мини|десно|250п|Амерички астронаут Мајкл Финк носи руски скафандер Орлан изван МСС. мини|десно|250п|Баз Олдрин у оделу Аполо A7L током мисије Аполо 11. Заштитно одело космонаута, други назив свемирско одело или скафандер (; ), је одевни предмет који космонауте одржава у животу при изласку у негостољубиво окружење које влада у отвореном свемиру – вакуум, повећана доза радиоактивности и температурни екстреми. Мање компликоване верзије ових одела космонаути носе и унутар својих свемирских летелица, приликом полетања ракетом-носачем као и приликом слетања, како би били заштићени уколико дође до изненадног губитка притиска у кабини. Одела су неопходна приликом изласка у отворени свемир (шетњи свемиром), када космонаути излазе да раде изван својих свемирских летелица. Свемирска одела су за ту намену ношена у ниској Земљиној орбити, на површини Месеца, као и у дубоком свемиру при повратку астронаута пројекта Аполо са Месеца на Земљу. Модерна свемирска одела уместо обичног одела под притиском користе сложену опрему и системе за одржавање потребних услова унутар одела како би космонауту било што удобније, и како би се што више смањио напор који он мора да уложи како би савио руке и ноге, јер се одела са танким зидовима природно укруте у вакууму. Данас се најчешће користи самоодржив систем за доток кисеоника и одржавање притиска, температуре и влажности ваздуха унутар одела, како би се космонаут што слободније кретао у вакууму свемира, без потребе за везом са својим свемирским бродом путем које би му се обезбеђивали сви ови услови. Космонаути су са својом летелицом повезани само сигурносним везама, како би у случају да отплутају од летелице могли преко тог ужета (обично врло танког, израђеног од кевлара или неког сличног снажног материјала) да се врате.
Неке од захтева који се постављају пред заштитна одела космонаута морају испунити и пресуризована одела која носе пилоти приликом неких специфичних мисија, попут летова шпијунским летелицама на веома великим висинама. Изнад Армстронгове границе (која износи око 19.000 метара), атмосферски притисак је толико низак да су пресуризована одела неопходна.
Прва у потпуности пресуризована одела за употребу на веома великим висинама осмислили су независни проналазачи још 1930-их година. Прво свемирско одело ношено у орбити било је совјетско одело СК-1, које је носио Јуриј Гагарин током свог чувеног лета 1961. године.
Захтеви мини|десно|250п|Астронаути у свемирским оделима раде на Међународној свемирској станици. Заштитно одело космонаута мора да обавља више функција како би обезбедило оптималне услове за сигуран и удобан рад космонаута, унутар или изван свемирске летелице. Одело мора да обезбеди: Стабилан атмосферски притисак унутар одела. Овај притисак може бити мањи у односу на атмосферски притисак који влада на Земљи, јер обично нема потребе да се у оделу налази азот (који чини око 78% Земљине атмосфере и људско тело од њега нема користи). Мањи притисак у оделу космонауту омогућава већу покретљивост када га носи, али је неопходно да пре уласка у одело одређено време удише чист кисеоник како не би задобио декомпресиону болест. Покретљивост. Покретима космонаута обично се одело опире због тога што постане круто у вакуумском окружењу. Боља покретљивост постиже се пажљивим пројектовањем зглобова и спојева на оделу. Залиху кисеоника за дисање и уклањање вишка угљен-диоксида. Ови гасови циркулишу уз помоћ система унутар свемирске летелице, или у случају одела за шетње свемиром помоћу портабилног система за одржавање услова за живот (, -{PLSS}-). Регулацију температуре. За разлику од услова на Земљи, где се топлота може преносити путем конвекције на атмосферу, у свемиру се топлота може изгубити само преко топлотног зрачења или путем кондукције топлоте на објекте који су у контакту са спољашњом површином одела. Пошто температура спољашњости одела значајно варира у односу на то да ли је у току дневни или ноћни део орбите, одело је изоловано са више слојева (и преко 15) како би се температура одржала на оптималном нивоу. Систем за комуникацију. Средства за прикупљање и задржавање течних и чврстих отпадних материја из организма (мокраће и столице), за шта се најчешће користи посебно дизајнирана пелена ().
