Отворени метод усаглашавања (Отворени метод координације) представља релативно нови метод за усаглашавање политика у Европској унији. Замишљен је тако да укључи широк круг учесника који заједно раде на остварењу поменутог циља. Заснован је на учењу, односно на ширењу знања и искуства, а карактерише га специфична процедура којом се постиже усаглашавање. Тако сложена појава може се посматрати из различитих перспектива. У питању је „еластични појам“, јер његова генеза није довршена и разликује се у зависности од области у којима се примењује према уговорној бази о надлежностима Европске уније, затим спремности држава чланица да предузму заједничке акције, као и према значају и разрађености процедуре усаглашавања. Стога је при његовом тумачењу потребно истаћи константно уобличавање у областима у којима се примењује и ширење метода или неких његових механизама на остале политике..
Историјат
Отворени метод усаглашавања дефинисан је у Лисабону 2000. године као нови модел управљања у Европској унији, међутим, тада је заправо уобличен и именован процес који се одвијао годинама уназад у различитим политикама. Процес усаглашавања националних политика заправо започиње још од самог настанка европских заједница. Уговорима о њиховом оснивању из педесетих година прошлог века и Јединственим европским актом предвиђено је усаглашавање као средство заједничког наступа у европским заједницама. Овакво усаглашавање није било довољно јасно, те је пажња усмерена претежно на облике твдог права, као што су директиве, уредбе и одлуке.
Стварање Отвореног метода усаглашавања у данашњем облику почело је почетком деведесетих, променом политичког и економског контекста, када је Уговором из Мастрихта основана Европска унија. Тиме је предвиђена ближа сарадња у већем броју политика. Овим уговором установљене су Широке економске политичке смернице (Broad Economic Policy Guidelines-BEPG) у оквиру Економске и монетарне уније.
Одлучујући моменат за успостављање метода представља, наиме, усвајање Лисабонске стратегије. Њоме су синтетизована дотадашња деловања и створена је јединствена политичка агенда за развој и нове послове у ЕУ. Основа за стратегију била је врло амбициозна визија да Европа постане најконкурентније и најдинамичније друштво у свету и економија заснована на знању, коју карактерише одрживи развој, више послова и већа социјална кохезија, а све то до 2010. године. Без обзира на преамбициозност идеје, постигнуто је веома много у дефинисању метода.
Појам и дефинисање
Отворени метод усаглашавања је метод управљања у Европској унији у областима у којма се чланице суочавају са сличним изазовима, али у којима ЕУ има слабу легислативну моћ. Примењује се у различитим политикама, често и у комбинацији са класичним прописима Европске уније. Њиме се омогућава добровољно усаглашавање политика држава чланица кроз серију повезаних корака, укључујући дефинисање заједничких циљева, националне програме реформи којима се имплементирају ови циљеви, редовне националне извештаје и мониторинг на европском нивоу којим се прати напредак чланица. Има цикличну природу с обзиром на то да се циљеви могу ревидирати..
Настао је као потреба да се превазиђу недостаци који су постојали у методу заједнице, што је подразумевало да се политке усаглашавју на нивоу Европске уније тако што се претходно пренесу у њену надлежност. Пошто је дошло до засићења чланица поводом преношења надлежности на Унију, решење се нашло у блажем облику учествовања Европске уније у усаглашавању политика. Због тога су политике о којима се одлучује Отвореним методом усаглашавања неретко осетљиве и могу бити у изричитој надлежности чланица, као што су образовање, пензије и опорезивање. Отворени метод усаглашавања је у оваквим случајевима врло пожељан јер поштује националне разноликости и не доводи до преноса надлежности на Унију. Треба имати у виду да државе увек радије воде сопствене политике, а Отворени метод усаглашавања омогућава дељење информација, усвајање најбоље праксе и унапређивање пре свега националних политика. У друштвеној сфери се акценат ставља на укључивање релевантних заинтересованих учесника укључујући регионалне и локалне актере.
Карактеристике У свом идеалном облику Отворени метод усаглашавања представља нови модел управљања због својих основних карактеристика као што су партиципација и процеси којим се знање и учење стварају и шире међу државама чланицама.. Инстурмент је меког права којим се усаглашавају политике на европском нивоу, а који се редовно мења, како у погледу институционалне форме, тако и у погледу циљева политика.. Треба, међутим, истаћи да то није једини облик меког модела управљања у Европској унији. Поред тога што има варијација у самом Отвореном методу усаглашавања, постоје бројне квази-регулаторне агенције, јавно-приватна партнерства, добровољни споразуми, друштвене иницијативе и хармонизовани технички стандарди на европском нивоу, који такође представљају инструменте меког управљања на нивоу Европске уније. У уговору о функционисању Европске уније не постоји недвосмислена и ошштеприхваћена дефиниција Отвореног метода усаглашавања. С друге стране, у стручној јавности нема сумње да је основни циљ метода усаглашавање политика на европском нивоу која делује кроз учење и дифузију знања. Без обзира на разлике које постоје у модалитетима Метода, у свим политикама тежи се томе да државе чланице уче једне од других кроз периодично извештавање, стандардизацију и преглед од стране колега како би остварили заједничке циљеве политика. Инструменти који се користе за учење замишљени су тако да буду комплементарни, односно да се међусобно допуњавају. Треба, дакле, бити врло обазрив како не би дошло до тога да ефекти једног умање или неутралишу ефекте осталих инструмената. Поред учења и дифузије знања, друга изузетно важна каратеристика метода јесте партиципација . Премда се много учинило у области учења, по питању партиципације Отворени метод усаглашавања сусрео се са бројним изазовима. Управо је то један од најзначајних узрока његове непотпуне примене. Партиципација је кључна из два разлога. Први је очигледан, а то је легитимност, док је други мање евидентан - ефикасност. Метод је замишљен као радар који тражи решења тако што укључује велики број учесника.C. Radaelli, op. cit. pp. 25. Стварна партиципација коју организује грађанско друштво у свим фазама и на свим нивоима од кључне је важности за осигуравање примене метода.European Economic and Social Committee SOC/381 The open method of coordination and the social clause in the context of Europe 2020, Brussels, 2010
Институционализација и улога органа Европске уније
У Европској унији се одигравају бројни и комплексни процеси између различитих субјеката. Отворени метод усаглашавања као нови модел управљања претпоставља потребу за наднационалним управљањем. Што је већа међудржавна активност, већа је и потреба за наднационалним управљањем. Усаглашавање зависи од субјеката који те политике усаглашавају. Велики значај у том смислу имају наднационални органи који координирају акције које воде ка усаглашавању на европском нивоу, те је неопходно објаснити улогу сваког од тих органа. Ови органи могу да спроведу пренос институционалних овлашћења са чланица уколико добију довољну аутономију за одлучивање да одговоре на захтев друштва за наднационалним управљањем. Предуслов је, дакле, да се чланице добровољно и у потпуности сложе око повећања надлежности ових органа.
