'Језид ибн Муавија ибн Аби Суфјан, (يزيد بن معاوية بن أبي سفيان), (јул 647—11. новембар 683.), познат као Језид I, био је други калифа Омејадског калифата (први који је наследио власт). Језида је за калифу поставио његов отац Муавија I, а владао је у периоду од 680. године, па све до своје смрти 683. године.
Долазак на власт Према неким изворима, Муавија је упозорио свога сина Језида да се са поштовањем односи према Хусејну ибн Алију, унуку Мухамедовом. Његово последње упозорење упућено Језиду је гласило: "Буди пажљив, сине мој, да не дођеш пред Алаха окупан његовом крвљу, јер ћеш онда бити међу онима који ће страдати." Роберт Пејн цитира Муавију у својој књизи Историја Ислама како говори своме сину да порази Хусеина, који је дефинитивно у то време припремао војску за борбу против њега, али да се након победе према њему односи са поштовањем, с обзиром да је Хусеин потомак Мухамеда; такође му је рекао и да се према Абдулаху ел Зубејру постави оштро, пошто се Муавија највише њега плашио.
Постављање Језида за калифу није било добро прихваћено у Медини. Јусуф бин Махаф приповеда:
Марван је био постављен за гувернера Хиџаза од стране Муавије. Одржао је проповед и споменуо Језида бин Муавију тако да би људи могли да му се закуну и прихвате га као наследника свога оца (Муавије). Затим му је Абдурахман бин Абу Бекр рекао нешто због чега је сам Марван наредио његово хапшење. Међутим, Абдурахман је ушао у Ајшину кућу, те га нису могли ухапсити. Марван је рекао, "Он је тај (Абдурахман) о коме Алах говори у овом стиху: 'А онај ко каже својим родитељима: 'О, ви! Да ли ћете одржати обећање које сте ми дали..?'" На то је Ајша, сакривена иза завесе, одговорила, "Алах није послао путем Курана ништа о нама, осим оно што је повезано са сведочењемм о мојој невиности (о клевети)."Ал-Бухари, Мухамед. Сахих Ал-Бухари (Издање 6, Књига 60, хадис #352)
Заклетва верности Језиду
Након наслеђивања престола, Језид је затражио од гувернера свих провинција да му се закуну на верност. Потребна заклетва је обезбеђена из свих делова земље. Хусеин ибн Али (Мухамедов унук) и Абдулах ибн Зубејр (унук Абу Бекра) су одбили да дају заклетву. Језид је послао Марвана, војника из његове војске, да асистира при овом задатку. Ранни помен проблема полагања заклетве Језиду је забележио ел Табари, историчар из 9. века, написавши да је Језидова једина брига била, када је дошао на власт, да добије заклетве свих појединаца који су одбили да се сложе са Муавијиним захтевом да положе заклетву верности његовом сину Језиду. Муавија је сазвао људе (исламску шуру или савез) који ће му се заклети да ће Језид бити његов наследник. Језидова брига је била спречавање њихове побуне. Језидов први рођак са очеве стране, Валид бин Утба бин Абу Суфјан је био гувернер Медине, где су у том тренутку живели Хусејн бин Али и хашемитска породица, као и Абдулах ибн Зубејр. Језид је послао свог рођака Марвана бин ел Хакама (који је био везир прво Муавије, а затим и Језида) код Валида бин Утбаха бин Абу Суфјана са следећом поруком написаном на пергаменту:Историја ел Табарија: издање XIX (Халифат Језида бин Муавије). Ал-Табари, Мухамед ибн Џерир. (превео на енглески: И. К. А. Хауард). Штампа државног универзитета Њујорка. http://www.scribd.com/doc/114186278/Karbala . (с. 7). http://www.alsunnahfoundation.org/Academy/Karbala.pdf
Уграби Хусејна (Мухамедовог унука), Абдулаха бин Омера (син Омера), и Абдулаха ибн Зубејра (унука Абу Бекра) и натерај их да ми се закуну на верност. Буди толико окрутан да они немају шансе да ураде ништа друго до да ми се закуну на верност. Мир с тобом.
