мини|Једно од првих колективних газдинстава у Румунији, основано 1949. године у селу Рашцани, у округу Васлуј Колективизација ( - задружити) процес је претварања приватне својине (некретнина и средстава за рад) у неки облик заједничке својине - државну или друштвену својину, преко стварања колектива, колективних газдинстава, задруге, колхоза и сл, који може бити добровољни или принудни.

Колективизација је најчешће везана за екстремне идеологије као што су: комунизам, нацизам, фашизам и сл., које приватну својину сматрају препреком за остварење својих идеалистичких циљева.

Историја пре 20. века

Мала група земљорадничких или сточарских породица које живе заједно на комаду земље којим се заједнички управља један је од најчешћих животних аранжмана у читавој људској историји, који су постојали и такмичили се са индивидуалистичким облицима својине (као и организованим државним власништвом ) од почетака пољопривреде.

Приватно власништво је постало доминантно у великом делу западног света и стога је боље проучавано. Процес којим су заједничка земља и друга имовина Западне Европе постали приватна је фундаментално питање иза погледа на имовину.

Карл Маркс је веровао да је систем који је назвао примитивним комунизмом (заједничко власништво) неправедно окончан експлоататорским средствима које је назвао примитивном акумулацијом. Насупрот томе, капиталистички мислиоци постулирају да је по принципу имања онај ко први ради на земљи прави власник.

Студије случаја Мексико

Под царством Астека, централни Мексико је био подељен на мале територије зване калпули, које су биле јединице локалне администрације које су се бавиле пољопривредом, као и образовањем и религијом. Калпули су се састојали од низа великих проширених породица са претпостављеним заједничким претком, од којих се свака састојала од низа нуклеарних породица. Сваки калпули је поседовао земљу и давао је појединим породицама право да обрађују делове. Када су Шпанци освојили Мексико, заменили су ово системом поседа које је шпанска круна доделила шпанским колонистима, као и енкомијендама, феудално право превласти, колонисти су добили у одређеним селима, и репартимиенто или систем домородачког присилног рада.

Након Мексичке револуције, нови устав из 1917. године укинуо је сваки остатак феудалних права које су власници хацијенда имали над заједничком земљом и понудио развој ејидоса: заједничких фарми формираних на земљишту које је мексичка влада купила од великих имања.

Ирокези и Хурони из Северне Америке

мини|Дуга кућа ирокеза u којој обитава неколико стотина људи

Хјурони су имали у суштини комунални систем власништва над земљом. Француски католички мисионар Габријел Сагард описао је основе. Хјурони су имали „онолико земље колико им је потребно“ Као резултат тога, Хурони су могли да дају породицама сопствену земљу и још увек имају велику количину вишка земље у заједничком власништву. Сваки Хурон је био слободан да очисти земљу и фарму на основу плодоуживања. Задржавао је посед земље све док је наставио да је активно обрађује и негује поља. Након што би напустио земљу, она би поново прешла у заједничко власништво и свако је могао да је преузме за себе. Иако се сматра да су Хурони имали земљу одређену за појединце, значај ових поседа је вероватно била од малог значаја. Смештање посуда за складиштење кукуруза у дугим кућима, које су смештале више породица у једној сродничкој групи, сугерише да су станари дате дугачке куће држали сву производњу заједнички.

Ирокези су имали сличан комунални систем расподеле земље. Племе је поседовало сву земљу, али је дало трактате различитим клановима за даљу расподелу међу домаћинствима ради обраде. Земља би се редистрибуирала међу домаћинствима сваких неколико година, а клан би могао тражити прерасподелу трактата када се окупи Веће мајки клана. Они кланови који су злоупотребили своју додељену земљу или на други начин нису водили рачуна о њој били би упозорени и на крају кажњени од стране Савета мајки кланова тако што би се земља прерасподелила другом клану. Земљишна својина је заправо била само брига жена, пошто је женски посао био да гаје храну, а не мушки.

