Љубовијски одред је одред који је био подређен Дринској дивизији II позива у Првом светском рату.мр. Милисав Секулић, Дринска дивизија (прилози за историју српске војске), Лозница, 2009. годинеГрупа аутора, Азбуковица, земља, људи и живот, Љубовија 1985. год.. pp. 232- 242.Милан Младеновић, Цветин Јевремовић, Љубомир Јевремовић, Порекло и родослов фамилија које славе Св. Николу, село Берловине, Љубовија, 2013. годинаАрхив VII, поп. 7, кут. 21, фасцикал 1, бр. 4., Релација о раду Љубовијског одреда од 6/19. септембра до 25. октобра/7. новембра 1914. године., лист 3-46.
Велики рат
После Балканских ратова Србија се суочила са новом опасношћу. Велике и брзе војне победе у рату против Турака и Бугара, са значајним територијалним проширењем, економским просперитетом и развојем демократских институција у унутрашњем животу земље, снажно су уздигле међународни углед Србије, а нарочитио међу југословенским поданицима у Аустроугарској монархији, која им је постала ослонац за национално-ослободилачку борбу. Бечки владајући кругови видели су у томе највећу опасност за интегритет Хабзбуршке монархије и њену доминацију на Балканском полуострву. Видовдански хици Гаврила Принципа, којима је убио аустроугарског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда, дошли су као добар изговор за дуго прижељкивани обрачун са Србијом, којој су 28. јула 1914. године, објавили рат, и против ње упутили казнену експедицију. Међутим Србија се није уплашила, сви њени грађани, не мислећи на жртве ставили су се под ратни барјак са намером да се супротставе злочиначкој монархији, и да бране слободу и независност своје отаџбине. Светско јавно мњење стало је уз Србију. Рат Аустроугарској, Турској и Немачкој објавиле су Француска, Велика Британија и Русија. Тако је започео први велики светски сукоб тако епохалних размера, који је однео на милионе жртава – Велики рат.
Азбуковица у рату На Азбуковицу и остале северозападне пограничне крајеве Србије непријатељ је излио сав свој бес и мржњу већ у првим данима рата. Аустроуграска је концентрисала три армије против Србије: 2. армију у Срему и Банату, 5. армију у босанкој Посавини и 6. армију у источној Босни, али је због уласка Русије у рат, 2. армија морала да се премести на источни фронт. Поћорек је решио да напад започне са Дрине. Србија је била окружена непријатељским и непоузданим суседима, изузев Црне Горе, која је објавила рат Аустроугарској и солидарисала се од првог тренутка. Српска војска била је изморена у претходна два рата, без довољно ратне спреме и наоружања. Нарочито се осећао мањак у пешадијском наоружању (недостајало је око 150.000 пушака), у артиљеријској муницији, логорској спреми и личној опреми. (Само први позив дужио је комплетну униформу, II позив био је прошаран шињелима и шајкачама, а III позив и последња одбрана у рат су ушли у оделима у којима су дошли од куће).
Српска војска Српску војску чиниле су три армије и неколико истурених одреда који су штитили границу на Дрини и Сави. Првом армијом која је била распоређена на линији Стари Аџбибеговац – Топола, командовао је ђенерал Петар Бојовић; другом армијом која је била концентрисана на терену Аранђеловац – Лазаревац, командовао је ђенерал Степа Степановић; код Ваљева је била трећа армија под командом ђенерала Павла Јуришића Штурма. Истурене одреде чинили су: Ужичка војска, под командом ђенерала Милоша Божановића, која је затварала правац Вишеград – Ужице; Јадарски четнички одред, док су Обреновачки, Шабачки, Лешнички, Лознички, Љубовијски одред и одред на Дебелом брду били подређени Дринској дивизији II позива, која је припадала трећој армији ђенерала Штурма.
Љубовијски одред и његове ратне операције мини|Борац Љубовијског одреда чува заробљене припаднике „Вражје дивизије“, август 1914., негде у планинама изнад Љубовије Уочи почетка операција Љубовијскои одред је био под командом мајора Војислава Воје Ковачевића. Одред је обезбеђивао део фронта између Грачаничке и Трешњичке реке, затварајући правац Љубовија – Прослоп – Пецка – Ваљево. Њему је додељен и 1. батаљон 5. пешадијског пука III позива са две позиционе батерије. Али, пошто је Штаб армије уочио да је за заштиту тако важног правца предвиђено мало трупа, 1. августа је одлучено да у састав одреда уђу још 3. батаљон 10. шумадијског пука III позива и једна пољска дебанжовна батерија. У исто време образован је и одред на Дебелом брду (Допунски батаљон 5. пука), који је добио задатак да заштити правац преко Поћуте за Ваљево, и да тај превој ни у ком случају не сме напустити.
