Холандски адмирал Мартен Тромп испловио је 1. децембра 1652. гoдине на челу флоте од 80 већих и неколико мањих ратних бродова и брандера са задатком да заштити више од 300 трговачких бродова, упућених кроз Ламанш ка прекоморским земљама, као и да прихвати око 250 трговачких бродова који су се окупили код Ил де Реа, у Бискајском заливу, на повратку у домовину са робом.

Пошто је упловио у Доверска врата, адмирал Мартен Тромп примио је обавештење да се енглеска ратна флота спрема за испловљавање. Проценивши да би прихватањем битке, уз толики број трговачких бродова у конвоју, дошао у неповољан положај, одмах је оставио конвој у близини фламанске обале,а са ратним бродовима отпловио је ка Даунсу, где је 9. децембра изненадио енглеску флоту од око 40 ратних и наоружаних трговачких бродова под командом адмирала Роберта Блејка. Тако мали број енглеских ратних бродова у домаћим лукама био је последица поменуте погрешне процене Оливера Кромвела након битке код Кентиш Нока. Енглези су подигли сидра и за Холанђанима кренули ка југу, али због јаког зимског невремена и високих таласа до битке није дошло. У предвечерје су се Енглези усидрили испред Довера а Холанђани у њиховој заветрини.

Сутрадан, 10. децембра ујутру, обе флоте су продужиле пловидбу паралелно уз обалу. Притешњен између Довера и обале, адмирал Роберт Блејк око 13:00 часова кренуо је у напад. На челу енглеске флоте пловио је његов заставни брод „Тријумф“ (). Битка се одмах развила у артиљеријске двобоје на веома малим одстојањима и абордажне бојеве. Свесни да су слабији, Енглези су одлучили да нападну холандски адмиралски брод „Бредероде“ како би обезглавили холандску флоту. На овај брод одмах су насрнула два енглеска брода у покушају да га што више оштете и јуришем заузму његову палубу. Брод који је у борбеном поретку пловио поред ,,Бредеродеа“ примитео је то и одмах му је притекао у помоћ. У том тренутку ток битке се мења. Уместо да Енглези јуришем заузму холандски адмиралски брод, Холанђани су јуришем заузели њихова два брода. Тако је већ на самом почетку битке енглеска ескадра изгубила два брода. Битка се наставила пуном жестином, при чему је бројчана надмоћ Холанђана дошла до изражаја, утолико пре што је неколико бродова енглеске заштитнице, вероватно под утицајем ројалиста, напустило бојиште.

До мрака Холанђани су изгубили један а Енглези укупно пет бродова. Блејк се по мраку повукао према ушћу Темзе, а Холанђани га нису гонили, пропустивши да искористе своју победу до краја. Тромп се неколико дана задржао код Данџнеса, поправљајући своје и хватајући енглеске трговачке бродове, а потом је прихватио своје трговачке бродове из Бискајског залива и спровео их кроз Ламанш.

Последице битке

Адмирал Мартен Тромп, враћајући се у Холандију са поменутим конвојем и знајући да има потпуну превласт на мору, наредио је да се на јарболе бродова његове ескадре поставе метле. Тиме је желео да покаже како је „почистио“ поморске путеве од непријатељских бродова. Та духовита досетка имала је велики утицај на морал морнара и становништва у лукама, па је истицање метли на јарболима постало традиција холандске морнарице.

Победом код Данџнеса Холанђани су за кратко време изборили превласт у Ламаншу. Њихови трговачки бродови пловили су без опасности. То је за Холандију у том тренутку било од пресудног значаја, јер, упркос рату, није смањила обим своје прекоморске трговине, већ је наставила свој економски процват. Амстердам је и даље остао седиште светске трговине и најзначајније банкарско средиште тог доба.

Енглези су после пораза били веома забринути. Одмах су предузели енергичне мере ради обнове борбене снаге своје флоте. Одустали су од укључивања наоружаних трговачких бродова у борбену главнину и почели да граде велики број ратних бродова. Адмирал Роберт Блејк залагао се за изградњу великих ратних бродова, који би, захваљујући свом бољем облику, пловили брже и ефикасније од широких холандских бродова, а својом надмоћнијом артиљеријом и бројнијом посадом били би у стању да поразе и противника који је био искуснији у поморском ратовању.

Адмирал Роберт Блејк сматрао је да је до пораза дошло услед кукавичког држања појединих капетана, те је успео да издејствује уредбу према којој капетани трговачких бродова убудуће више нису смели да командују својим бродовима у борби. Тиме је војном кадру обезбедио посебан утицај на све гране службе на ратном броду. Резултат тога била је појава професионалних поморских официра, оспособљених за командовање ратним бродовима.

Својеврстан приручник под називом „The Instruction for the Better Ordering of the Fleet in Fighting“, донет 29. марта 1653. године, чији је један од састављача, поред Монка и Дина, био и адмирал Роберт Блејк, представљао је велики преокрет у историји поморског ратовања. Према овом приручнику требало је градити веће и једнообразне бојне бродове, док је флота требало да буде мања и прегледнија. На тај начин боље организована флота лакше би се уводила у борбу, а током саме борбе њоме би се ефикасније командовало. Уместо борбеног поретка састављеног од борбених група уведена је линија појединачних бродова. Сваки брод у тој линији имао је своје тачно одређено место и није могао самостално да бира противника. Да борбена линија не би имала слабе тачке, сви бродови морали су да имају приближно једнаку борбену снагу. Оваква борбена линија истовремено је пружала и бољу заштиту од бродова брандера, који се могу сматрати претечом торпедних чамаца и разарача. Подела флоте на претходницу, главнину и заштитницу, као и даља подела свих ескадри на дивизије, задржана је.

Надмоћ енглеске артиљерије додатно је повећана тиме што је адмирал Роберт Блејк посветио посебну пажњу обуци целокупне посаде за руковање топовима. Знатно је повећао брзину паљбе, а за попуну губитака у топовским послугама увек је имао довољан број обучених људи. На крају, ватру је концентрисао на непријатељску посаду и трупове противничких бродова. С друге стране, Холанђани својом слабијом артиљеријом нису могли да пробију чврсте трупове енглеских бродова, па су настојали да униште њихову једрећу опрему. Међутим, приликом гоњења Холанђана, Блејк је наредио да се гађају холандска једра како би непријатељу онемогућио кретање, а затим је заостале бродове заузимао један по један. Као искусан заповедник, поступао је у складу са околностима.

За релативно кратко време уложени напори донели су резултате. После мање од три месеца Енглеска је поново била у стању да упути своју флоту на море, а почетком јуна енглеска морнарица располагала је са више од 100 бродова, од којих су већина били нови или преуређени ратни и трговачки бродови, опремљени новим наоружањем и са новим посадама.

Холанђани се, међутим, нису уљуљкали у својој тренутној надмоћи. Иако нису наилазили на енглеске ратне бродове на мору, холандски бродови били су у пуној приправности. И даље су пловили у конвојима које је непрекидно пратила ратна морнарица.

Литература

Војна енциклопедија, Данџнес

Кристон И. Арчер, Џон Р. Ферис, Холгер Х. Хервиг и Тимоти Х. Е. Траверс, Светска историја ратовања, Alexandria Press, Београд, 2006. Фридрих фон Кохенхаузен, Велики војсковођи, Геца Кон А. Д. Београд, 1937.

Категорија:Битке Англо-холандских ратова Категорија:Поморске битке Категорија:1652.