Савет мајки кланова је такође резервисао одређене површине земље да је обрађују жене из свих различитих кланова. Храна из таквих земаља, звана kěndiǔ"gwǎ'ge' hodi'yěn'tho, користила би се на фестивалима и великим скуповима већа.

Руско царство Обшина (рус. дословно: „комуна“) или мир , буквално: "друштво" (једно од значења)) или Селское обшество ( („Рурална заједница“, званични термин у 19. и 20. веку) биле су сељачке заједнице, за разлику од индивидуалних имања, или хутора, у царској Русији. Термин потиче од речи обсиј, обсхцхии (уобичајено).

Огромна већина руских сељака држала је своју земљу у заједничком власништву у оквиру заједнице мир, која је деловала као сеоска власт и задруга. Обрадиво земљиште је подељено на делове на основу квалитета земљишта и удаљености од села. Свако домаћинство је имало право да захтева једну или више трака из сваког дела у зависности од броја одраслих у домаћинству. Сврха ове алокације није била толико социјална (сваком према његовим потребама) колико је била практична (да свако плаћа свој порез). Поруке су периодично поново додељиване на основу пописа, како би се обезбедио правичан део земље. То је спроводила држава, која је имала интерес да домаћинства плате порез. мини|Дуга кућа ирокеза u којој обитава неколико стотина људи

Марксистичка гледишта Од свих верзија социјализма, марксизам је ишао најдаље с теоријом укидања приватног властинштва и увођења државног. Ликвидација приватног власништва у пољопривреди уклапа се у опште догме марксизма. Идеолози марксизма су сматрали сељаке окорелим конзервативцима за револуцију и претерано везаним за њихово пољопривредно земљиште. Укидање приватне пољопривредне имовине названо је колективизацијом, а прве такве колективне формуле назване су колхозима у Совјетском Савезу.

Спровођење колективизације Колективизација је у комунистичким земљама, по правилу, спровођена насилно уз јаке репресивне мере. У периоду од 1946. до 1962. године сељаци су водили тешке борбе с властима око питања колективизације. Стотине хиљада сељака било је затварано и премлаћивано јер су се опирали колективизације, а неки су се, као у Румунији, борили у планинама с оружјем у рукама против одузимања њиховог пољопривредног земљишта.

Стварањем државне својине кроз национализацију и конфискацију, као и привредним планирањем и колективизацијом, мењана је привредна и социјална структура и стваран економски амбијент у ком је, у етатизованој привреди, све токове контролисала комунистичка партија на власти. Сви ти процеси у земљама Источног блока одвијали су се уз будан идеолошко-политички надзор СССР-а, који је делио критике и одређивао смернице развоја појединих земаља.

Земље у којима је било колективизације Током 20. века колективизација је принудно спроведена у Совјетском Савезу, Бугарској, Чехословачкој, Југославији, НР Кини, Куби, Мађарској, Румунији, Источној Немачкој, Северној Кореји, Танзанији и Вијетнаму. Постоје примери добровољне колективизације у Индији, Израелу и Мексику.

Совјетски Савез

У оквиру првог петогодишњег плана, колективизацију је у Совјетском Савезу увео генерални секретар Јосиф Стаљин током касних 1920-их као начин да се, према политици социјалистичких лидера, подстакне пољопривредна производња кроз организацију земље и рада у велике колективне фарме (колхози). У исто време, Јосиф Стаљин је тврдио да ће колективизација ослободити сиромашне сељаке од ропства под кулацима (власницима пољопривредног земљишта).

Совјетска комунистичка партија је прибегла стрељању и масовном депортацији пркосних кулака у Сибир да би спровела план (погледајте: декулакизација). У Украјини је уништен вековни систем земљорадње. мини|десно|Совјетска глад 1932-33. Црном бојом означена су подручја најпогубније глади.