Аустроугарска 5. армија отпочела је напад 12. августа, пре него што се 6. армија скоцентрисала и развила за борбу, са циљем да до 18. августа, (рођендан цара Фрање), сломи српску одбрану у долини Јадра и у Поцерини, да освоји Ваљево, и у вези са 5. армијом присили Србе да се предају. Главнина 5. армије нападала је на доњој Дрини, од њеног ушћа у Саву до Зворника, с тим што је 12. брдска бригада упућена у напад против Љубовијског одреда. Мада је непријатељ свуда био надмоћнији од српских заштитних одреда, српске трупе су вешто користећи земљиште и врбаке око Дрине и на узастопним положајима по дубини, упорно браниле своје положаје стварајући потребно време Врховној команди за прегруписање и развој главних снага за Церску битку. Захваљујући таквој борби, трупе 5. армије су тек 14. августа успеле да образују широк мостобран на десној обали Дрине, као основ за продирање у дубину Јадра преко Поцерине. Командант 9. корпуса 2. аутроугарске армије, је тада прешао у Мачву и издао наређење својим војницима издао наређење у којем каже да је „према таквом становништву свака хуманост штетна... ко у овом случају буде био милостив, тај ће најттеже бити кажњен... разрушити сваку кућу у којој се нађе оружје.. у сваком становнику који се затекне изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до члана банде. Ове људе одмах убијати ако по било чему иѕгледају сумњиви...“. Овај корпус је заузео Шабац, али га је Шабачки одред задржао на десет километара од њега. На другој страни, на десном армијском крилу, 12. брдска бригада, наишла је на изузетно јак отпор Љубовијског одреда, који је бранећи се на низу узастопних положаја, спречавао брз продор непријатељских снага, које су имале задатак да се пробију према Пецкоји угрозе позадину 3. армије.На основу тога командант аутроугарске 5. армије генерал Либерцијус је закључио да се тамо налазе крупне српске снаге, па је наредио да се читава 42. домобранска „Вражја дивизија“ упути на Љубовију и отвори правац Љубовија – Крупањ – Пецка, да раздвоји Ужичку војску од 3. армије, удари у бок и позадину српских снага у долини Јадра. Љубовијски одред је морао да се повуче ка Прослопу, али га одатле није могла збацити даље у позадину. Док се Љубовијски одред бори са „Вражјом дивизијом“ на Прослопу, Врховна команда упућује 1. и 2. армију на северозапад ка Иверку и Церу, где се спрема одлучујућа битка. Прва армија је добила задатак да Моравску дивизију II позива хитно пошаље на Прослоп и њом ојача Љубовијски одред. При првом судару 2. армије (Комбинована дивизија, Моравска, Тимочка, Шумадијска дивизија I позива, Коњичка дивизија) са непијатељем код Текериша (16. августа), пресечен је продор непријатељске 5 армије, а у наредна три дана потучени су 8. и 13. корпус и натерани у срамно бежање ка Дрини. У међувремену 9. аустроугарски корпус, наставио је притисак против Шумадијске дивизије I позива и Коњичке дивизије у Мачви, а 42. домобранска је освојила Крупањ. Ђенерал Штурм, ојачава Љубовијски одред са 5. пуком II позива, са задатком да заједно са одредом на Дебелом брду нападне 12. бригаду и 42. домобранску дивизију, но Љубовијски одред је пре доласка попуне успео да се задржи на положајима и крене у противнапад на непријатеља. Вражја дивизија је почела повлачење према Дрини, ка правцу Крупањ – Зворник. Приметивши повлачење, мајор Ковачевић прелази у гоњење и 24. августа 1914. протерује последњег аустроугарског војника са територије Азбуковице. Био је то крај прве непријатељске офанзиве и прва савезничка победа у Великом рату. мини|245x245px|Село Дрлаче данас
Непријатељ је у овој офанзиви имао велике губитке: 23.000 људи, од којих је заробљено преко 4.500 војника и официра, заробљено је доста оружја и опреме, као и преко 50 артиљеријских оруђа, доста артиљеријске муниције и пешадијског наоружања. Српска војска имала је око 259 погинулих официра, 16.045 војника и подофицира који су избачених из строја. Цивилне жртве су биле огромне на територији Јадра и Мачве, а у селима Азбуковице почињена су зверства (у селу Узовници, у Берловинама, Дрлачама итд.). У Азбуковачком срезу страдало је преко 2.500 људи а спаљено је преко 700 кућа. Припадници „Вражје дивизије“ спалили су 17 заробљених трећепозиваца у потесу Рт, на Баурићу (село Доња Буковица, код Љубовије), које су претходно повезали и запалили за сеном. Сведоци и очевици догађаја били су млади Петроније Томић (1897) и Милинко Васић, (1897), који су успели да се иѕвуку испод ужета и побегну суседном одреду коме су описали овајј зверски злочин царске војске. (Милинко Васић се прикључио Љубовијском одреду, био је носилац Карађорђеве звезде, и касније је био резервни мајор у Војсци Краљевине Југославије).
Одајући признање Љубовијском одреду, тј. његовом команданту мајору Воји Ковачевићу, ђенерал Штурм, нписао је да је Ковачевић „ развијао силну енергију и показао се храбрим до највећег пожртвовања у одбијању непријатељске навале са правца Љубовија – Прослоп“.
На дан 6. септембра 1914. године, Врховна команда је наредила команданту 3 армије да образује одред под командом потпуковника Петра Мишића, за заштиту граничног појаса од Зворника до Љубовије, док је Љубовијски одред остао на положајима између Грачаничке реке и Горње Трешњице, са резервом на Прослопу, (ддва позициона топа са пешачком заштитом). Мишићев одред бројао је пет батаљона III позива и две позиционе батерије. Према тако слабом непријатељу, Аустроугари су концентрисали читав 16. корпус 6. армије, који је са 59 620 људи, 78 топова и 54. митраљеза по снази за свега 200 људи и 10 топова слабији од читаве треће армије српске војске.