Лаура Алисија Паломарес Ескивел (; Мексико Сити, 30. септембар 1950) мексичка је списатељица, сценаристкиња и драматуршкиња. Светску славу је стекла својим дебитантским романом Као вода за чоколаду (), који је преведен на више десетина језика. У родном Мексику позната је и као педагог и ауторка књижевности за децу.
Почетак каријере и некњижевни рад Лаура Ескивел је рођена као треће од четворо деце телеграфисте Хулија Сесара Ескивела и домаћице Хосефе Валдес. Има две сестре и брата. Између 1966. и 1968. године школовала се за педагога у Учитељској школи () и тада се родило њено интересовање за рад са децом и за децу. Осам година је радила као васпитачица и у почетку је из забаве писала комаде за своје мале ученике. Седамдесетих година се специјализовала за област дечјег позоришта. Године 1977, са групом колега основала је Радионицу позоришта и књижевности за децу () у оквиру Секретаријата за јавно образовање Мексика. Нешто касније, године 1983, оснива и води Центар за непрестано маштање (), где организује уметничке радионице за децу. Такође се бавила и осмишљавањем дечјег програма у оквиру редакције за културу на мексичкој телевизији. Сарађивала је са телевизијом Канал 11 (), за коју је написала и осмислила дечје програме Крпе, играчке и тричарије (шп. Tiliches, trebejos y cachivaches) и Уметничка радионица ().
Упоредо са уметничким радом у области педагогије, Ескивел се од раних осамдесетих бави и писањем филмских сценарија. На ово њено интересовање пресудно је утицао њен тадашњи супруг, редитељ Алфонсо Арау, коме се допао њен рад на телевизији. Ескивел постиже запажен успех 1986. године сценаријом за филм о једном фудбалеру, Chido Guan: Еl tacos de oro, који је у шест категорија номинован за награду Ариел мексичке Академије за филм (). У овом филму се и појављује у мањој улози, као супруга дон Ћара. Урадила је и филмску адаптацију романа Regina, Антонија Веласка Пиње. Велики позоришни успех Лауре Ескивел јесте представа за децу Viaje a la isla de Kolitas, која је током 1987. године била међу најгледанијим представама у мексичкој престоници. Позоришну уметност, која ју је увек привлачила, изучавала је и код чувеног мексичког драматурга и академика Ектора Асара (шп. Héctor Azar) у периоду 1989 -1992. Учествовала је у Телевисиној радионици за писање сценарија за теленовеле 1988. године.О некњижевном раду Лауре Ескивел Приступљено 26.11.2014.
Лаура Ескивел је продуцирала кратки филм La mirada de la ausencia 1999. године, у коме је сарађивала са ћерком Сандром Арау. Учествовала је и у изради филма Ђавоља кичма (), шпанско-мексичкој копродукцији редитеља Гиљерма дел Тора (шп. Guillermo del Toro) из 2001. године. Филм је у Шпанији номинован за престижну награду Гоја у две категорије, а награђен је на фестивалу у Амстердаму.Филм Ђавоља кичма на сајту IMDb Приступљено 26.11.2014.
Ескивел се појавила у неколико документарних серија и филмова о мексичким уметницима и интелектуалцима са шпанског говорног подручја. Неки од њих су чилеански документарац Materia prima (аутор Педро Пабло Селедон, 1999) и мексички документарац Hecho en México (аутор Данкан Бриџмен, 2012).
Била је чланица жирија на Филмском фестивалу у Сан Себастијану 1999. године којим је председавао француски редитељ Бертран Таверније. Поред Лауре Ескивел, у жирију су били и шпански редитељ и продуцент Херардо Ерера, белгијска редитељка Марион Хенсел и југословенски редитељ Душан Макавејев.Лаура Ескивел на фестивалу у Сан Себастијану Приступљено 26.11.2014.
