мини|десно|200px|Један од облика грба латинског католичког бискупа мини|200px|Католички бискуп Латинске цркве, Герхард Лудвиг Милер, у понтификалној одежди са бискупским штапом
мини|десно|200px|Источнокатолички бискуп Сиромалабарске цркве држи крст Мар Томе који симболизује наслеђе и идентитет Сиријске цркве хришћана светог Томе из Индије мини|200px|Јохан Ото фон Геминген, кнез-бискуп Аугзбурга у Баварској, 1591–1598, са бискупским штапом и митром у плувијалу
У Католичкој цркви, бискуп је рукоположени свештенослужитељ који поседује пуноћу свете тајне свештенства и одговоран је за подучавање доктрине, управљање католицима у својој јурисдикцији, посвећивање света и представљање цркве. Католици прате порекло службе бискупа до апостола, за које се верује да су обдарени посебном харизмом и службом од стране Светог духа на Педесетницу. Католици верују да су ова посебна харизма и служба преношене кроз непрекинуто прејемство бискупа полагањем руку у светој тајни свештенства.
Дијецезански бискупи — познати као епархијски бискупи у источним католичким црквама — распоређени су да управљају локалним регионима унутар Католичке цркве познатим као бискупије (дијецезе) у Латинској цркви и епархије у источним црквама. Бискупи су колективно познати као Бискупски колегијум и могу носити додатне титуле као што су надбискуп, кардинал, патријарх или папа. Од 2020. године било је укупно око 5.600 живих бискупа у латинској и источним црквама Католичке цркве.
Бискупи су увек мушкарци. Поред тога, канон 180 Законика канона источних цркава захтева да кандидат за источни епископат треба (канон 378 § 1 Законика канонског права из 1983. наводи готово исте захтеве): да показује чврсту веру, добар морал, побожност, ревност за душе и разборитост; да ужива добру репутацију; да није везан брачном везом; да има најмање тридесет пет година; да је рукоположен за презвитера најмање пет година; да поседује докторат или лиценцијат из неке свете науке или да је барем стручњак у њој.
Канон 378 § 2 Законика канонског права из 1983. даље појашњава да „дефинитивни суд о погодности особе која се унапређује остаје на Апостолској столици”.
Дијецезански или епархијски бискупи
Традиционална улога бискупа је да делује као поглавар бискупије или епархије. Бискупије се значајно разликују по географској величини и броју становника. Велики број бискупија око Средоземног мора које су рано примиле хришћанску веру прилично су компактне по величини, док оне у областима које су недавно евангелизоване, као у неким деловима подсахарске Африке, Јужне Америке и Далеког истока, имају тенденцију да буду много веће и насељеније. Унутар своје бискупије, бискуп Латинске цркве може користити понтификалне одежде и обележја, али то не може чинити у другој бискупији без, барем, претпостављеног пристанка одговарајућег ординарија.
Именовање
Повлачење са 75 година Од Другог ватиканског сабора из 1965. године, дијецезански бискупи и њима равни „који су постали мање способни да правилно испуњавају своје дужности због све већег терета старости или неког другог озбиљног разлога, усрдно се моле да понуде своје повлачење са функције било на сопствену иницијативу или на позив надлежног органа.” Предложена је старост од 75 година, а Јован Павле II је ове одредбе унео у нови Законик канонског права Латинске цркве.
Члан 401.1 Законика канонског права из 1983. године наводи да се „дијецезански бискуп који је навршио седамдесет пету годину живота моли да понуди своју оставку на службу Врховном понтифексу, који ће, узимајући све околности у обзир, сходно томе донети одлуку”. Дана 15. фебруара 2018. године, папа Фрања је установио исто правило за бискупе који нису кардинали а служе у Римској курији, који су претходно аутоматски губили своје позиције са 75 година.
Улоге „Дијецезанском бискупу” поверена је брига о локалној цркви (бискупији). Он је одговоран за подучавање, управљање и посвећивање верника своје бискупије, делећи ове дужности са свештеницима и ђаконима који служе под њим. Конституција о светој литургији Другог ватиканског сабора описала је дијецезанског бискупа као „првосвештеника свог стада”.Second Vatican Council, Sacrosanctum Concilium, paragraph 41, published on 4 December 1963, accessed on 21. 6. 2025.
