мини|десно|Ахил и Пентезилеја, дјело Ексекија из око 540. године п. н. е.
Грчка митологија је назив за скупину митова старих Грка, који говоре о њиховим божанствима и , природи свијета и о поријеклу и значају њихових властитих култова и религијских ритуала. Митологија је саставни дио религије у старој Грчкој. Научници данас проучавају ове митове настојећи да расвјетле религијске и политичке установе старе Грчке и њене цивилизације, како би разумјели природу самог настанка мита..
Грчка митологија је обрађена у великом броју прича, али и у умјетничким дјелима, као што су слике на и . Грчки мит настоји објаснити поријекло свијета и описати живот и доживљање божанстава, хероја и . Приче су се првобитно шириле усменим путем, али данас су грчки митови углавном познати преко књижевних дјела. Најстарији књижевни извори, Хомерови епови „Илијада” и „Одисеја”, баве се Тројанским ратом и догађајима који су услиједили непосредно по завршетку рата. Двије Хесиодове пјесме, „Теогонија” и „Послови и дани”, причају о постанку свијета, смјени божанских владара, смјени људских родова, поријеклу људских несрећа и поријеклу жртвених обреда. Други митови су сачувани у , у фрагментима пјесама који су припадале грчком епском циклусу, у , у дјелима грчких трагичара из 5. вијека п. н. е, у списима научника и пјесма хеленистичког доба, као и у текстовима који су за вријеме римске владавине написали Плутарх и Паусанија.
Један од важних извора о детаљима из грчке митологије представљају и археолошки налази, будући да су многи артефакти украшени представама божанстава и хероја. Геометријска керамика из 8. вијека п. н. е. садржи приказе из , као и из Хераклових . У предстојећим раздобљима — архајском, класичком и хеленистичком — јављају се разни других митолошки прикази, који допуњавају постојеће књижевне изворе.
Грчка митологија је извршила снажан утицај на културу, умјетност и књижевност западне цивилизације и дио је западног насљеђа и језика. Пјесници и умјетници од старог вијека до данашњици, црпјели су надахнуће из грчке митологије, откривајући у њој оно што је и у савременом добу задржало свој значај и важност.
Извори Грчка митологија је данас прије свега позната из грчке књижевности и из представа на објектима материјалне културе, од којих најстарији потичу из геометријског раздобља око 900—800. године п. н. е. Заправо, књижевни и археолошки извори међусобно се надопуњују, при чему се понекад међусобно слажу, а некад противрјече; међутим, у многим случајевима постојања овог корпуса података поставља снажну назнаку да многи елементи грчке митологије имају јаке чињеничне и историјске коријене.
Књижевни извори Мит је играо важну улогу у готово свим жанровима грчке књижевности. Међутим, из грчке антике је до данас сачуван само један општи митолошки приручник — Аполодорова „”. То дјело је настојало помирити противрјечне приче које износе пјесници и даје изузетно значајан и подужи сажетак традиционалне грчке митологије и херојских легенди. Аполодор је живио око 180. године п. н. е. до 125. године п. н. е. и написао је многе списе те тематике. Можда су ти списи и послужили као темељ за „Библиотеку”; међутим, у „Библиотеци” се спомињу и догађаји који су се догодили дуго послије његове смрти, па се зато дјело означава и као Псеудо-Аполодорово.
мини|усправно|десно|Прометеј, дјело Гистава Мороа из 1868. године. Мит о Прометеју први пут се помиње код Хесиода, а послужио је као темељ за Есхилову , коју су чиниле трагедије: „Оковани Прометеј”, „” и „”.
Међу најстаријим књижевним изворима налазе се двије Хомерове епске пјесме, „Илијада” и „Одисеја”. Други пјесници су припадали епском циклусу, али те позније и краће пјесме су готово у потпуности изгубљене. Упркос њиховом традиционалном називу, немају никакве непосредне везе са Хомером, већ су то хорске пјесме и припадају старијем раздобљу . Хесиод, који је вјероватно живиод недуго након Хомера, у својој „Теогонији” () даје најпотпунији приказ најстаријих грчких митова, који се баве постанком свијета, настанком титана и гиганата, а укључују и детаљне генеалогије, народне приче и етиолошке митове. И Хесидови „Послови и дани”, дидатичка пјесма о животу на селу, обрађују митове о Прометеју, Пандори и . Пјесник даје савјете о томе како опстати у свијету пуном опасности, којег његова божанства чине још опаснијим.
