Марксистички феминизам () је теоријски правац феминизма који повезује и проширује марксистичку теорију. Овај правац анализира начине на које се жене експлоатишу у капитализму и кроз систем приватне својине. Према марксистичким феминисткињама, ослобођење жена може се постићи једино укидањем капиталистичког поретка, у којем највећи део женског рада остаје ненаплаћен. Марксистичке феминисткиње проширују традиционалну марксистичку анализу примењујући је на неплаћени кућни рад и полне односе.
Због своје утемељености у историјском материјализму, марксистички феминизам је близак социјалистичком феминизму и, у још већој мери, материјалистичком феминизму. Ова два правца стављају већи нагласак на оно што сматрају „редукционистичким ограничењима” марксистичке теорије, али, како Марта Е. Хименез примећује у свом истраживању разлика између марксистичког и материјалистичког феминизма, „јасне линије теоријског разграничења између и унутар ова два кровна појма прилично је тешко успоставити”.
Марксистички феминизам је грана феминистичке теорије која заступа тезу да је капитализам главни извор угњетавања жена. Марксистичке феминисткиње капитализам и патријархат углавном виде као два међусобно повезана система која се узајамно хране и подупиру. У том оквиру, капиталистичка привреда се у великој мери ослања на неплаћени рад жена у домаћинству, који је дуго потцењиван и занемариван. Оваква експлоатација сматра се кључним чиниоцем у одржавању и јачању патријархалних структура у друштву. Указивањем на то да је женски рад од пресудног значаја за функционисање капитализма, марксистички феминизам разобличава дубоке родне неједнакости и позива на коренито преиспитивање и привредног и друштвеног поретка. Овај правац и данас има велику теоријску тежину при истраживању односа између рода и политичке економије, а нарочито при расветљавању начина на које друштвена репродукција појединаца и заједница омогућава опстанак капитализма.
Елизабет Армстронг истиче да марксистички феминизам теоријски разматра субјективност и изгледе за антикапиталистичку будућност полазећи од кључних појмова као што су империјализам, првобитна акумулација, одузимање земљишта и природних богатстава, те неплаћени рад жена на рађању и одгајању генерација. Марксистички феминизам доводи у питање доминацију тржишних мерила при вредновању друштва — укључујући прометну вредност изражену кроз наднице и профит — тиме што чини видљивом незаобилазну вредност репродуктивног рада.
Теоријске основе у марксизму Марксизам тумачи настанак угњетавања и класних подела кроз развој људског друштва, пратећи начине на које се материјална добра производе и организују. Из тога изводи закључак да је успостављање тлачитељских друштвених структура непосредно повезано са развитком опресивних односа у породици — што значи да се нормализација потчињеног положаја жена поклапа са рађањем класног друштва уопште.
У делу Порекло породице, приватне својине и државе (1884), Фридрих Енгелс се бави најранијим постанком породичних односа, друштвене хијерархије и својине, ослањајући се на античке изворе и етнолошка истраживања свог времена. Он закључује да су жене у праисторијским заједницама уживале висок друштвени углед и равноправан положај у заједничком раду, као и да се сродство рачунало искључиво по мајчинској линији. Будући да мушкарци нису преносили породично име, према Енгелсу, они нису могли са сигурношћу знати ко су им потомци, нити су могли остварити право на наслеђивање.
Међутим, са развојем пољопривреде и стварањем материјалног вишка који је сматран мушким власништвом — пошто је настајао ван кућне заједнице — јавила се тежња мушкараца за преношењем имовине на сопствене потомке и наслеђивањем по мушкој линији. Како би се то обезбедило, женама није само омогућена моногамија, већ им је насилно наметнута кроз потчињавање у домаћинству, док су мушкарци истовремено неговали прећутну праксу „хетеризма”. Енгелс овај историјски преокрет види као почетак ропског потчињавања у друштву, што је с временом довело до европског модела класног угњетавања, у којем су деца сиромашних слојева предодређена да служе богатима.