Када су позвани од стране гувернера Медине, Валид бин Утбах и Хусејн бин Али су се одазвали. Међутим, Абдулах ибн Зубејр није. Када се Хусејн бин Али састао са Валидом и Марваном у полу-приватном састанку током ноћи, сазнао је да је калифа Муавија премунио, и да ће га наследити Језид. Када је од њега затражено да се закуне на верност Језиду, Хусејн је одговорио да би заклињање приватно било недовољно, и да се таква ствар мора обавити у јавности. Валид је пристао на то, али га је Марван прекинуо, те је захтевао од Валида да ухапси Хусејна и задржи га у притвору док не пристане да се закуне на верност Језиду. Након тога, Хусејн је прекорио Марвана и успео да побегне неповређен. Хусејн бин Али је имао своју скупину наоружаних присталица у приправности у случају покушаја да га савладају на силу. Одмах након Хусејновог одласка, Марван је недвосмислено упозорио свог рођака Валида, гувернера Медине, који је заузврат оборио Марвана, и тиме оправдао своје одбијање да повреди Хујесна бин Алија изјавивши "да ће на дан ускрснућа онај који је одговоран за крв Ал-Хусејна мало вредети на ваги Бога." As for Abdullah ibn Zubayr, he had left Medina at night heading for Mecca. In the morning Waleed sent men after him, a party of eighty horsemen under the command of a retainer of the Banu Umayyah. They pursued Ibn al-Zubayr but did not catch up with him, so they returned. Што се тиче Хесејна бин Алија, Табари бележи да је и он напустио Меку убрзо након тога, пошто се није заклео на верност Језиду.Историја Ал-Табарија: издање XIX (Халифат Језида бин Муавије). Ал-Табари, Мухамед ибн Џерир. (превео на енглески: И. К. А. Хауард). Штампа државног универзитета Њујорка. http://www.scribd.com/doc/114186278/Karbala . (pp. 7–9). http://www.alsunnahfoundation.org/Academy/Karbala.pdf
Хусејн ибн Али Хусејн ибн Али, Мухамедов унук, заједно са другим угледним муслиманима, не само да је осуђивао Језидову номинацију за калифу, већ ју је чак прогласио противном духу ислама. Док је о његовој номинацији већано у Медини, Абдулах ибн Зубејр је са Хусејном отишао у Меку јер су одређени угледни муслимани сматрали да би одатле било лакше започети кампању ради грађења јавног мишљења које би било против Језидове номинације. Међутим, пре него што је ишта учињено у вези са тим, Муавија је преминуо је Језид је преузео власт.
Куфа, гарнизонски град у садашњем Ираку, био је главни град калифе Алија, и многе његове присталице су ту живеле. Хусејн ибн Али је добио писма из Куфе у којима је добио подршку у случају да преузме калифат. Док се спремао за пут ка Куфи, Абдулах ибн Омер, Абдулах ибн Зубејр и Абдулах ибн Абас су били против његовог плана, а ако је био решен да настави ка Куфи, замолили су га да остави жене и децу у Меки, али је Хусејн игнорисао њихове предлоге. На путу ка Куфи, Хусејн је добио обавештење о смрти Муслима ибн Акила од руке Језидових људи, те да су куфћани сада постали лојални Језиду, обавезавши се на подршку њему у борби против Језида и његових савезника.
Убејдала ибн Зијад, гувернер Басре је погубио једног од Хусејнових гласника и упозорио грађане да избегну побуну. Послао је поруку Хусејну, по Језидовој инструкцији, у којој говори "Не можеш ићи у Куфу, нити се вратити у Меку, али можеш отићи где год другде желиш." Упркос упозорењу, Хусејн је наставио ка Куфи и у току овог путовања, он и велики број чланова његове породице су убијени или заробљени током битке код Карбале.