Поред ових захтева, који су неопходни за свако свемирско одело, постоје и опциони захтеви који се не морају примењивати, али су пожељни ради удобности космонаута и повећане сигурности. Ти захтеви су:
Напреднија одела боље регулишу температуру космонаута уз помоћ комбинезона за течно расхлађивање и вентилацију (, -{LCVG}-) који је у контакту са кожом космонаута. Тако се боље регулише његова телесна температура, а вишак топлоте се затим избацује у свемир преко радијатора на уређају -{PLSS}-. Заштита од ултраљубичастог зрачења. Макар делимична заштита од зрачења субатомских честица. Могућност да се маневрише око свемирске летелице, и да се за њу прикачи или откачи помоћу неке еластичне везе (сигурносног ужета). Заштита од микрометеорида, од којих се неки крећу брзинама преко 27.000 -{km/h}-, и која се обезбеђује слојем за термалну и заштиту од миктометеорида (, -{TMG}-), који представља слој одела који се налази у додиру са вакуумом. Из искуства се сазнало да је највећа могућност да дође до удара микрометеорида када се космонаут налази унутар гравитационог поља месеца или планете, тако да су ове мере заштите први пут употребљене на оделима која су астронаути користили током шетњи по површини Месеца у склопу Аполо мисија.
Као саставни део астронаутичке хигијене (у коју спадају заштита космонаута од екстремних температура, радиоактивности и друго), заштитно одело космонаута је неопходно при изласку у отворени свемир. Аполо/Скајлаб A7L свемирско одело имало је укупно 11 слојева: унутрашњу поставу, -{LCVG}-, слој под притиском, слој за затезање, још један слој поставе и -{TMG}- који се састојао из пет алуминијумских изолационих слојева као и додатног шестог слоја преко који је био направљен од белог орто-материјала (). Овако опремљено свемирско одело може да заштити астронауте од температурних варијација у границама од −156 °C до 121 °C.
Током истраживања Месеца или Марса, постоји могућност да се на оделима накупи значајна количина прашине са површине. Када космонаути прођу кроз хипобаричну комору и уђу назад у свој хабитациони модул, скидају одела и тада постоји могућност да се прашина са одела пренесе на остале површине и тако их контаминира, а самим тим се повећава и ризик да ће је космонаути затим удахнути или додирнути кожом. Астронаутички хигијеничари тренутно раде на развоју материјала који не задржава на себи велику количину прашине, тако да би већина могла да спадне уколико би астронаути пре уласка у хипобаричну комору једноставно протресли одело, или га обрисали неком крпом или метлицом. Иновативне методе уласка и изласка из хабитационог модула могле би значајно да умање ризик од уношења прашине. Једна оваква метода, на чијем развоју НАСА активно ради већ неколико година, је „порт“ за свемирско одело. Код ове методе, конструкција одела је таква да се одело налази прикачено леђима (делом на којем се код садашњих одела налази велики „ранац“ са свом опремом за дисање, контролу температуре и осталих услова) за модул у којем су космонаути. Тај део одела сличан је оделима Орлан која данас користи Русија, и кроз која космонаути улазе с леђа, кроз врата. Због ефикаснијег дизајна и примене најновијих технологија ово ново одело имаће знатно мањи „ранац“ од садашњих, тако да ће космонаут једноставно ући кроз леђа одела, док ће затим неко за њим затворити поклопац. Затим се одело одваја од модула са посадом и космонаут може да иде у истраживање.
мини|десно|150п|Нил Армстронг са „Снупи капом“ Када се врати, поступак се понавља уназад, тако да сви сегменти одела на којима се најчешће накупи највише прашине (ноге и руке) остају ван модула, док са унутрашњим делом модула само поклопац има интеракцију (с тим да постоји и поклопац са стране хабитационог модула, тако да када се он затвори ниједан део одела не може нашкодити космонаутима).