Енгелс и Маркс су још 1846. године у Немачкој идеологији записали: „Прва подела рада јесте она између мушкарца и жене ради рађања деце”. Енгелс то касније преформулише речима: „Прва класна супротност која се јавља у историји подудара се са развитком антагонизма између мушкарца и жене у моногамном браку, а прво класно угњетавање са угњетавањем женског пола од стране мушког”.
Родно угњетавање се културно репродукује и одржава путем институционализоване неједнакости. Давањем привилегија мушкарцима на рачун жена и одбијањем друштва да кућни рад призна као рад од једнаке друштвене вредности, мушкарац из радничке класе бива уклопљен у опресивни образац који маргинализује жену из исте класе.
Класична марксистичка теорија није у почетку стављала у средиште пажње специфичне проблеме жена. Ипак, временом се показало да жене у капитализму трпе особен облик експлоатације. Та експлоатација обухвата репродуктивни и емоционални рад, за који жене редовно остају лишене друштвеног признања и надокнаде. Њихова улога у нези, васпитању и одржавању свакодневног живота породице учињена је невидљивом, што представља крупан пропуст у традиционалном марксистичком поимању рада и вредности. Карл Маркс и Фридрих Енгелс посматрали су репродуктивни рад превасходно кроз институције брака и породице, али су сам процес доживљавали као чисто биолошку датост. Жене су махом схватане као биолошка бића која не утичу непосредно на промену друштвеног поретка, иако друштвена репродукција суштински постоји као рад у оквиру капиталистичких односа. Под утицајем патријархалних норми, жене су обављале највећи део репродуктивног рада у кући под влашћу мушкараца, чиме су свакодневно омогућавале радницима — као и себи самима — да обновљени излазе на тржиште и продају своју радну снагу капиталистима. Упркос томе, прометна вредност тог женског рада у капиталистичком рачуноводству остаје равна нули.
Марксистичко-феминистичка критика других праваца феминизма Клара Цеткин и Александра Колонтај изричито су се супротстављале грађанском феминизму који занемарује или учвршћује класне поделе. Сматрале су да није могуће остварити истинско јединство жена мимо економских неједнакости, будући да припадница владајуће класе тешко може истински разумети положај и борбу радница. Колонтајева је 1909. године забележила: Због чега би онда жена радница тежила савезу са буржоаским феминисткињама? Ко би, заправо, имао користи од таквог савеза? Сигурно не жена радница. Колонтајева је чак избегавала да се одреди као „феминисткиња”, сматрајући да је тај израз превише везан за грађански покрет који радницама не доноси стварно ослобођење.
Као једна од најистакнутијих личности у редовима бољшевика, Колонтајева је заступала став да капитализам доводи жене у понижавајући и зависан положај. Она је увек правила јасну разлику између положаја пролетерки и буржоаских жена, премда је увиђала да су у капитализму све жене на одређени начин потчињене. Савезу између радница и жена из виших слојева противила се највише зато што је буржоазија немилосрдно користила раднице за сопствене потребе, одржавајући њихову обесправљеност у капиталистичком поретку. Сматрала је да истински праведно и економски складно друштво мора почивати на пуној родној равноправности. Иако је избегавала феминистичку етикету, извршила је пресудан утицај на развитак теорије женског ослобођења унутар социјалистичког покрета. Критиковала је грађански феминистички покрет као наиван, јер је сматрала да се узроци неједнакости не могу објаснити искључиво родом. Тврдила је да прави корен неједнакости лежи у класној подели која производи и сукобе међу половима, баш као што ствара и дубоке поделе међу самим мушкарцима. Полазећи од марксистичке анализе, истакла је да родно угњетавање представља најтежу друштвену препреку, која се никада не може уклонити у оквирима капиталистичког друштва.
