Кнегиња Милица Хребељановић (око 1335 — 11. новембар 1405), жена српског кнеза Лазара (самостални владар Србије од Лазареве смрти 1389. до 1393), била је српска племкиња и касније монахиња. Једна је од најзначајнијих личности и државника позног средњег века у Србији као и важан писац.
Биографија мини|лево|150п|Владислав Тителбах, Царица Милица, данас у Народном музеју у Кикинди Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, био је праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија (у монаштву Давида).
Рођена око 1335. године, Милица се око 1353. удала за Лазара Хребељановића, с којим је имала деветоро деце. Дворјанин цара Уроша, у почетку са скромном титулом ставиоца, Лазар напредује у хијерархији са слабљењем власти цара Уроша, посебно после Маричке битке 1371. Негде између 1363. и 1365. постаје кнез, а после сабора у Пећи 1375. и врховни владар и самодржац Србије. У то време и Крушевац постаје престоница Моравске Србије.
У тешким временима после погибије кнеза Лазара у Косовској бици 1389, Милица је управљала државом, будући да су јој синови још били деца. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.
Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.
Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.
Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере” и „Удовству мојему женик”. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.
Историјске прилике (1389—1405) Након што је кнез Лазар погинуо у Косовској бици 15. јуна 1389. године, кнегиња Милица је остала сама са малолетном децом, Стефаном, Вуком и Оливером. Вук Бранковић је након Косовске битке имао своје политичке планове, који су можда били део претходно успостављених односа са кнезом Лазаром. Кнегиња Милица је морала да се суочи са притисцима споља и унутар Моравске Србије. На државном сабору донета је одлука о ступању у вазални однос према Османлијама, а прекинута је претходна потчињеност према Краљевини Угарској. Такву одлуку подржао је српски патријарх Спиридон.
Већ у јесен 1389. године угарска војска коју је предводио краљ Жигмунд, упала је на територију Моравске Србије. Опседана су утврђења попут Борача и Честина.
мини|Споменик кнегињи Милици у Трстенику Султан Бајазит је послао своје посланике са захтевом да му се Миличина кћи Оливера пошаље за жену. Уз одобрење патријарха и сабора испуњен је Бајазитов захтев, а све у циљу да би било „спасено христоименито стадо од вукова који су га клали”. Године 1390. Оливеру је на путу ка Бајазиту отпратио брат Стефан. Тада се Стефан обавезао Бајазиту да ће он, брат му Вук или неко од српске властеле сваке године долазити код султана.
У пролеће 1395. године у бици на Ровинама учествовао је Лазарев старији син Стефан, као и син краља Вукашина краљ Марко и господин Константин Драгаш. Они су учествовали на страни Бајазита, као његови вазали. Краљ Марко и господин Константин Драгаш нису преживели ову битку. Уследила је битка код Никопоља, 25. септембра 1396. године у којој се посебно истакао млади кнез Стефан, кога је Бајазит I наградио проширењем области којом је господарила његова породица. У лето те године пружен је последњи отпор Вукових одреда Османлијама у области Полимља. Вук Бранковић, зет кнегиње Милице је ускоро одведен у турско заточеништво, где је највероватније и преминуо 6. октобра 1397. године на путу за Босну. Област Бранковића била је у потпуности препуштена на владање Лазаревићима.
С обзиром да је кнез Стефан стекао довољно политичког и војног искуства, одлучио је да започне тајне преговоре са угарским краљем Жигмундом Луксембуршким. Османлије су покренуле напад на Босну почетком 1398. године. У том нападу је учествовао и кнез Стефан. Напад се завршио крахом и новоуздигнута српска властела је за то оптужила кнеза Стефана, као и за војне губитке и неуспех похода. Султан Бајазит I је поштедео живот кнезу Стефану, захваљујући дипломатској мисији његове мајке тада монахиње Јевгеније, и Јефимије, жене деспота Угљеше и Оливере, сестре кнеза Стефана која је тада била на султановом двору.
Бранковићи на челу са Миличином ћерком Маром су током 1401. и почетком 1402. године, повратили већину својих поседа уз велику новчану накнаду. У бици код Ангоре 1402. године учествовали су Стефан и Вук Лазаревић и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић.
Кнез Стефан је након битке код Ангоре добио од византијског цара — савладара, Јована VII Палеолога високо достојанство деспота. У повратку из Цариграда распламтело се непријатељство међу синовима кнеза Лазара и синова Вука Бранковића. Окршај међу њима одиграо се у бици код Трипоља у близини Грачанице на празник Ваведења Богородичиног, 21. новембра 1402. године. Победу су однели Лазаревићи, али и међу њима је убрзо дошло до сукоба. Вук Лазаревић је 1403. године напустио Моравску Србију и отишао на двор султана Сулејмана.
Уплашена мајка је морала да посредује, па је одмах похитала за сином Вуком, иако је закорачила у осму деценију свог живота. У овом моменту из ње је деловала и мајка и државник. Отишла је код Сулејмана у Сер. Монахиња Јевгенија је успела да смири напраситог Вука и да измири синове.
Крајем 1403. године, деспот Стефан је постао вазал угарског краља Жигмунда Луксембуршког. Деспот је након успостављања пријатељских односа са угарским краљем добио од краља Жигмунда на управу Мачву и Београд, који ће постати престоница Моравске Србије.