У оделима која користи агенција НАСА, комуникација се успоставља преко капе која се навлачи на главу, а у коју су уграђени микрофон и слушалице. Због боје ове капе која је коришћена током мисија Аполо и Скајлаб, а које су изгледом подсећале на лик из цртаног филма Снупи, ове капе су назване „Снупи капе“. Унутар кациге свемирског одела, на доњем делу визира, уграђени су мали јастучићи о које космонаути могу да почешу нос уколико их засврби. Ово је само једна од многих ставки које су научене кроз деценије развоја свемирских одела, а све у циљу да космонаутима током рада изван свемирске летелице буде што удобније. Такође, космонаутима је на располагању и мала кеса, запремине око 2 литра, из које сламчицом могу да пију воду, пошто неке шетње свемиром трају и преко 8 сати.
Компоненте Заштитна одела космонаута која се тренутно користе за шетње свемиром углавном имају исте компоненте, док се разликују само по неким техничким решењима и технологији израде. Иако је Кина спровела шетњу свемиром и поседује свемирско одело које је у потпуности направљено од стране кинеских инжењера, без увоза страних компоненти (мада су неки системи урађени по узору на одела Орлан која је Кина купила од Русије), то одело је коришћено само једном у трајању од око 20 минута, тако да се уопштено гледано тренутно активно користе само два типа свемирских одела – руско Орлан и америчко -{EMU}-. Неке од компоненти које ова одела поседују су: мини|десно|250п|Контроле на америчком оделу -{EMU}- Тврди горњи торзо је секција одела која је израђена од чврстог материјала, обухвата торзо космонаута, и чини језгро свемирског одела и стабилну основу на коју су монтиране остале компоненте. На предњој страни торзоа налази се мали рачунар којим космонаути могу контролисати разне параметре током шетње – подешавање температуре унутар одела, појачавање или смањивање звука у слушалицама, палити и гасити светла, повећати или смањити притисак унутар одела, проток кисеоника, јачину осветљења дисплеја, као и прекидач који у случају да дође до квара аутоматског активирања микрофона у оделу могу притиснути да комуницирају са контролом. Занимљиво је да су све ознаке на овим контролама одштампане изврнуто, односно као у огледалу. Ово је било неопходно јер космонаути не могу да се савију и виде где је која команда, јер је одело круто, и кроз визир виде само ограничен простор око себе. Инжењери су овај проблем решили тако што су натписе одштампали изврнуто гледано изван одела, а на рукаве одела се постављају два мала огледала уз помоћ којих космонаут из одела може прочитати која је која команда. Ранац је део одела који се налази на леђима одела и у њему се налазе сви системи који одржавају погодне услове унутар одела – боце са кисеоником, систем за екстракцију вишка угљен-диоксида, расхладни систем, батерије за напајање свих ових система и осветљења, и друго. На америчким оделима се на овај ранац монтира систем -{Simplified Aid for EVA Rescue}- (-{SAFER}-), у преводу поједностављени систем за спашавање током -{EVA}-. Овај систем садржи малу количину горива под притиском и мале реактивне моторе који се могу контролисати са два џојстика. Систем је развијен у случају да се космонаут током шетње откачи од летелице или станице, и крене да иде ка отвореном свемиру, и у том случају би помоћу овог система могао да се врати назад на сигурно. С друге стране, руска одела немају ову могућност, тако да се приликом изласка у отворени свемир у њима користе јаче везе са летелицом (дебљи канапи) што успорава рад космонаута. Руска одела Орлан су специфична по томе што се леђа одела (на којима је „ранац“) отварају, и уједно су и врата (поклопац )кроз која космонаути улазе и излазе из одела. Тако се значајно скраћује време потребно да се одело обуче и да се изађе у отворени свемир. Код америчких одела прво се облаче панталоне, а затим се астронаути увлаче у тврди горњи торзо са доње стране, и цео тај процес је веома напоран јер су одела конструисана да буду уска уз тело.