Франсоа Жидит Пол Греви (; Мон-су-Водре, 15. август 1807 — Мон-су-Водре, 9. септембар 1891) такође познат и као Жил Греви () био је француски адвокат и политичар, који је служио као четврти председник Француске од 1879. до 1887.

Рани живот и каријера Греви је рођен 15. августа 1807. у Мон-су-Водреју, у департману Жира, у републиканској породици. Његов деда по оцу, Никола Греви (1736–1812), син фармера из Омона, преселио се у Мон-су-Водре током Француске револуције, где је купио имање Гранжери. Био је мировни судија. Гревијеви родитељи су били Франсоа Хајасинт Греви (1773–1857) и Жана Габријел Планет (1782–1855). Његов отац, који се придружио Француској револуционарној армији као добровољац 1792. године, постао је командант батаљона и борио се у Француским револуционарним ратовима све до пензионисања у Монсу Водреју под командом Француског конзулата. Водио је фабрику плочица на свом имању.

Постао је адвокат 1937. године у Паризу а политичку каријеру је започео 1839.

Друга република Године 1848, револуција у Француској укинула је Јулску монархију и довела до стварања Друге републике, а њоме је Греви именован за комесара Републике за департман Јура. У априлу 1848. године изабран је од стране тог одељења за место у Уставотворној скупштини конститутивном Народној скупштини. У потписаној декларацији за своју кандидатуру, Греви је захтевао „јаку и либералну Републику, која ће се волети због своје мудрости и умерености“. Предвиђајући успон Луја-Наполеона Бонапарте на те године председничким изборима, почео је да се залаже за слабу извршну власт, и постао је познат током дебата о изради Устава због свог противљења избору председника општим правом гласа, уместо тога предлажући да извршна власт буде поверена „председнику Савета министара“, кога би именовала и разрешавала директно изабрана Народна скупштина. „Гревијев амандман“, како је постао познат, био је одбијен, а у децембру 1848. Бонапарта је изабран за председника Француске.

Греви је изабран за потпредседника Народне скупштине у априлу 1849. године. Истог месеца је протестовао против председникове одлуке да покрене експедицију против револуционарне Римске републике, створене као део Првог италијанског рата за независност, али инвазија се наставила и успела је да обнови власт Папске државе. Године 1851, његов страх да Луј-Наполеон намерава да се овековечи на власти показао се тачним, када је председник преузео диктаторску моћ државним ударом 2. децембра 1851. године, у којем је Греви ухапшен и затворен у затвору Мазас. Убрзо након тога је пуштен на слободу, али се повукао из политике у каснијем Другом француском царству, под садашњим царем Наполеоном III, и вратио се својој адвокатској пракси.

Трећа република Греви је наставио своју политичку каријеру у последњим годинама Царства. Године 1868. изабран је у Corps legislatif, где се брзо појавио као вођа либералне опозиције. Заједно са Адолфом Тјером и Леоном Гамбетом, противио се објави Француско-пруског рата 1870. године и осудио социјалистички устанак Париске комуне. Након Тјерове смрти годинама касније, 1877. године, Греви ће постати шеф Републиканске странке.

Након слома Царства у Француско-пруском рату, Греви је изабран за представника Жире и Буш-ди-Роне у Народној скупштини нове Треће републике, 1871. године. Био је председник Скупштине од фебруара 1871. до априла 1873, када је поднео оставку због противљења деснице, која га је окривила да је једног од њених чланова позвао на ред на седници претходног дана. 8. марта 1876. Греви је именован за председника Посланичког дома, позицију коју је обављао са таквом ефикасношћу да је, након оставке Легитимистички председника маршала Патриса Мак Маона, изгледало као да је природно ушао у Председништво Републике, а 30. јануара 1879. је изабран без противљења републиканских странака.

Председништво Током свог председничког мандата, Греви је настојао да минимизира своја овлашћења и уместо тога је фаворизовао снажно законодавно тело. Дана 6. фебруара 1879. године, убрзо након ступања на дужност, одржао је говор пред Домом у којем је објаснио своју визију улоге председника: „Подређен искрено великом закону парламентарног режима, никада нећу ући у борбу против националних жеља које изражавају његова институционална тела“. Ово тумачење ограничене моћи функције утицало је на већину каснијих председника Треће републике.

У спољној политици тежио је мирним односима, посебно са Немачким царством, одупирући се реваншистичким захтевима за одмазду због катастрофалног пораза у Француско-пруском рату и противећи се француском колонијалном царству. Што се тиче унутрашње политике, његово председништво је обележено антиклерикалним реформама, посебно под владом премијера Шарла де Фрејсинеа. Године 1880, донео је закон о амнестији у корист комунара.

Дана 28. децембра 1885. године, Греви је изабран за председника Републике на још седам година. Међутим, две године касније, у децембру 1887. године, био је приморан да поднесе оставку због политичког скандала који је почео након што је откривено да његов зет, Данијел Вилсон, продаје одликовања Легије части. Иако сам Греви није био умешан у шему, он је индиректно био одговоран за злоупотребу коју је Вилсон направио приступом Јелисејској палати.Rochefort, Henri. "The Adventures of My Life, vol. 2" pp315-318 Под притиском Посланичког дома и Сената, Греви је поднео оставку 2. децембра и упутио последњу поруку обема домовима, у којој је изјавио „моја дужност и моје право би било да се одупрем, мудрост и патриотизам ми налажу да се предам“. Ово политичко питање је прво које је подстакло антимасонско јавно мњење у Француској.Dictionnaire universel de la Franc-Maçonnerie (Marc de Jode, Monique Cara and Jean-Marc Cara, ed. Larousse, 2011)

Лични живот Греви се оженио 1848. године са Корали Фраси, ћерком штављача из Нарбона. Имали су једну ћерку, Алису (1849–1938), која се удала за Данијела Вилсона 1881. године.

Умро је у свом родном граду Монсу Водреју 9. септембра 1891. године, након отока плућа. Његова државна сахрана одржана је 14. септембра.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1807. Категорија:Умрли 1891. Категорија:Француски политичари Категорија:Председници Француске