Лирски пјесници су често узимали грађу из мита, али у њиховом приступу миту с временом је било све мање наративности, а све више алузија. Грчки лиричари, међу којима су најпознатији Пиндар, Бахилид, Симонид са Кеја и буколички пјесници као Теокрит и , обрађују поједине детаље из митологије. Мит је чинио и средишњи дио грчке трагедије. Драматичари Есхил, Софокле и Еурипид, већину су заплета преузимали из митова и . Многе велике трагичне приче (нпр. о Агамемнону и његовој дјеци, о Едипу, Јасону, Медеји итд.), свој су класични облик добили у овим трагедијама. Употреба мита налази се и у грчкој комедији, нпр. у Аристофановим „” и „Жабама”.
Историчари Херодот и Диодор са Сицилије и географи Паусанија и Страбон, који су пропутовали грчким свијетом и записали приче које су чули на својим путовањима, описују многобројне мјесне митове и легенде и често дају слабо познате алтернативне верзије митова. Херодот је нарочито проучавао различита предања која је чуо и настојао пронаћи историјске или митске коријене у сукобу Грчке и Истока. Покушао је измирити почетке и мијешање различитих културних концепата.
Поезија хеленистичког и римског раздобља настајала је првенствено као књижевна, а не као обредна и култна. Ипак, садржи многе важне детаље за које се иначе не би знало. Ту припадају грчки хеленистички пјесници —— Аполоније са Родоса, , Ератостен и , грчки касноантички пјесници — , и и римски пјесници — Овидије, , , Сенека, Вергилије са Сервијевим коментаром. Међу прозним писцима који у то вријеме у својим дјелима обрађују и митолошке теме, налазе се Апулеј, , и . Важне прозне изворе представљају и дјела „Приче” и „Астрономија” римског писца , затим „Слике” и , као и „Описи”.
Такође, неки византијски писци дају важне детаље о грчким митовима, често на темељу старогрчких текстова, који су у међувремену изгубљени. Међу њима су Арнобије, Хесихије из Александрије, енциклопедије „Суда”, и Евстатије Солунски. Ти аутори о митологији пишу са хришћанског моралистичког гледишта.
Археолошки извори мини|лево|Римски пјесник Вергилије, приказан у рукопису из 5. вијека, у својим дјелима је обрадио многе детаље из грчких митова.
Шлиманово откриће микенске цивилизације у 19. вијеку и Евансово откриће минојске цивилизације на Криту у 20. вијеку, помогли су у објашњавању многих отворених питања о Хомеровим еповима и пружила су археолошке доказе за многе митолошке детаље о божанствима и херојима. Нажалост, подаци о митовима и ритуалима на микенским и минојским локалитетима у потпуности се састоји из објеката материјалне културе, будући да се линеар Б (слоговно писмо , забиљежено на Криту и у копненој Грчкој) користио углавном за записивање инвентара, мада су на тим записима идентификована и нека могућа имена божанстава и хероја.
Геометријска керамика из 8. вијека п. н. е. садржи сцене из тројанског циклуса, као и Хераклових подвига. Ове визуелне представе митова важне су из два разлога. Прво, многи грчки митови су приказани на вазама прије него у књижевним изворима: нпр. од дванаест Хераклових подвига, једино је њега борба с Кербером забиљежена у неком савременом књижевном тексту. Друго, на материјалним изворима су понекад приказани митови или митолошке сцене које у сачуваним књижевним изворима уопште нису забиљежене. У неким случајевима први познати приказ неког мита на геометријској умјетности за неколико вијекова је старији од његовог првог приказа у архајском пјесништву. У архајском (око 750—500. п. н. е.), класичном (око 480—323. п. н. е.) и хеленистичком раздобљу (323—146. п. н. е.) јављају се разне друге митолошке сцене, које надопуњују постојеће књижевне изворе.
