Тунгџи из династије Ћинг (; око 1861Theobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Emperors and Rulers/27. април 1856, Ђингши - 12. јануар 1875, Ђингши) био је кинески цар у периоду 1861—1875. године.

Током његове владавине Кина се, накратко, опоравила. Тај период познат је под именом „Тунгџијева рестаурација”.Tongzhi - Encyclopaedia Britannica

За време његове владавине Кина је била насељенија од свих европских држава. Кинези сачињаваху једну масу од 350 до 400 милиона душа, с једним језиком и једнаким обичајима. То је била једна трезвена и вредна народност, којој нема равна у вештини да створи погодне прилике, да на малом простору може живети много људи; око великих кинеских река становништво је било најгушће насељено на целом свету. Земљиште је обрађено најмарљивије што може бити, и то већином људском руком: Кина је личила на какав пространи врт. — Кинези су вешти и стрпљиви радници; њихова је индустрија много надмашавала западњачку индустрију, све док машине нису европљанима дале превагу. Исто тако у Кини је имало и много великих градова; рачуна се да их је имало 42 који пребацују преко 100 000 становника, а неки их имају и по милион. — Кина има своју добро уређену управу; мандарини, који земљом управљају, учени су људи, који су прелазили из чина у чин и тако пролазили читав низ утакмица.

Кад су се европска и кинеска цивилизација сусреле, мислило се у почетку, да ће се оне измирити и утврдити пријатељске односе.

Но изгледало је, као да има између Кинеза и европљана нека несавладљива природна одвратност. Све оно што сачињава стварну величину европске цивилизације, науке, уметности, вера итд., све то остаје за Кинезе неприступачно, затворено, или пак они све то друкчије разумеју него они. Изгледа као да они презиру и само напредовање и да се пре свега труде да сачувају обичаје својих предака. Они су с неповерењем гледали долазак европљана, као опаких и лажљивих варвара. Европљани су им се представили као трговци и као војници; и у европској култури Кинези су видели као нешто најуочљивије, најразговетније —ватрено оружје као оруђе за убијање, и опијум, којим су енглески трговци тровали кинеске пушаче.

За време Тунг-џ’а су готово све европске државе склопиле с владом уговоре, којима им је дато право, да тргују са извесним пристаништимаШарл Сењобос (1908). „Историја савремене образованости”. Српска књижевна задруга. Београд.

Порекло Отац му је био цар Сјен-фенг из династије Ђинг, а мајка Сјен-фенгова конкубина Циси. Припадао је динанстији Ђинг, коју су основали његови преци, Татари из Манџурије, још 1664. године. Тада су Татари из Манџурије продрли у Кину и њихов је поглавица заузео престо. Они нису дирали кинеских обичаја и ови су се главни представници жуте расе ширили и на копну и по острвимаЛука Зрнић - „Историја новога века“, 1927, Државна штампарија краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд.

Долазак на престо Дошао је на престо после смрти свог оца цара Сјен-фенга, 1861. године, када је имао 5 година (по кинеском рачунању са 6 година). Млади владар узео владарско име Тунг-џ’. Владао је под регентима, који су завели тријумвират. На њиховом челу је била царева мајка, царица Циси.

Влада и управа Иако су манџуријски владари династије Ђинг копирали систем кинеске управе која је постојала у време династије Танг (618—907) - а у неким деловима чак још од периода династије Хан (206. п. н. е. - 220. н. е.) - они створили неке важне нове елементе који су раније направљени инструменти ефикаснији.

Главни град Манџуријске империје је пресељен из Шенјанга, на полуострву Љаонинг, у Ђингши 1644. године, који је био главни град династије Минг и остао главни град династије Ђинг до 1911. године, док су Манџурци користили као секундарну престоницу у првих сто година династије Ђинг. Мушким сродницима цара било је дозвољено да учествују - у извесној мери - у централној влади. Браћа и синови цара звали су се Царски принчеви (). Да бисте избегле борбе око наследства, наследник је био номинован кратко пре смрти цара. Принцезе нису добијале феуде, али су добијале апанажу. Традиционалне титуле три војводе (): Велики инспектор (), Велики ментор (), Велики чувар () и Три усмаљеника () били чисто почасни у пракси. Велико царско домаћинство са царском палатом требало је посебну агенцију, Царски кућеодржаватељи одељења (). Већина порука од царског домаћинства су прво прегледали евнуси; највиши међу њима имао велики значај у избегавњу свакодневног пословања. Централну владу је први пут предводио Велики Секретаријат () који је радио по угледу на традиционалну кинеску владу, са академијама на палати за регрутовање највиших званичника за превод едиката и докумената на кинески и манџурски језик, итд.

Постојало је шест министарства: Министарство особља (), Министарство прихода (); Министарство обреда (), Министарство рата (), Министарство правде (), Министарство јавних радова ().

Свако министарство је предводио министар () и Цензорат ().

Почетком XIX века утицај Великог секретаријата се постепено смањује и институција се претворила у апарат папирологије. Уместо тога, првобитно незванични Државни савет () је преузео власт. Ту је председавао принц и предводио пет великих министара спољних послова (). За време династије Ђинг почели су да се одржавају велики концили. Цензорат су цареви династије Ђинг темељно копирали администрацију династије Минг и он је имао задатак да одржава дисциплински надзор над службеницима. Његово особље састојао се од цензора за испитивање (). Посебна агенција, у свом значењу готово је једнака као и министри. Постојао је суд колонијалних послова (), од 1861. године названом Централном спољним пословима (). Суд колонијалних послова је било дипломатско представништво углавном састављено од Монгола и других централно-азијских народа. Централни спољни послови је била модернија форма страног министарства.