Многи угледни људи, међу којима је најистакнутији био Абдулах ибн Зубејр, одбили су да се закуну на верност Језиду, узевши у обзир да су на њега гледали као на узурпатора моћи а не као на правилан начин одабира калифе од стране шуре.Балјузи, Х. M.: Мухамед и ток Ислама. Џорџ Роналд, Оксфорд (У.К.), 1976, с.193
И Језид и Хусејн су учествовали у нападу на Константинопољ пар година раније. Хусејн је био у армији која је започела напад на Константинопољ под вођством Муавијиног сина Језида 51. године.Прва фаза Омејадског калифата, Ибн Кесир, узето из "Почетак и крај" Ибн Кесира, Исмаил ибн Омар. Превео: Јусеф ел Хаџ Ахмед; с. 135 Након потписивања мировног уговора са Муавијом, Хусејн га је често посећивао са својим братом, а заузврат је исказивао велико гостопримство Муавији.Прва фаза Омејадског калифата, Ибн Кесир, узето из "Почетак и крај" Ибн Кесира, Исмаил ибн Омар. Превео: Јусеф ел Хаџ Ахмед; с. 134 Након Хасанове смрти, Хусејн је одлазио у посету Муавији сваке године, а Муавија му је заузврат исказивао велико гостопримство.Када је гувернер Куфе, Ибн Зијад послао Хусејнову главу Језиду, један слуга Муавије бин Абу Суфјана је наводно рекао: "Када је Језид дошао са Ал-Хусејновом главом и ставио је у његове руке, видео сам да Језид плаче, и рекао је: 'Ако је постојала икаква веза између Ибн Зијада и Ал-Хусејна, онда он то никада не би учинио (Ибн Зијад).'"Прва фаза Омејадског калифата, Ибн Кесир, узето из "Почетак и крај" Ибн Кесира, Исмаил ибн Омар. Превео: Јусеф ел Хаџ Ахмед; с. 152
Абдулах ибн Зубејр
Када је Хусејн убијен у Карбали, Абдулах бин Зубејр је окупио људе Меке и одржао следећи говор:
"О, људи! Нема горих људи од Ирачана, а међу Ирачанинма, људи Куфе су најгори. Они су стално писали писма и позивали Имама Хусејна код себе и полагали заклетву његовом калифату.Али када је Ибн Зијад стигао у Куфу, окупили су се око њега и убили Имама Хусејна који је био побожан, пажљив и брз, читао је Куран и заслужио је калифат у сваком облику"
Када је чуо о овоме, Језид је наручио да се направи сребрни ланац и послао га у Меку с намером да Валид ибн Утба ухапси њиме Ибн ел Зубејра.
У Меки и Медини је Хусејнова породица имала јаку базу подршке, људи су били вољни да стану на љихову страну. Остатак Хусејнове породице се вратио назад у Медину.
Абдулах је започео побуну у Хуџазу и преузео Тихаму. Језид је посао војску да се сукоби са њим 683. године. Језид је покушао да прекине побуну Абдулаха ибн Зубејра инвазијом Хиџаза, те је заузео Медину након крваве битке код Харе, након које је уследила инвазија Тихаме и напад на Меку, али је његова нагла смрт 683. године ставила тачку на ову кампању и бацила Омејаде у неред грађанским ратом који је касније избио.
Абдулах ибн Зубејр је консолидовао своју моћ пославши гувернера у Куфу. Убрзо, Абдулах ибн Зубејр је избацио Језидову војску из Ирака, јужног дела Арабије и већег дела Сирије, као и из делова Египта. Али, тада су започели његови проблеми са Хариџитима у Ираку који су имали врло екстремне ставове.
Језидов син Муавија II није желео да буде повезан са политиком његовог оца Језида. Муавија II је одлучио да абдицира уместо да преузме одговорност за спровођење онога што би највероватније била крвава војна кампања у Меки. У Дамаску је затим Марван постао владар, а после њега његов син Абд ел Малик ибн Марван.
Ибн Зубејр је напокон поражен од стране Абд ел Малика ибн марвана, који је послао Ал-Хаџаџа ибн Јусуфа да поново уједини исламску империју. Хаџаџ је поразио и убио Ибн Зубејра на бојишту 692. године, одрубивши му главу и разапевши га, тиме поново успоставивши омејадску контролу над исламском империјом.
Пар година касније је народ Куфе позвао Зејда ибн Алија, Хусејновог унука у Куфу. Зејдити сматрају да је Зејд ибн Али у последњем часу издан од стране народа Куфе који су му рекли: "Нека Бог буде милостив према теби! Шта имаш да кажеш по питању Абу Бекра и Омера ибн ел Хатаба?" Зејд ибн Али је рекао, "Нисам чуо да се било ко из моје породице одрекао обојице или рекао било шта друго осим добрих речи о њима...када им је поверена власт понашали су се правично и у складу са Кураном и Суном".Енциклопедија религије изд.16, Мирче Елијаде, Чарлс Џ. Адамс, Макмилан, 1987, с. 243. "Називани су "Рафидима од стране следбеника Зејда"
Неуспеси Током Језидовог калифата, муслимани су претрпели неколико војних неуспеха. Године 682. Језид је поново поставио Укбу ибн Нафија за гувернера Северне Африке, и Укба је донео много победа над Берберима и Византијским царством. Укба је затим марширао ка западу до Танџира, а затим ка истоку ка Атлас планинама. Са коњицом која је бројила око 300 људи, наставио је ка Бискри, где су му берберске снаге поставиле заседу. Укба и његови људи су умрли борећи се, а Бербери су започели контранапад, те су протерали муслимане из Северне Африке. Ово је био велики пораз муслимана, и они су изгубили надмоћ на мору, те су морали да напусте острва Родос и Крит.
Смрт