Преглед митске историје мини|десно|Федра са партиљом, вјероватно дадиљом, фреска из Помпеје, око 60—20. године. п. н. е. Грчка митологија се мијењала како би се прилагодила развоју грчке културе, а митологија, како отворена тако и у својим неизреченим тезама, јесте индекс промјена. Како тврди Гилберт Катбертсон, грчка митологија, онако како је сачувана у књижевности, углавном на крају прогресивних промјена, инхеретно је политичка.
Древне становника Балкана чинило је земљорадничког становништво које је, практикујући анимизам, приписало дух сваком аспекту природе. На крају, ти магловити духови добили су људска обличја и као божанства ушла у мјесну митологију. Када су племена са сјевера продрла на Балкан, са собом су донијели нови пантеон, заснован на освајању, снази, ратничком умјећу и борбеном јунаштву. Друга старија божанства земљорадничког свијета спојена су са божанствима моћнијих освајача или су препуштени забораву.
Од половине архајског раздобља митови о љубавним односима божанстава и хероја постају све присутнији, што осликава упоредни развој у грчком друштву, за коју се мисли да је уведена око 630. године п. н. е. До краја 5. вијека п. н. е, пјесници су многобројним херојима и сваком важном божанству, изузев Ареса, приписали однос са барем једним , тј. адолесцентом који је био његов љубавник. Митови који су већ постојали, као нпр. мит о Ахилеју и Патроклу, тад су такође посматрани кроз призму педерастије. Александријски пјесници, у почетку, а затим и општији књижевни митографи у раном Римском царству, често су на овај начин прерађивали приче о грчким митолошким ликовима.
Епска поезија је створила циклусе прича, а тиме и развила нови смисао митолошке хронологије. Тако се грчка митологија одвијала као једна од етапа у развију свијета и људског рода. Премда противрјечности у овим причама онемогућавају исцртавање неке потпуне хронологије, може се оцртати једна приближна хронологија. Тиме се долази до митске „историје свијета”, која се може подијелити на три или четири већа раздобља: Митови о почетку или раздобље богова (теогоније, „рођење богова”): митови о постанку свијета, богова и људског рода. Доба кад су се богови и смртници слободно мијешали: приче о првим интеракцијама између богова, и смртника. Доба хероја (херојско раздобље), гдје је божанска дјелатност била мања. Посљедњу и највећу херојску легенду представља прича о „Тројанском рату и ономе након њега” (коју неки испитивачи сматрају засебним, четвртим раздобљем).
Иако је раздобље богова често побуђивало веће занимање међу савременим проучаватељима мита, грчки писци архајског и класичног доба јасну су показали веће занимање за раздобље хероја, при чему су успостављали хронологију и списак човјекових достигнућа након што је пронађен одговор на питања о постанку свијета. Нпр. херојске епопеје „Илијада” и „Одисеја” засјениле су и по величини и по утицају „Теогонију” и хомерске химне, које се усредсређују на свијет богова. Под утицајем Хомера, култ хероја води према реструктурирању у духовном животу, што се изражено види у одвајању подручја богова од подручја смртника (хероја), односно од олимпског. У „Пословима и данима” Хесиод описује четири нараштаја људског рода: златни, сребрени, бронзани и жељезни. Ти су нараштаји посебне творевине богова: златни припада Хроносу, а остали нараштаји су Зевсове творевине. Присутност зла у свијету објашњено је митом о Пандори, која је отворила велики питос, из кога се истог тренутка стотине зала, несрећа и болести раширило по свијету, осим слијепе Наде, која није могла излетјети, јер је Пандора одмах затворила питос. Овидије у „Метаморфозама” слиједи Хесидову идеју о четири нараштаја људског рода.
Поријекло свијета и богова
мини|усправно|десно| („Љубав побјеђује све”), дјело Каравађа из око 1601—1602. године. На дјелу је приказан Ерос, бог љубави.