Књижевни рад Први роман намењен широкој читалачкој публици, Као вода за чоколаду, Лаура Ескивел је објавила 1989. године и одмах је досегла планетарну популарност. Књига је преведена на више од тридесет језика (италијански, француски, шведски, дански, руски, мађарски, јапански, српски итд.), а врло успешну филмску адаптацију доживела је 1992. године. Филм је режирао тадашњи супруг Лауре Ескивел, редитељ Алфонсо Арау, а Ескивел је написала сценарио према сопственој књизи. Филм је проглашен најгледанијим страним ауторским филмом у САД за 1993. годину и освојио је чак 10 награда Ариел (између осталих, за најбољи филм, најбољу режију и најбољи сценарио). Успех је постигнут и на Интернационалном филмском фестивалу у Чикагу 1992. године, где је филм освојио награду Silver Hugo за најбољи сценарио. Припале су му и награде на фестивалима у Даласу, Канзас Ситију, Гвадалахари, Токију, Грамаду. Филм је зарадио 22 милиона долара у САД, а номинован је и за престижне награде Златни глобус и BAFTA за најбољи страни филм.Филм Као вода за чоколаду на сајту IMDb Приступљено 26.11.2014. Захваљујући роману Као вода за чоколаду, Ескивел је постала прва инострана добитница награде ABBY (American Bookseller Book of the Year) 1994. године.
Уследили су роман La ley de amor (1995), збирка текстова ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina (1998), дечја књига Estrellita marinera: una fábula de nuestro tiempo (1999), збирка есеја El libro de las emociones (2000), роман Tan veloz como el deseo (2001), преведен на српски језик као Брзином жеље, романсирана биографија Malinche (2004), преведена на српски језик као Малинче, и есеји Escribiendo la nueva historia, o cómo dejar de ser víctima en 12 sesiones (2013). За књигу Брзином жеље, ауторка је добила награду Giussepe Acerbi Универзитета у Верони 2004. године. Године 2008, захваљујући делу Малинче, добила је награду за најбољу аудио књигу на шпанском језику, коју додељује Асоцијација аудио издавача (енгл. Audio Publishers Association – АPA). Текст аудио књиге чита мексичка глумица Лусија Мендес. У мају 2014. године изашао је роман Лауре Ескивел A Lupita le gustaba planchar.
Осим својих дела, Лаура Ескивел је написала и поговор за књигу The Secrets of Jesuit Breadmaking: Recipes and Traditions from Jesuit Bakers Around the World (1995) и предговор за књигу La cocina del chile (2003).
О делима Као вода за чоколаду thumb|Корице романа Као вода за чоколаду, дизајнерка Бојана Бан (Плави јахач, Београд, 2000) Као вода за чоколаду (1989) роман је о забрањеној љубави главне јунакиње Тите и младића Педра Мускиса. Поред приче о њиховом компликованом односу и Титиној конзервативној породици, у књизи се налази и дванаест рецепата, по један на почетку сваког поглавља и за сваки месец у години, и сви су у вези са осећањима и расположењима ликова, нарочито Тите, која је одлична куварица. Свако поглавље почиње основним инструкцијама за припрему јела, углавном за неки празник или породично славље (Божић, свадба, крштење детета), да би се прича о храни развила у причу о осећањима. Прича је делимично инспирисана стварним догађајима, пошто је ауторка имала баба тетку Титу, коју је задесила судбина слична оној коју проживљава фиктивна Тита.
Наратор у роману је Титина унука, ћерка њене сестричине Есперансе. Прича је смештена у доба Мексичке револуције и одвија се у селу Пиједрас Неграс, на граници Мексика и САД. У центру пажње је породица Де ла Гарса, коју чине мајка Елена и њене ћерке Росаура, Гертруда и Тита. За Титу је кухиња свето место и једини део куће где се осећа истински пријатно. Њен живот је почео у кухињи, с обзиром на то да се мама Елена породила баш на том месту. Титина најближа и најискренија пријатељица је стара куварица Наћа, која је Титу научила свему што зна о животу и кувању.
