+Разарач Дубровник Разарач Дубровник (званични назив: Краљевски брод ДубровникСлужбени указ КЈРМ) био је вођа флотиле и први модеран разарач који је изграђен за потребе Југословенске краљевске морнарице (ЈКМ). Саграђен је у шкотском бродоградилишту -{Yarrow Shipbuilders}-, у складу са специфичним захтевима ЈКРМ. Дубровник је био велики разарач, вођа флотиле, брод који је у ЈКМ требало да обавља задатке које би у другој морнарици обављале лаке крстарице. Са топовима од 140 -{mm}-, скоро 10 година је био најбоље наоружан разарач на свету.

Ушао је у службу ЈКРМ 1932. године, а краљ Александар I је њиме путовао у званичне посете околним државама користећи га како би демонстрирао југословенску војну моћ Краљевини Италији с којом је Краљевина Југославија била у константном сукобу. Остао је упамћен по томе што је управо њиме краљ Александар I у октобру 1934. отпловио за Марсељ где је убијен. Ковчег с краљевим телом је Дубровник пренео у Југославију. Разарач Дубровник је током Априлског рата 1941. био командни брод 1. Торпедне дивизије, дислоциране у Бококоторском заливу. Било је планова да Дубровник и остали ратни бродови исплове из залива и упуте се ка Савезницима, али до остварења ових планова није дошло. Брод, и остатак југословенске флоте, су заробили Италијани 17. априла 1941. у Боки Которској.

Италијани су преименовали разарач у Премуда и након извршене реконструкције ушао је у оперативну употребу италијанске -{Regia Marina}-. Разарач је активно коришћен у операцијама у Средоземљу. Служио је као пратња конвојима који су путовали за Северну Африку, те за превоз трупа за и из Северне Африке. Учествовао је и у офанзивним операцијама и нападима на британске конвоје и Малту. Услед интензивног коришћења и неодржавања разарач јула 1943. доживљава тешко оштећење погонских машина те је отегљен у Ђенову на ремонт. Након капитулације Италије, у септембру 1943. брод, који је био у процесу ремонта и пренаоружавња, преузели су Немци. Премуда (бивши Дубровник) је био најважнији и најефективнији италијански брод-ратни плен Другог светског рата.

Немци су брод преименовали у ТА32 и извршили додатне реконструкције и преправке - монтирали су радаре и ново артиљеријско наоружање, претворивши разарач у радарски брод за ноћно навођење авиона и противавионски брод. ТА32 је учествовао у немачким нападима на савезничке снаге на копну, али и на мору те је коришћен за полагање мина. Приликом немачког повлачења из Ђенове у априлу 1945. године, разарач ТА32 је потопљен од стране сопствене посаде како не би пао у руке Савезницима.

Након рата олупина бившег разарача Дубровник је извађена с дна ђеновљансе луке и изрезана у старо гвожђе.

Развој пројекта Након Првог светског рата, новонастала држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, није добила ни један већи ратни брод бивше аустроугарске ратне морнарице. Краљевина СХС, наследница Краљевине Србије која је била победница у рату, од ратних бродова бивше аустроугарске ратне морнарице добила је само 12 торпиљерки које су 20-их година 20. века биле модерни бродови, али временом постаће дотрајали; 8 торпиљерки класе 250-{t}- ( до 1941. у употреби ће остати 6 торпиљерки ) и 4 торпиљерке класе Кајман (у периоду 1928-1930. године све 4 торпиљерке ове класе биће разрезане и исписане из флотне листе) и једну стару оклопњачу SMS Kronprinz Erzherzog Rudolf која ће у морнарици Краљевине СХС добити назив Кумбор (услед старости и неупотребљивости биће расходована и разрезана 1922. године). Краљевина Југославија морала је да ни из чега изгради своју ратну морнарицу.

