мини|Манастир Хиландар у коме је у 12. веку зачета српска манстирска медицина. Српска манастирска медицина је хронолошки приказ развоја српске медицине, као дела историје једног народа и његове културне баштине, од доласка Српских племена на Балкан, до њиховог поробљавања од стране Османлијске власти. Као и код већине средњовековних народа, тако и код Срба упоредо су постојале верска и световна медицина у којој су у Србији и у једној и у другој медицини углавном доминирали црквени људи. Уопштено гледано, теологија и медицина у средњовековном свету неретко су се не само додиривале него и на специфичан начин умногоме преклапале.Студенички типик. Народна библиотека Србије. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд 1994; 123-125. Манастирска медицина у средњем веку спроводила се у српским манастирима и њиховим болницама и школама.
Средњи век, до турске инвазије, на простор Балкана био је доба велике светлости за српски народ, а средњовековна Србија заузимала је угледно место у средњовековној Европи. Мада у појединим друштвеним круговима влада, погрешно мишљење, да је „мрачни“ средњи век (због великог утицаја цркве), био кочница сваког напретка човечанства како у науци тако и општој култури, то бар када је у питању медицина, није у потпуности тачно.
Тачно је да у погледу развоја научне медицине Средњи век није дао епохалнох новина, али је такође тачно да су античка медицинска дела Хипократа, Галена и других медицинских писаца остала сачувана до данашњих дана, захваљујући преписивачкој делатности средњовековних монаха. Истина је и да су се прве идеје у области социјалне медицине настале у средњем веку управо под утицајем Хришћанске мисли (нпр азили, старачки домови за убоге, сиротишта). Прве праве болнице такође су основане у оквиру хришћанских манастира како Истока тако и Запада.Радошевић М, Монашка цивилизација, Центар за геопоетику, Београд, 1994.
Иако манастирска медицина, у техничком и научном погледу, није била дорасла изазовима лечења она је максимално користила хришћанско човекољубље као основу своје делатности, што ће у наступајућим вековима помоћи српској медицини да постане једна од вештина која је помагала човеку не само у физичком превазилажењу проблема болести, него је у болеснику стварала осећај сигурности и припадања заједници.Zoran Čeperković, Srpska medicina u srednjem veku, Iz istorije medicine Opšta medicina 2005; 11 (1-2): 82-84 Читав тај допринос хришћанства европској медицини, представљао је основу без које не би био могућ ни нагли развој медицинске науке у ренесанси.
Битка на Косову пољу дефинитивно је решила судбину средњовековне Србије, и њене монашке медицине, јер након страховладе Османлија у земљама западног Балкана, више није било силе која се могла супротставити Османлијама који су нанели много зла Српском нараду па самим тим и његовој манастирској медицини.Katić R.V. Kratak pregled opšteg stanja srpske srednjovekovne medicine. Hilandarski medicinski kodeks pp. 517, XVI. Предуслови мини|Бенедиктински ред у манстиру Монте Касино основао је манастирску медицину у 6. веку. Зачета у знаку хришћанства на простору западног дела бивше римске царевине, хришћанска црква са седиштем у Риму, изложила је свом духовном утицају целокупан западноевропски свет, дајући новоизграђеној култури пуно хришћанско обележје. Друштвеном животу средњег века хришћанска црква давала је све више своје обележје, која су се значајно испољила и у манастирској медицини.
Хришћанско милосрђа, саосећања према ближњем, изучавање бројних пружања помоћи невољнима и исцељивања болесних, као теоретску поставку медицинске науке, монаси су преточили у практични рад. Тако је почело лечења болесних, најпре монахе и манастирске послуге, а касније и многих болесних верника, у новосниваним и првим болницама у манастирима (самостанима) Европе.
Тако је под снажним утицајем хришћанства, током 6. века, зачета манастирска медицина у Европи, на простору Калабрији и Сицилије, или јужној Италији где је још из доба Римског царства било највише лекара у Европи, много грчких колонија и честих путника са Истока и Северне Африке.Удаљцов А. Д, Историја средњег века, Научна књига, Београд, 1950. Центар новонастале манастирске (монашке) медицине, био је један од најстаријих манастира (самостана) у Италији, на планини Монте Касино (Monte Cassino), у коме је њен оснивач и заповедник Свети Бенедикт (480–543), 529. године, заједно са монасима Бенедиктинског монашког редом, основао западњачку самостанску (манстирску) медицину.
Ма колико је то било добро и од значаја за даљи развој медицине на простору Европе ипак је хришћанска црква својим догматским ставом стављала у први план лечење душе над лечењем тела, што је оставило последице на развој и напредак медицине. Таквим ставом црква је кочила напредак науке, тражећи од монахе разних редова да чувају традицију и негују тековина античке медицине и заговарала искључиво куративни приступ оболелом, потискујући и несвесно превентивни значај медицине. Све то имало је јак одраз на каснији развој медицине као науке, и организовање медицинских установа (сиротишта, хоспиталијума, лепрозоријума, карантина итд.).
Међутим, највећу штету манастирској медицини на западу донео је раскол хришћанске цркве. Овај раскол у западном делу хришћанске цркве довео је до развоја читавог покрета за обнављање црквене моћи, већу дисциплину и поштовање целибата.Острогорски Г. Историја Византије. Београд: Просвета; 1996.
