Градови и Химере су збирка путописа српског модернисте Јована Дучића, који су писани у периоду од 1900. до 1940, први пут објављени 1930, и допуњени 1940. Збирка се састоји од десет путописа у облику писама о седам земаља: три из Грчке (Атина, Крф и Делфи), два из Швајцарске (Алпи и Женева), и по један из Француске, Италије, Шпаније, Египта и Палестине. Иако је писао о својим путовањима, у њима готово да нема документарних и репортерских елемената. Зато су ови путописни текстови жанровски блиски есеју. У њима су забележене Дучићеве рефлексије о народима, историји, митологији, Богу, смрти и многим другим темама.

Јован Деретић, историчар српске књижевности, истакао је да су ови путописи писани мајсторски и да спадају у највеће артистичке домете српске прозе.

Садржај и форма Збирка се састоји од десет путописа: Прво писмо из Швајцарске — Алпи Друго писмо из Швајцарске — Женева Писмо из Француске — Париз Писмо с Јонског мора — Крф Писмо из Италије — Рим Прво писмо из Грчке — Делфи Писмо из Шпаније — Авила Друго писмо из Грчке — Атина Писмо из Палестине — Јерусалим Писмо из Египта — Каиро

Дучићеви путописи насловљени су као писма. На тај начин их је повезао са путописном традицијом српске књижевности, то јест, са путописним писмима Љубомира Ненадовића. Међутим, иако су тако насловљени, ови текстови немају формална обележја писма, то јест, они немају свога адресата; не прожима их ни интимни ни емотивни тон; и нису писани у другом лицу једнине или множине, већ претежно у првом, које повремено прелази у треће када се говори о религији, историји и филозофији.

Ови текстови су састављени од различите грађе. У њима је Дучић писао о историјским догађајима, теологији, књижевности, уметности, етнографији, фолклору, психологији, али и о националним стереотипима и општим местима. Уочљива је тематска сагласност између Дучићеве поезије и његових путописа. Њих су обележиле исте опсесивне теме: жена (односно љубав и лепота), смрт, Бог (религија и митологија), природа, поезија, уметност и историја.

Историја текста Дучић је своје путописе почео да пише још 1900. Његов први објављени путопис је Писмо из Женеве, који је изашао у мостарском часопису Зора. Остала писма објављивана су периодично у Српском књижевном гласнику.

Путописи су први пут обједињени у књигу под насловом Градови и химере 1930, у оквиру петог тома Дучићевих сабраних дела. У том издању било их је осам. Десет година касније, 1940, Српска књижевна задруга је поново штампала Градове и химере, које је Дучић допунио са још два путописна текста: Писмом из Палестине — Јерусалим и Писмом из Египта — Каиро. У њима нема раније посвете доктору Кости Кумануди. Ово издање се сматра коначним.

Текстови објављени по часописима, у првом издању Сабраних дела и у књизи Градови и химере из 1940. међусобно се разликују. Како Меша Семимовић истиче: У „Сабраним делима“, у књизи „Градови и химере“, знатно су богатије историјске реминисценције и филозофска уопштавања, више је духовитих запажања, и спретних козерских конверзација, све је разуђеније и штедрије. У издању СКЗ, 1940, нешто су измењени језик и стил, употребљена је слика и мисао. Најчешће је казивање успешније, богатије, а понекад као да је оптерећено речима без којих се могло. Изменама је књига углавном добила.

Дучићева поетичка становишта о путопису Експлицитна поетичка начела Јована Дучића о путопису као жанру могу се наћи у његовом есеју о Писмима из Норвешке Исидоре Секулић. Дучић је сматрао да нема тежег рода и да путопис пре свега треба бити аутобиографија једног срца и једне памети. Образлажући даље своје виђење овог жанра истакао је: Инсистирајући на томе да је једно писати о Норвешкој, а друго писати о Француској, Италији или Шпанији, где ни једна ствар не стоји без везе са дубоком историјском удубином, Дучић је имплицитно одредио његов предмет писања као тежи, сложенији и другачији од Исидориног.

У разговору са сарадником будимпештанске месечне ревије Литература, Дучић је, између осталог, објаснио: Рецепција Градови и химере су од стране књижевне критике прихваћени хвалоспевом. Јован Деретић, историчар српске књижевности, сматра да су ови путописи писани мајсторски и да спадају у највеће артистичке домете српске прозе. Бошко Новаковић види Дучића на челу богате српске путописне прозе 20. века и истиче стилски сјај, богату садржајност и ознаке модерног европског духа, ширих естетских концепција и значајних уметничких квалитета. Славко Леовац је видео Дучићеве путописе као путописне есеје о нечему што је судбоносно значајно, што је духовно узорно и душевно узбудљиво... а што је суштински различито од путописних успомена и путничког дневника. Јован Делић, поентирајући своју студију о Градовима и химерама, истиче: Унапређујући путопис, Дучић га је отворио према есеју, лирици и роману. Они који су га опонирали, заправо су га слиједили.

Градови и химере су једна од омиљених публикација српскога историчара Милана Ст. Протића, а управо га је та књига инспирисала да напише, слично Дучићу, своје путописе у Швајцарској (Земља Виљема Тела).

Види још

Земља Виљема Тела

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Књиге 1930. Категорија:Књиге 1940. Категорија:Српски путописи Категорија:Србија у 1930. Категорија:Србија у 1940.