Министарство војске и морнарице и команда морнарице одабрали су концепт мале и ефикасне ударне снаге која би могла да одбрани југословенску обалу. За југословенску морнарицу и Јадранско море није требало набављати, за југословенску економију, прескупе бојне бродове и тешке крстарице, већ је флота требало да буде састављена од извесног броја брзих разарача, подморница, торпиљера и хидроавиона који су идеални за Јадран и који би могли да образују брзу и ефикасну ударну снагу.

Први већи ратни брод који се нашао у саставу ЈКРМ била је лака крстарице Далмација (бивша Niobe), купљена од Немачке 1925. године, дочекана у Тивту 3. септембра 1926.„Прва наша крстарица”, Политика, 5. септ. 1926, стр. 4 Крстарица Далмација је постала командни брод флоте и претежно се користила за обуку морнара. Следеће јединице које су ушле у флоту ЈКМ биле су две подморнице класе Храбри (изграђене у Великој Британији 1927. године) и две подморнице класе Осветник (изграђене у Француској 1928-1929. године). Године 1930. у састав ЈКРМ ушао је носач хидроавиона Змај, набављен у Немачкој.

Нова јединица Флотни програм из 1928. године био је веома важан за ЈКМ, јер је предвиђао ванредни кредит за додатно опремање и наоружавање Краљевске морнарице. Између осталог, у пројекту је предвиђено набављање једног великог разарача, тј. вође флотиле. Услове које је поставила команда југословенске морнарице задовољавали су француски пројекти великих разарача које су Французи звали контра-торпиљери (contre-torpilleur), будући да су Французи као основу својих разарача користили и градили управо велике разараче (вође флотила) какав је требало да буде и југословенски разарач. Проблем је био то што је југословенска страна захтевала да се за калибар главне бродске артиљерије уграде Шкодини бродски топови 140 -{mm}-, будући да је Краљевина Југославија била чланица Мале Антанте, а Шкодини топови су већ увелико били у саставу југословенске копнене војске и важили су за топове одличних способности и квалитета, што ће се и показати касније, у Другом светском рату. Француска страна је одбила југословенски захтев за монтирање Шкодиних топова 140-{mm}- и понудила свој топ, Шнајдер 138,6 -{mm}- М1924. Југословенска страна је остала при првобитном захтеву за уграђивање Шкодиних топова 140 -{mm}-. Потом се југословенска страна заинтересовала за понуде две компаније из Велике Британије - компаније Семјуел Уајт (Samuel White) и компаније Јароу Шипбилдерс (Yarrow Shipbuilders) из Глазгова.

мини|лево|500п|Цртеж разарача Дубровник. Пројекат компаније Уајт предвиђао је велики разарач депласмана 2.140 -{t}-, наоружан са 7 топова калибра 120 -{mm}-, 4 ПА топа 40 -{mm}-, два троцевна торпедна апарата, максималне брзине брода око 37 чворова, три котла би била смештена сваки у свом простору, а димоводи би се спајали у један димњак. По југословенској оцени, брод овог пројекта је био врло високе цене и са слабим наоружањем, тако да је југословенски избор ишао у корист компаније Јароу. По овом пројекту компаније Уајт, касније ће за пољску морнарицу бити изграђена два разарача класе Гром који ће се у Другом светском рату показати као одлични бродови.

Оно што је било кључно у избору бродоградилишта, а што је допринело победи компаније Јароу, поред солидне цене брода, била је спремност бродоградилишта Јароу да монтира Шкодине топове 140 -{mm}-, под условом да топове допреми наручилац.

Компанија Јароу је у периоду од десет година (1924–1934) имала само две државне поруџбине и била је у тешкој ситуацији, па је, сходно томе, морала да се окрене страном тржишту. Поред тога што би изградила брод за ЈКРМ, компанија Јароу би на њему испробала и представила неке техничке иновације које би се први пут јавиле у свету и уз чију помоћ би могла да придобије пажњу команде британске морнарице. Због овога, југословенски разарач Дубровник био је практично прототип за изградњу нове класе великих британских разарача, класе Трајбл (Tribal).

Уговор о изградњи вође флотиле који ће се звати Дубровник потписан је у лето 1929. године.