У периоду 1932–1933, око 11 милиона људи, 3–7 милиона само у Украјини, умрло је од глади након што је Стаљин натерао сељаке у колективе (погледајте: Голодомор). Тек 1940. године, пољопривредна производња је коначно превазишла нивое пре колективизације.Richard Overy: Russia's War, 1997Eric Hobsbawm: Age of Extremes, 1994

Колективизација широм Молдавске Совјетске Социјалистичке Републике није била агресивна све до раних 1960-их због усредсређености совјетског руководства на политику русификације Молдаваца у руски начин живота. Велики део колективизације у Молдавији одвио се у Придњестровљу, у Кишињеву, данашњем главном граду Молдавије. Већину директора који су регулисали и водили процес колективизације поставили су званичници из Москве.

Ефикасност колективних фарми у Совјетском Савезу је дискутабилна. Совјетски чланак из марта 1975. открио је да је 27% укупне вредности совјетских пољопривредних производа произведено на приватним фармама упркос чињеници да су се састојале од мање од 1% обрадивог земљишта (отприлике 20 милиона хектара), што их чини отприлике 40 пута. ефикаснијим од колективних фарми.

Румунија У Румунији је колективизација земљишта почела 1948. године и трајала је више од једне деценије све до њеног практичног искорењивања 1962.A. Sarris and D. Gavrilescu, "Restructuring of farms and agricultural systems in Romania", in: J. Swinnen, A. Buckwell, and E. Mathijs, eds., Agricultural Privatisation, Land Reform and Farm Restructuring in Central and Eastern Europe, Ashgate, Aldershot, UK, 1997. У Румунији је понекад морала да се употреби сила за спровођење колективних пољопривредних пракси. Колективна пољопривреда у Румунији била је покушај да се спроведе комунистички план СССР-а. Нажалост, ови покушаји су често били неуспешни. Стриктно придржавајући се овог совјетског плана, имплементација комунизма у Румунији је неизбежно створила дилеме и доприносе који су довели до насиља. Клигман и Вердери наводе: „Колективизација насиља се тада појављује мање као одвратност него као производ социокултурног обликовања и дубоких проблема са начином на који је совјетски план дошао да се имплементира... уместо постепеног и интегрисаног процеса померања са један облик друштва у други, румунско друштво у совјетској орбити се потпуно реартикулисало, процес у коме је насиље било неизбежно“.Kligman, G., & Verdery, K. .

С друге стране, како Клигман и Вердери објашњавају, „Колективизација је донела неоспорне користи неким сеоским становницима, посебно онима који су имали мало или нимало земље. То их је ослободило рада на туђим пољима и повећало њихову контролу над надницама, дајући њиховој свакодневној егзистенцији стабилност која им је раније била непозната.“

Бугарска је био назив за колективну пољопривреду у Бугарској

Вијетнам Демократска Република Вијетнам је спровела колективну пољопривреду иако је дејуре постојало приватно власништво. Почевши од 1958. године колективна пољопривреда је гурнута тако да је до 1960. године 85% фармера и 70% пољопривредног земљишта било колективизовано, укључујући и оне које су заплењене силом. Међутим, комунистичко руководство је сматрало да је колективизација полумера у поређењу са пуним власништвом државе.

Након пада Сајгона 30. априла 1975, Јужни Вијетнам је накратко дошао под власт Привремене револуционарне владе, марионетске државе под војном окупацијом од стране Северног Вијетнама, пре него што је званично поново уједињен са Севером под комунистичком влашћу као Социјалистичка Република Вијетнам другог јула 1976. године. По преузимању контроле, вијетнамски комунисти су забранили друге политичке партије, ухапсили осумњичене за које се верује да су сарађивали са Сједињеним Државама и кренули у масовну кампању колективизације фарми и фабрика. Приватно власништво над земљом је трансформисано у државно и колективно власништво. Обнова ратом разорене земље била је спора, а комунистички режим се суочио са озбиљним хуманитарним и економским проблемима.