Монах Хилдербранд (касније папа Гргур VII), који је водио све послове Папске столице, организовао је сабор у Латерану (папској палати у Риму) 1059. на коме је црква прогласила себе неприкосновеном и недодирљивом. Сукоб који је потом уследио између папске и световне власти окончан је 1122. договором и споразумом у Вормсу. Из сукоба црква је изашла неупоредиво снажнија и спремна да одлучује о свему, па ио манастирској (самостанској) медицини, о чему говори овај цитат:
У расколу хришћанске цркве, Српска средњовековна црква и њена медицина развијале су се једним делом под утицајем медицине неговане у византијској цркви, а другим делом под утицајем италијанске, тј. салернске медицине. У преношењу медицине из Византије, најважнију улогу одиграли су калуђери из српских или византијских монашких редова, док су у преношењу тадашње западноевропске медицине главну улогу одиграли лекари италијанског порекла који су стално живели и радили у Србији.
Први помен о постојању медицине код Срба потиче из периода када је српско-политичко средиште постало стабилно, а хришћанство постало призната вера међу Србима, што је било од великог значаја за развој српске културе, а пре свега писмености и науке. У новоствореним условима српски владари су убрзо схватили значај медицине и почели да оснивају болнице, како у држави тако и у њеним манастирима. У томе је свакако велики значај имао допринос хришћанства европској медицини, без које не би био могућ ни развој манастирске медицине на простору западног Балкана..
Историјат
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5" | style="text-align: center;" | мини|центар|300п|<center>Свети Сава се сматра зачетником српске манастирске медицине |- | style="text-align: left;" | Смејати се над заблудама традиционалне медицине насталим у прошлости значи смејати се се самом себи.Ако нас историја медицине може нечему научити онда је то перменентна потреба човека да схвати, имитира, примени и мења своја сазнања о методама лечења. |} Настанак и почетни развој манастирска медицина средњовековне Србије нужно се мора довести у везу са медиицинским искуствима Византије, чија је традиција у лечењу била прихваћена као најефикснија на ширим просторима Балкана. Био је то историјски период у коме је Византијска култура предсваљала јединство најбољих античких вредности и хришћанске вере. Инсистирања неких историчара српске медицине, на томе да су Српски калуђери прихватили медицинска знања са Запада највероватније неодржива, пре свега што је Запад у том периоду имао развијену мрежу школовања медицинских стручњака, док је у Византија стицање медициних знања било на нивоу заната, који су изучавали они који су се овим послом бавили као лекари или послужиоци болесника. Према овим сазнањима можемо рећи да је српска манастирска медицина основна знања преузела из византијеских знања и искустава.
Ова знања су нешто касније дограђена тековине медицине Запад које су стизале у Србију за време владавине Стефана Дечанског преко лекара школованих у Италији (Салерну, Падови, Болоњи, Венецији, Ферми и Риму), потом и оних школованих у Монпељеу у Француској. Лекари са Запада, у Србију се најчешће су долазили преко Котора и Дубровника.
Историјски посматрано, српаска медицина која данас има традицију дугу 800. година, своје дубоке корене везује за сина великог жупана Стефана Немање - Растка, који се умонашио под именом Сава, а касније проглашен за свеца (Свети Сава).Kolarić J. Sveti Sava srpski- harizma i mit. Niš: Pros Он не само да је имао смисла за практично и прагматично, већ је поседовао и одличне организационе способности.Туцаков Ј. Српска средњовековна фармација. 700 година медицине у Срба. Београд: САНУ Галерија Српске академије науке и уметности; 1971: 148-54. Свети Сава је је током боравка у Константинопољу 1198. године посетио византијског цара Алексија III и Порфирну палату са породилиштем и болницу при манастиру Свете Богородице Евергетиде, и након стечених искустава и знања, и по угледу на ову болницу, основао прву и најстарију болницу у Срба, болницу у Хиландару 1199. године. Болница која је у почетку имала 8 постеља. била је намењена за лечње оболелих калуђера.Živković M., Nikolić I. Zdravstvena zaštita u Srbiji 19. vek - kao očuvan, društveni, narodni i verski običaj. Škola zdravlja, Bor, 2003.
Манастир Хиландар и болница у њему сматрају се и најстаријим школом за стицање медицинских знања и вештина.. У њој је 1200. године је Сава написао Типик Болнице, такође по угледу на Типик цариградске болнице. У глави 40. Хиландарског типика „О болници и работајушћех болем“, био је детаљно регулисан рад болнице. Болница је имала послугу, грејана је а болесни су имали бољу храну. Лекови су справљани од лековитих биљака сакупљаних у околини манастира, или гајених у манастирској башти од семена које је Сава донео са својих путовања по Блиском истоку. Скоро сви српски краљеви великодушно су помагали болницу у Хиландару, а највише су то чинили краљ Милутин, цар Душан и кнез Лазар. За време боравка у Хиландару са царицом Јеленом и сином Урошем, 1346. године, цар Душан је наредио да се болници у Хиландару сваке године даје по 200 венецијанских перпера, како би болница била проширена са 8 на 12 постеља и поклонио јој је чамац за излов рибе. (15. априла 1406. у повељи деспотице Маре Бранковић о манастиру Хиландару говори се и о смештају губаваца у манастирској болници).