Европска комисија
Лисабонском стратегијом је предвиђено да Европска комисија треба да допринесе усаглашавању међу политикама преко стандардизације и ширења најбоље праксе и да сарађује са различитим учесницима, пре свега социјалним партнерима, компанијама и невладиним сектором.European Council,Presidency Conclusions, of 23.03.2000, Article 38
С обзиром на то да се методом не предвиђа стварање обавезујућих правила, чланице нису у обавези да имплементирају било какве мере. Формално гледано, у Отвореном методу усаглашавања Комисија има само улогу координације... Могућности Комисије своде се, дакле, на дефинисање циљева и формулисање начина за постизање тих циљева, који се прослеђују даље Савету на усвајање.
Постојала је константна борба за утицај и недлежности између Комисије и држава чланица. Комисија је окривљена да покушава да оствари интеграције из политичких разлога, чак и тамо где нема објективних разлога за усаглашавање. У Отвореном методу усаглашавања она је најутицајнија приликом увођења метода, али чланице преузимају водећу улогу у еволутивним фазама приликом реконфигурације метода.
Улога Комисије у Отвореном методу усаглашавања дуго није била потпуно јасно дефинисана. Прешла је пут од административне улоге, у периоду од 2000. до 2004. године, до политичке улоге након 2005. године. Разјашњавање идеолошког и нормативног утицаја Комисије повезано је са одлуком држава чланица да се разјасни формална подела надлежности између њих и Комисије.
Без обзира на формална ограничења, улога Комисије је изузетно значајна при усаглашавању политика. Она утиче на формулисање најзначајнијих иснтрумената и прати њихову примену, надгледа свеукупни напредак ка усвојеним циљевима на основу скупа индикатора и процењује извештаје чланица. На основу анализе извештаја о напретку ка остваривању циљева, новом стратегијом Европа 2020, Комисија може да издаје Посебне препоруке за државе чланице, а ако је потребно и да упозорава чланице.
Савет Европске уније
До сада су Савет и Комисија водили примену Отвореног метода усаглашавања, без значајнијег учешћа осталих институција у Европској унији. Спровођење метода започиње тако што прво државе чланице дефинишу скуп заједничких циљева или смерница, квантитативних или квалитативних, након чега се о њима одлучује на нивоу Савета који има задатак да одреди заједнички правац акција.
Савет усваја основне циљеве, водеће иницијативе и интегрисане смернице. Смернице усваја на основу предлога Комисије, а у политици запошљавања се у обзир узима и мишљање Европског парламента. Савет усваја и препоруке које се упућују државама чланицама. Ово се може чинити у контексту националних акционих планова, али и у склопу целокупне стратегије. У области запошљавања и економских смерница издају се заједничке препоруке са Комисијом чега нема у осталим областима.. Ако чланица не реагује на препуруку, Комисија може издати упозорење. Савет позива Комисију да да предлоге за водеће иницијативе и предузима неопходне одлуке за имплементацију. На крају циклуса, Комисија и Савет утврђују уочене проблеме и дају препоруке за промене у политикама.
Европски савет
Отворени метод усаглашавања је усвојен на заседању Европског савета, одржаног у Лисабону 2000. године, а у тачки 36 је предвиђено да Европски савет има најистакнутију улогу у вођењу и координацији у циљу остваривања свеукупне кохерентности, као и у новој стратегији Европа 2020, Европски савет је замишљен тако да утврди свеукупни правац стратегије на основу предлога Комисије.
Циљ Отвореног метода усаглашавања је да до усаглашавања дође на највишем политичком нивоу, односно у Европском савету. Европски савет функционише по заседањима где се државе чланице договарају око даљих корака у развијању Метода. У светлу нове стратегије Европа 2020, посебно су значајна пролећна заседања на којима се даје оцена укупног напретка и макроекономске ситуације и дискутује о економским кретањима.
Европски савет има кључну улогу у одлучивању приликом усвајања стандарда и индикатора, а усваја и циљеве. На основу оцене Комисије, Европски савет и Савет Европске уније, могу упутити посебна упутства државама чланицама за вођење политике.Ј. Кроња et alia, Водич кроз стратегију Европа 2020, Европски покрет у Србији, Београд 2011. pp. 23.
Европски суд правде