Будући да капитализам функционише искључиво ради стицања приватног профита, њена критика указује и на то да женско питање не може бити решено све док систем почива на експлоатацији „бесплатног рада” жена. Замерала је феминисткињама што су превиђале двоструки терет радница: оне су, уз бригу о породици и рад за знатно мању плату од мушке, истовремено радиле и као кућна послуга за жене из више класе, чиме су богате жене директно учествовале у њиховом угњетавању. Као жена на руководећем положају у бољшевичком покрету којим су доминирали мушкарци, Колонтајева се непрестано суочавала са предрасудама и сумњичавошћу околине. У својим дневницима бележила је идеје о изградњи савременог друштва у којем би социјализам срушио капиталистичке структуре и уклонио све облике класног и родног угњетавања. Њен живот сведочи о положају жене коју је сопствено доба спутавало — њен политички утицај је скрајнут махом зато што је била жена, у времену када се на жене на позицијама моћи гледало с неповерењем, а „великим женама” признавало право на историјски значај само уколико су стајале уз „велике људе”. Најзначајнији допринос Александре Колонтај феминистичком социјализму представља њено залагање за репродуктивна права, као и став да женама морају бити доступне исте слободе у љубави какве имају мушкарци — не само ради емоционалне стабилности, већ кроз стицање економске независности и зарађивање сопственог дохотка. Она се непоколебљиво борила за ослобађање жена од контроле капитала и буржоазије, стављајући у средиште интересе радница.
Ауторке попут Колонтајеве сматрале су да либерални феминизам разводњава напоре марксиста да изборе стварно побољшање положаја радничке класе. Марксисти су подржавали далеко радикалнији политички програм ослобођења жена кроз социјалистичку револуцију, посвећујући посебну пажњу политичком образовању радница и коренитом преображају њихових материјалних животних услова након револуције. Један од метода ослобођења за који се залажу марксистичке феминисткиње јесу и радикални „утопијски захтеви”, појам који је сковала Марија Мис. Овај концепт истиче да је за истинску еманципацију неопходна свеобухватна револуција, јер сваки парцијални захтев који остаје у оквирима постојећег поретка нуди само краткорочна и недовољна решења.
Производни, непроизводни и репродуктивни рад Маркс је рад поделио на две основне категорије: производни и непроизводни рад.
Производни рад је онај који непосредно ствара вишак вредности (нпр. вађење сировина, пољопривреда и фабричка производња материјалних добара). Непроизводни рад не производи вишак вредности, већ се прерасподелом финансира из њега (укључујући руковођење, администрацију, књиговодство, маркетинг итд.).
Почетком 1910-их година, марксисткиње и социјалистичке феминисткиње почеле су да образују организације радних жена у оквиру ширих радничких покрета. Ове активисткиње су истицале да су материјалне потребе радница суштински различите од захтева које су истицале грађанске феминисткиње. Одвајање родне равноправности од класне борбе за њих је било неприхватљиво, те су с променљивим успехом настојале да своје ставове уграде у програме комунистичких и социјалистичких партија. Марксистичке феминисткиње, попут Мери Инман, изградиле су снажну мрежу истомишљеница у радничким организацијама, захваљујући чему је до 1940-их година питање потчињености жена постало једна од важнијих политичких тема у тим круговима.
Током 1970-их година, марксистичко-феминистичке ауторке, као што су Маргарет Бенстон и Пеги Мортон, снажно су се ослањале на анализу производног и непроизводног рада како би превазишле тада распрострањено схватање да је породица искључиво место потрошње. Залагале су се за увођење државне плате за домаћице и тражиле да се породица препозна као привредна и производна јединица. Док у капитализму одржавање домаћинства има занемарљиву вредност јер не производи добра за слободно тржиште, марксистички феминизам подвлачи да тај рад поседује пресудну употребну вредност и да функционално делује попут сваке друге робе неопходне за одржавање друштва.