Дизајн и конструкција

Разарач Дубровник Новоградња носила је број 1585. Кобилица разарача Дубровник постављена је 10. јуна 1930. године, у бродоградилишту у Глазгову. Дубровник је поринут 11. октобра 1931. године, а његова „кума” која му је дала име била је кнегиња Олга Карађорђевић. Већ у пролеће следеће, 1932, године разарач Дубровник био је спреман за пробне вожње и генерално испитивање. мини|десно|300п|Разарач Дубровник током изградње у Глазгову. мини|лево|250п|Облик прамца кроз историју. Облик под број 6 одговара клиперској форми. Дужина разарача Дубровник износила је 113,2 -{m}-, ширина 10,67 -{m}-, а газ између 3,58 и 4,1 -{m}-. Стандардни депласман брода износио је 1.910 -{t}-, а пуни борбени депласман износио је 2.884 -{t}-. Брод је по изгледу и унутрашњости био типичан британски разарач тог времена, али с неким новитетима и био је већи у односу на остале британске разараче.

Повишена прамчана палуба простирала се на око једну трећину дужине брода, а прамац је имао „клиперску” форму, која се, управо на Дубровнику, први пут јавља код британских разарача. На прамчаном надграђу налазила су се два топа главне артиљерије Шкода 140 -{mm}-, за њима следио је командни мост. Командни мост био је веома простран тако да се разарач могао користити као командни брод ескадре. На самом командном мосту налазио се даљинометар, тј. систем за управљање ватром главне артиљерије. Иза командног моста налазио се уздигнути простор котларнице, а на њему два масивна димњака. Између димњака налазила су се два двоцевна ПА топа Шкода 40 -{mm}-, један наспрам другог. На боковима другог димњака налазиле су се платформе с два рефлектора од 90 -{cm}-, по један рефлектор на платформи. Иза су се налазила два троцевна торпедна апарата од 533 -{mm}-, а између њих платформа на којој је стајао велики двоцевни ПА топ Шкода Шкода 83,5 -{mm}-. Иза другог троцевног торпедног апарата, налазило се крмено надграђе. На боковима крменог надргађа стајала су два једноцевна ПА топа Шкода 40 -{mm}-, један наспрам другог. На самом крменом надргађу налазио се резервни командни мост, а на њему даљинометар. Иза резервног командног моста, а на крменом надграђу налазио се трећи Шкодин топ 140 -{mm}-. Иза крменог надграђа био је монтиран четврти топ Шкода 140 -{mm}-, а на самој крми биле су постављене шине за полагање морских мина.

мини|десно|301п|Поринуће разарача Дубровник у Глазгову, 11. октобра 1931. године.

Разарач Дубровник је имао две погонске осовине које су биле погоњене од стране две парне турбине типа Парсонс. Систем котлова састојао се од три котла типа Јароу, али се сада, по први пут, ложишта котлова налазе на боковима истих, што смањује дужину котловног простора и први пут се јавља код британских разарача, а исти принцип биће коришћен и код разарача класе Трајбл. Уз сваки комплекс главних турбина типа Парсонс, ишла је по једна помоћна турбина типа Кертис снаге 900 КС. Кертис турбине биле су намењене вожњи при економској брзини од 15 чворова. Пројектована снага главног погона разарача Дубровник износила је 42.000 КС, али је приликом једне вожње снага погона достигла чак преко 48.000 КС. Пројектована максимална брзина разарача била је 37 чворова, али је приликом вожње на Јадрану, лета 1934. године, разарач Дубровник при максималном форсирању погонских машина достигао брзину од чак 40,3 чвора. Погонски комплекс разарача био је врло поуздан, те је касније, током Другог светског рата, а услед неодржавања погонског комплекса, разарач успевао да и даље плови брзином од преко 30 чворова. Капацитет горива у резервоарима износио је 590 тона мазута. Ова огромна количина горива омогућила је Дубровнику да слободно плови чак 7.000 миља (око 13.000 -{km}-) при економској брзини од 15 чворова, на погону турбина типа Кертис.

Наоружање