Монахиња Јевгенија је и након замонашења и даље била присутна у свету политике. Дочекала је да ожени деспота Стефана и умрла је у периоду државне стабилности, 11. новембра 1405. године.
Савладарство Након погибије кнеза Лазара у боју на Косову 1389. године, наследио га је малолетни син Стефан који је тада имао око 12 година. Ни Стефан, а ни његов млађи брат Вук нису били способни да сами управљају државом, па је у таквим околностима њихова мајка, кнегиња Милица преузела власт уместо малолетних синова. мини|Споменик кнегињи Милици у Крушевцу
Временом се испоставило да је кнегиња Милица способан државник. Већ од првог тренутка када је формално дошао на власт, Стефан Лазаревић је стекао „савладара” који је владао неколико година уместо њега. Кнегиња Милица је упорно настојала да учврсти положај Лазаревића у земљи и иностранству. Кад год је било потребно, кнегиња Милица је стављала до знања да је Стефан Лазаревић легитимни владар и законити наследник свога оца, кнеза Лазара.
Државне саборе не сазивају по годинама старији обласни господари, већ то чини искључиво „млади Стефан кнез”. Иза свега тога су стајали кнегиња Милица и њени сарадници, јер је Стефан био млад и није имао никаквог искуства у сазивању сабора на ком се донела једна важна одлука (избор патријарха Данила 1390/91. године).
Војвода Обрад Драгослалић подигао је цркву „Ваведења у Ибру”, па је својевремено обећао да ће је са поседима поклонити Хиландару, што није учинио. С обзиром да је након Косовске битке Обрад Драгослалић „изневерио” Лазаревиће, они су му одузели баштенске поседе и претворили их у пронију. Монаси манастира Хиландара затражили су од наследника кнеза Лазара да им уступе цркву „Ваведења у Ибру” с поседима. Лазаревићи су им изашли у сусрет, а у улози дародавца више се не појављује Обрад Драгослалић, већ кнегиња Милица са синовима. Пре него што је решено ово питање, кнез Стефан се прво договорио са госпођом мајком кнегињом Милицом, а затим са патријархом Данилом, с митрополитима, игуманима и својом властелом, па је на крају донео одлуку о поклањању спорних поседа. Ову повељу кнез Стефан није издао самостално. Повељу су издала сва три наследника кнеза Лазара, али је јасно да је легитимни владар кнез Стефан који још не влада самостално. мини|лево|Манастир Љубостиња, задужбина Милице
Пре 6. августа 1392. године, послато је у Дубровник писмо „од кнегиње Милице и од кнеза Стефана”. У писму је јасно стављено до знања ко влада у земљи, а ко је законити наследник кнеза Лазара. Дубровчани су били упознати са правим стањем ствари, па су се у каснијим писмима најпре обраћали кнегињи Милици (Јевгенији), а потом Стефану Лазаревићу. Када је Стефан Лазаревић постао пунолетан (1393. године), требало је да почне самостално да влада. Кнегиња Милица се замонашила и као монахиња требала је да препусти сву власт сину Стефану, али тако нешто се није догодило. Она је и даље била веома активна у вођењу државних послова и задржала је видан удео у власти. Дубровчани су најпре за Милицу у писмима писали да је „почтена” госпођа, затим, „всечастива”, „многопочтена”, „славна” и „славна и велможна госпођа”. У исто време, Дубровчани су изказивали подједнаке почасти монахињи Јевгенији и кнезу Стефану, и то првенствено због тога што је имала исти, ако не и већи удео у управљању државом од Стефана. Чак и у писмима које су Лазаревићи упућивали у Дубровник, на првом месту се помињала монахиња Јевгенија, затим кнез Стефан и на крају, Вук Лазаревић.
Кнегиња Милица је била способна жена. Они који су је знали, писали су о њој са дивљењем. У похвали коју је написао Данило (можда патријарх Данило III), написано је да је Милица била "благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, помирљива и сваким добрим обичајима испуњена " . Григорије Цамблак наводи да је Милица мудрошћу и оштроумљем превазилазила многе. Константин Филозоф је забележио да је лепотом жена, а саветима Одисеј. Такође је била и „достојна славе и велемудра мати која је превазилазила многе изабране мајке”.
Кнегиња Милица се сналазила и у политичким стварима. Двадесетак година после њене смрти, њена мудрост се и даље памтила. Монахиња Јевгенија је чак и после замонашења и даље била стуб. Иако монахиња, за Дубровчане она је била: „Госпођа кнегиња Милица”, „госпођа покојног кнеза Лазара”, „госпођа кнегиња Рашке”, „кнегиња Склавоније”, „госпођа новобрдска кнегиња”.
Дипломатска активност мини|Споменик кнегињи Милици у Јагодини Дипломатички извори сведоче да је углед и моћ кнегиње Милице, тј. монахиње Јевгеније, временом, после 1395. године расла, поготово након 1398. године и њеног дипломатског успеха. Монахиња Јевгенија је у пролеће 1398. године отишла код Бајазита да би оправдала кнеза Стефана и његов поступак при гушењу завере властеле. Такође, морала је да оправда и оптужбе против кнеза Стефана, да је сарађивао са Угрима при турском походу на Босну.