Проблеми у Титином животу настају када се заљуби у лепог Педра Мускиса, али не може да се уда за њега због једног обичаја који важи у њеној породици. Наиме, најмлађа ћерка у породици Де ла Гарса не сме да се уда ни да има децу јер је њена једина дужност да брине о мајци све док ова не умре. У случају Еленине деце, та најмлађа ћерка је Тита и Елена ни под којим условима не допупшта да се традиција прекине. Она предлаже Педру да се ожени старијом ћерком Росауром и он пристаје, мислећи да је то једини начин да буде близу Тите, макар и као њен зет. Тита је страшно тужна и разочарана због те Педрове одлуке и утеху тражи у кухињи, спремајући разне ђаконије. Временом, Тита схвата да преко своје хране преноси и своје расположење на остале укућане. Када је тужна и љута или срећна и узбуђена, то се осети у њеним јелима и убрзо сви око ње попримају њено расположење. Лаура Ескивел на тај начин истиче снагу традиционалне мексичке хране као метафоре људских осећања (на пример, црни лук је симбол суза, препелице су симбол вере, а латице руже изазивају незаустављиву страст). У појединим моментима, јела преузимају на себе позицију главног лика зато што повезују људе и својим аромама говоре оно што ликови не смеју да изговоре (на пример, месо са латицама ружа повезује Педра и Титу и они кроз храну уживају у својој љубави коју иначе крију).
Лаура Ескивел је у овом роману спојила две теме које су по њеном мишљењу неодвојиве: љубав и кулинарство, и тако направила својеврстан љубавни роман са куваром. Као круна успеха књиге и филма, Лаури Ескивел је припала награда за Жену године 1992. Њен дебитантски роман продат је у преко пет милиона примерака широм света. Шпански лист Ел Мундо () уврстио је овај роман на листу 100 најбољих романа на шпанском језику у XX веку.Листа сто најбољих романа на шпанском језику у XX веку, лист Ел Мундо Приступљено 26.11.2014. La ley de amor La ley de amorМогући превод на српски језик био би Закон љубави. (1995) необичан је роман смештен у Мексику око 2200. године. Главни јунаци су Родриго Санчес и астроаналитичарка Асусена Мартинес, која помаже људима са психолошким поремећајима који су у прошлим животима чинили зло. Асусена покушава да свету врати хармонију која је владала пре стравичног уништења Теноћтитлана од стране конкистадора. Упоредо са причом о древним астечким временима, дата је апокалиптична слика будућег света препуног чудних машина, као што су камере које приказују људске мисли, радиотелефони који омогућавају премештање кроз простор и компјутери који говоре са биљкама и животињама. Људи у таквом новом свету могу да се сете својих претходних живота само преко музике, па тако Асусена користи музику као вид терапије да би решила проблеме и неутралисала трауме својих пацијената. У овој књизи Ескивел спаја љубавни и научнофантастични жанр, истичући посебну снагу осујећених љубави. Наиме, Родриго, Асусенина сродна душа, убио је недужно дете у астечко доба и сада мора да буде кажњен. Асусена жели да га спаси својом љубављу, али он нестаје.
Књигу прати стрип аутора Мигеланса Прада у коме је описан претходни живот ликова из књиге, као и диск са неколико музичких нумера (Пучинијеве арије и кубанске песме у извођењу Еухеније Леон и Лилијане Фелипе ) које су у вези са претходним животима јунака. Сваки од три сегмента је важан да би се књига разумела као целина. La ley de amor се сматра првом мултимедијалном књигом у Мексику. ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocina Збирка текстова ĺntimas suculencias. Tratado filosófico de cocinaМогући превод на српски језик био би Интимне сочности. Филозофска расправа о кувању. (1998) идејно се надовезује на ауторкин роман првенац. Четрнаест текстова филозофске тематике прате кулинарски рецепти, те оваквим концептом књиге Ескивел излаже своју максиму да се може проценити какав је неко на основу тога шта једе, с ким једе и како једе (шп. Uno es lo que se come, con quién lo come y cómo lo come). Ову теорију је раније индиректно изнела у роману Као вода за чоколаду. Сви текстови у овој књизи претходно су објављени у другим публикацијама, новинама или часописима, а потом су скупљени у збирку. Ескивел у овим текстовима износи своја размишљања о људским проблемима и предлаже концепт Новог Човека који неће заборавити да није најважније стварање већ човек који ствара и који ће помоћу кухиње као човекове исконске потребе вратити снагу породичном дому.
Estrellita marinera: una fábula de nuestro tiempo