Царска управа је водила неколико судова, канцеларија и дирекција која је управљала питањима комуникације, надлежности, империјалних жртвовања, државних банкета, астрономије, образовања, тока документације између центра и покрајина, и тако даље. Важна канцеларија за велико Царство династије Ђинг била је биро за превод. Он је издавао речнике за монголски, калмички, манџурски, тибетански, турски, арапски, и тако даље. Свака институција, централно и територијално, била је, барем у теорији, на челу са Манџурцем или Кинезом у једнаком броју, што доводи до превеликог бирократског особља.

Територијална управа је била основана по угледу на администрацију династије Минг у провинцијама. Њихова имена су била иста као садашње кинеске покрајине, осим Џилија () (данашњи Хебеј); Фенгтијен (данас Љаодинг), Кинески или Источни Туркестан (од 1884. провинција Ксинјианг); Тајван је постао провинција 1885. године, Тибет (Xizang 西藏) је био релативно аутономан, подједнако Монголија (звана Улиасутаи ). Покрајинама су лично руководили гувернери () за време династије Минг основана је колективна чакијанска комисија, али гувернер је био потчињен једном од девет генералних гувернера (). Док се гувернери могу посматрати као цивилни администратори и стога су често превођени као "намесници" од стране странаца, гувернерима су, у општем смислу, специјално поверени војни задаци.

Провиције су биле подељене на крајеве (), администори крајева интенданти () који је морао да надзире пловне путеве, наплату пореза и транспорта, производњу соли и њену продају, и морао је да ради још много специјалних задатака. Они су били директно под контролом централне владе, а не под контролом покрајинских гувернера. Територијална управа сама је организована у префектурама (; боље-речено: прворазредним префектурама), департманима (zhou 州; боље: другоразредним префектурама) и супрефектурама (ting 廳; боље-речено: трећеразредним префектурама, често се налазе у пограничним регионима). На челу префектуре налазио се префекат (). Префектуре су буле подељене на округе (), на чијем челу је био административни чиновник ().

У спољној Монголији, племена су била организована у лигама (). У XIX веку, те територије су пале под контролу централне владе, као и Тибет, где влада династије Ђинг влада стационирала два представника, Великог министра Суперинтенданта (banshi dachen 辦事 大臣, у Манџурији назван амбан).

Војска династије Ђинг организовала се у осам армија, првобитно само Манџурских трупа, које су касније повећане на осам Манџурских и осам Кинеских армија. Сваком армијом је командовао врховни командант () и остао је у надлежности цара или једног од царских принчева. Неке армије су стациониране у главном граду или чак деловале као дворска стража, друге армије су стациониране у посебним гарнизонима широм царства. Војни гарнизон је био наследан, а армијске породице живеле су заједно са Манџурским војницима у војним гарнизона. Кинеске трупе су генерално означене као "Зеленог Стандарда" ().

Веома важан аспект кинеске владе и управе био је конкурентан за запошљавање државних службеника, настао за време династије Танг и усавршаван за време династије Сонг (960—1279) и за време династије Минг. Овај систем се ослањала на отворени конкурс прегледа са годишњим квотама од званичника (манџурским, монголским и кинеским) из сваког региона. Први корак у хијерархији испитивања били су испити префектуре. Дипломирања су доводила до титуле Шенгјуан (). Лицима која су прошла покрајински испит () било је дозвољено да преузму именовања нижег нивоа. Они који су положили градске испите звали су се Јинши () и имали су право да постану званичници са вишим чиновима после даљих студија на централној Ханлин академији. Именовање () је потребан избор у складу са потребама. Испитивања су три дана дуга и требало је да буду написани у клаусуре где су кандидати тражили да преводилаца ставове из конфучијеве класике и да пише есеје у прописаним књижевним облицима. Све званичне поруке су оцењени у девет ранга система () који је био наслеђе из периода Веи (220—265). Иако се чинило да је овај отворени систем регрутовања сасвим објективан и фер, он је оштетио могућност нижих класа да буду у академијама, као и чињеница да су кандидати често високо задужениTheobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Government and Administration.

Опадање привреде Када је смањен увоз сребра - односно извоз сребра повећан - почев од XIX века, мали бакарни новчић ("готовина") претрпео амортизацију: фаталну ситуацију за ниже слојеве. Корупција, фаворизовање, а непотизам у оквиру кинеске службености има два извора. Први се може видети у претераном централизму администрације династије Ђинг. Владине поруке територијалнј администрацији су окупирале званичнике који је дошли не из стварних покрајина, али су судије морале да се ослоне на помоћ локалних секретара и локалне властеле и са њима имали личне односе са овим људима. Други разлог за пљачке и непотизам менталитета је чињеница да - након проласка тешких државних испита и добијања места локалног гувернера - ново-постављени званичник морао је да награди своје спонзоре и његову породицу док је седео на својој позицији. Поред тога, свакодневна поплава папирологије у централизованом државном апарату доводи до тешких опрезности и нефлексибилности службености. Парализовани упутствима и администраторском контролом цензоратског инспектора, локални званичници нису могли да се носе са новим изазовима у променљивом окружењу. Држава сама наиђе на финансијску кризу након деценија просперитета, а захтеви за финансијску стабилност унутар нестабилне економије вероватно су били велики почетком 19. века. Док су мале земаља Европе могле развити индустријску и капиталистичку привреде, агрономска позадина и губитак монетарних инвестиција није могло помоћи Кини у њеној заосталости која је постала тако очигледна када су агресивни европски трговци покушали да уђу у кинеско тржиштеTheobald, Ulrich. Chinese History - Qing Dynasty 清 (1644-1911) Economy.

Криза