Владимир Сергејевич СоловјовПрезиме Соловјов долази од руске речи соловей — „славуј”. (; Москва, 16/28. јануар 1853 — Ускоје, Москва, 1900) био је руски филозоф, теолог, песник, писац памфлета и књижевни критичар, који је играо значајну улогу у развоју руске филозофије и поезије с краја 19. и духовног препорода с почетка 20. века.

Живот и рад Владимир Сергејевич Соловјов, син историчара Сергеја Михајловича Соловјова, рођен је у Москви 28. јануара (по јулијанском 16. јануара) 1853.Dahm, Helmut and Wright, Kathleen. Vladimir Solovyev and Max Scheler: Attempt at a Comparative Interpretation, pp. 219. Springer, 1975 Његова мајка, Поликсена Владимировна (рођ. Романова), била је пољског порекла, и међу њеним прецима био је мислилац Григориј Сковорода.

У својим тинејџерским даним Соловјов се одрекао православља зарад нихилизма, али је касније његово неодобравање позитивизма виђено као изражавање ставова у складу са ставовима Православне цркве.

У свом делу „Криза западне филозофије. Против позитивиста”, Соловјов је критиковао позитивистичко одбијање Аристотеловог есенцијализма, односно филозофског реализма. Позитивизам, према Соловјову, само потврђује појаву неког објекта, негирајући интуитивну реалност коју људи доживљавају као део своје свести.

Владимир Соловјов постао је пријатељ и повереник Фјодора Достојевског. Супротно од ставова Достојевског, Соловјов је био наклоњен Римокатоличкој цркви. Он се залагао за укидање раскола (екуменизам, соборност) између Православне и Католичке цркве — евентуално, „са етичке и социјалне тачке гледишта”, спајајући све у католицизам.Von Balthasar, Hans Urs, The Glory of the Lord: A Theological Aesthetics – III: Studies in Theological Style: Lay Styles, Ignatius 1986. pp. 282ffFalk, Henrich, Wladimir Solowjews Stellung zur katholischen Kirche, in Stimmen der Zeit, 1949. pp. 421–435

Соловјов се никада није женио, нити је имао децу, али водио је идеализоване односе, које је овековечио у својој духовној љубавној поезији, укључујући две жене по имену Софија.The Religious Poetry of Vladimir Solovyov (Semantron Press, 2008) Одбацио је тврдње мистичне Ане Шмит, која је тврдила да је његов божански партнер.Samuel Cioran. Vladimir Solov’ev and the Knighthood of the Divine Sophia (Wilfrid Laurier University Press, 1977), 71.

Соловјов је умро као сиромашни бескућник 1900. године, остављајући свог брата Михајла Сергејевича и неколико колега да бране његово интелектуално наслеђе.

Филозофија Владимира Соловјова Основна идеја његове религиозне филозофије је Софија — Душа Света, схваћена као мистично космичко биће, које уједињује Бога са земаљским светом.

Софија представља по својој суштини вечну женственост у Богу, и истовремено, Божју промисао света. Ова слика се налази у Библији. Соловјову је пак она откривена у мистичној визији, о којој сведочи његова песма „Три посете”.

Идеја Софије се реализује тројако: у теозофији се формира представа о њој, у теургији бивствује, и у теократији се она оваплоћује.

Теозофија је дословно божанска мудрост. То је по својој суштини синтеза научних открића и откровења хришћанске религије у оквиру свеукупног знања. Вера није у супротности са разумом, него га допуњује. Соловјов признаје идеју еволуције, али сматра да је то покушај превладавања греховног пада кроз пробој према Богу. Еволуција пролази кроз пет фаза или „царства”: минерално, биљно, животињско, људско и Божанско.

Теургија је дословно Богоделовање. Соловјов се одлучно супротставио моралној неутралности науке. Теургија – то је поступак прочишћења, без којег је немогућа спознаја истине. У њеној основи лежи гајење хришћанске љубави као одрицање од самопотврђивања ради јединства са другима.

Теократија је буквално Божија сила, оно што је Чадајев назвао савршеним системом. „Теократску мисију” Соловјов је поверио Русији, истовремено задржавајући симпатију према католицизму. Теократија се састоји у „истинској солидарности свих народа и класа”, као и у„ хришћанству, оствареном у друштвеном животу”.

На филозофију Соловјова у великој мери су утицале идеје руског религиозног мислиоца Николаја Фјодорова. Соловјев је сматрао Фјодорова својим „учитељем и духовним оцем”, називајући га генијалним мислиоцем.

Учење о праву Владимира Соловјова Морал увек тежи да изгради идеал; пропише одговарајуће понашање, усмерен само на унутрашњу страну воље појединца.

Право носи условни карактер и претпоставља ограничења, јер је у правној области важно дело и његов резултат; разматра спољну манифестацију воље — имовину, деловање, резултат деловања.Задатак права није да се Божје царство створи на Земљи, него да не претвори живот људи у пакао.

Сврха права јесте уравнотежити два морална интереса: личну слободу и опште добро. „Опште добро” треба да ограничава приватне интересе људи, али их не може заменити. Због тога се Соловјов противио смртној казни и доживотном затвору, који су по његовом мишљењу у супротности са суштином закона.Закон је „ограничавање личне слободе захтевима општег добра”.

Особености закона:

јавност; конкретност; реална применљивост.

Особености власти:

доношење закона; правично суђење; спровођење закона.

Држава штити интересе грађана. Хришћанска држава штити интересе грађана и тежи да побољша услове људског постојања у друштву; води рачуна о материјално сиромашним особама.

Напредак државе састоји се у томе да „уз што мање могућа ограничења унутрашњег моралног света особе обезбеди што је могуће верније и шире спољашње услове за достојно постојање и напредак људи”.

„Правна принуда не приморава никога да буде добронамеран. Њен задатак је да спречи злог човека да постане злочинац (опасан за друштво)”. Друштво не може живети искључиво само по моралном закону. За заштиту свих интереса потребни су правни закони и држава.

Утицај Широко је распрострањено мишљење да је Соловјов био главна инспирација за Достојевског за ликове Аљоше и Ивана Карамазова у делу Браћа Карамазови.Zouboff, Peter, Solovyov on Godmanhood: Solovyov’s Lectures on Godmanhood Harmon Printing House: Poughkeepsie, New York, 1944; see Czeslaw Milosz's introduction to Solovyov’s War, Progress and the End of History. Lindisfarne Press: Hudson, New York 1990. Утицај Соловјова се такође може видети у делима симболиста и неоидеалиста касније руске совјетске ере. Његова књига „Смисао љубави” може се посматрати као један од филозофских извора Толстојеве „Кројцерове сонате” (1889). Ово је такође дело у коме је увео појам „сизиги” да би означио „блиски савез”.

Соловјов је утицао на религиозну филозофију Николаја Берђајева, Сергеја Булгакова, Флоренског, Франка, на идеје Рудолфа Штајнера и поезију и теорију руских симболиста, односно Белија, Блока и других.

Референце

Литература

Спољашње везе Биографија на сајту Интернет енциклопедије филозофије Његова или дела о њему

Категорија:Рођени 1853. Категорија:Умрли 1900. Категорија:Московљани Категорија:Руски филозофи Категорија:Руски књижевници