромули. Локалитет је од 2007. године на Унесковој листи Светске баштине. Одликују га моћни бедеми са кулама, остаци палате, храмова, као и изузетни подни мозаици. Јустинијана Прима (лат. Iustiniana Prima, данашњи Царичин град код Лебана): Град који је у VI веку подигао цар Јустинијан I, вероватно у свом родном крају. Био је значајан административни и црквени центар, са остацима акропоља, базилика, јавних грађевина и система водовода.
Поред ових великих центара, широм Србије постоје бројна мања римска насеља, утврђења (кастели дуж дунавског лимеса), пољопривредна имања (виле рустике) и некрополе, који сведоче о интензивном животу и романизацији током више векова римске владавине. На тлу данашње Србије рођено је више од 15 римских царева, што додатно говори о значају ових простора за Римско царство.
Средњовековна Србија (VII–XV век)
Доласком Јужних Словена на Балканско полуострво током VI и VII века и формирањем првих српских држава, започиње ново поглавље у културној историји ових простора. Средњовековна култура Србије развијала се под снажним утицајем Византије, али је временом изградила и своје аутентичне изразе, посебно у архитектури, сликарству и књижевности.
Рани средњи век и долазак Словена У периоду након досељавања, Јужни Словени, укључујући и Србе, живели су у племенским заједницама, задржавајући своја паганска веровања и обичаје. Постепени процес христијанизације започео је под утицајем Византије и мисионарским радом, а кључну улогу одиграли су ученици Ћирила и Методија крајем IX века, који су ширили писменост и хришћанство на старословенском језику. Из овог периода сачувано је мало материјалних остатака, али се претпоставља да је доминирала дрвена архитектура и уметност везана за паганске култове.
Култура у доба Немањића (Рашки и Српско-византијски стил) мини|десно|Манастир Студеница, пример Рашког стила, УНЕСКО светска баштина Успоном династије Немањића (XII–XIV век), српска средњовековна држава доживљава свој врхунац, што се одражава и на процват културе и уметности. Овај период карактерише подизање монументалних манастира – задужбина владара, који постају центри духовности, писмености и уметничког стваралаштва. У архитектури се издвајају два главна стила: Рашки стил (крај XII – крај XIII века): Настао под утицајем романике са Запада (посебно приморских градова) и византијске уметности. Карактеришу га једнобродне цркве са куполом, спољашње фасаде обрађене тесаним каменом, и богата камена пластика на порталима, прозорима и капителима. Најзначајнији споменици су: Студеница (Богородичина црква), Жича, Милешева, Сопоћани, Градац. Српско-византијски стил (или Вардарски стил, крај XIII – крај XIV века): Развија се под директнијим утицајем византијске архитектуре из доба Палеолога, након ширења српске државе на југ. Карактеришу га основе у облику уписаног крста, више купола, и фасаде украшене смењивањем камена и опеке (клоазон техника), као и керамопластичном декорацијом. Најзначајнији споменици су: Хиландар (обнова краља Милутина), Богородица Љевишка у Призрену, Грачаница, Пећка патријаршија, Високи Дечани (који има и романичке елементе).
Моравска школа мини|десно|Манастир Манасија, истакнути пример Моравске школе