„Подучавати, посвећивати и управљати” значи да мора (1) надгледати проповедање Јеванђеља и католичко образовање у свим његовим облицима; (2) надгледати и обезбеђивати поделу светих тајни; и (3) доносити законе, управљати и деловати као судија за питања канонског права унутар своје бискупије. Он служи као „главни пастир” (духовни вођа) бискупије и има одговорност за пастирску бригу свих католика који живе унутар његове црквене и ритуалне јурисдикције. У обавези је да служи мису сваке недеље и заповедног празника са намером да се моли за оне који су му поверени, да распоређује свештенство на њихове дужности у разним институцијама и да надгледа финансије. Бискуп треба да има посебну бригу за свештенике, да их слуша, користи као саветнике, осигурава да су адекватно збринути у сваком погледу и брани њихова права утврђена у Законику канонског права. Латински католички бискупи такође морају обављати редовне ад лимина посете Светој столици сваких пет година.
Због њихове функције учитеља вере, у неким земљама енглеског говорног подручја уобичајено је да се именима бискупа додаје пост-номинална титула „D.D.” (Доктор теологије) и да се ословљавају са „докторе”.
Само бискуп има овлашћење да подељује свету тајну свештенства. У Латинској цркви нижи чинови су укинути након Другог ватиканског сабора. У источним католичким црквама, монашки архимандрит може да постриже (тонзура) и уведе своје подређене у ниже чинове; међутим, постриг и нижи чинови се не сматрају делом свете тајне свештенства.
Свету тајну потврде обично дели бискуп у Латинској цркви, али бискуп може делегирати дељење на свештеника. У случају примања одрасле особе у пуно заједништво са Католичком црквом, свештеник који председава ће поделити потврду. У источним католичким црквама, миропомазање (крзма) обично деле свештеници јер се даје у исто време када и крштење. Искључиво је у моћи дијецезанског или епархијског бискупа да благосиља цркве и олтаре, иако може делегирати другог бискупа, или чак свештеника, да обави обред.
На Велики четвртак, латински католички бискупи председавају мисом посвете уља (мисом кризме). У неким случајевима ова прослава се одвија претходне Велике среде.Parish of St Jeanne Jugan (Leeds), This Week is Holy Week, published on 12. 4. 2025., accessed on 21. 6. 2025. Иако се уље за болеснике за свету тајну болесничког помазања благосиља на овој миси, у случају нужде може га благословити и било који свештеник. Само бискуп може да посвети миро. У источним католичким црквама миро посвећују искључиво поглавари цркава sui juris (патријарси и митрополити), а дијецезански бискупи то не могу да чине.
Само бискуп или други ординариј може одобрити nihil obstat за теолошке књиге, потврђујући да су ослобођене доктринарних или моралних грешака; ово је израз ауторитета подучавања и образовне одговорности бискупа.
Пре Другог ватиканског сабора, такође је био прерогатив бискупа да посвети дискос (патену) и путир који би се користили током мисе. Једна од промена спроведених од сабора је да се сада изговара једноставан благослов, који може дати било који свештеник.
Канонски ауторитет У западној и источним католичким црквама, сваки свештеник може да служи мису или свету литургију. Међутим, да би јавно служио мису или свету литургију, од свештеника се захтева да има дозволу од локалног ординарија — овлашћење за ову дозволу може се дати жупницима на одређени период, али за дугорочну дозволу обично је потребно обратити се дијецезанском бискупу. Путујућим свештеницима може се издати целебрет (потврда) како би жупницима и бискупима ван своје бискупије могли да докажу да су у добром статусу. Међутим, чак и ако свештеник не поседује такав документ, може делити свете тајне ако локални бискуп или жупник процене да је гостујући свештеник особа доброг карактера.
На Истоку се на олтару чува антиминс који потписује бискуп, делом као подсетник чији је то олтар и под чијим омофором служи свештеник у локалној парохији.
У погледу западне Католичке цркве на овлашћења бискупа, „овлашћење које они врше лично у име Христа јесте сопствено, редовно и непосредно, иако је његово вршење коначно под контролом врховног ауторитета Цркве”, према Lumen gentium 27.
Да би свештеници валидно славили свету тајну покајања (исповеди), морају имати овлашћења (дозволу и ауторитет) од локалног бискупа; међутим, када је покајник у животној опасности, свештеник има и право и обавезу да саслуша исповест без обзира где се налази.
Да би председавали церемонијама венчања, свештеници и ђакони Латинске цркве морају имати одговарајућу јурисдикцију или делегацију од надлежног органа. У латинском огранку Католичке цркве, учење је да су сами супружници ти који деле благодати свете тајне; стога, иако обично рукоположена особа чинодејствује на церемонији венчања, бискуп може делегирати лаика да буде присутан размени завета; ово би се чинило само у екстремним случајевима, као што су мисионарске територије. У источној традицији, свештенство не само да сведочи размени завета, већ мора и да подари благослов да би се брак сматрао важећим.
Осим ако то одређени бискуп није забранио, сваки бискуп може проповедати широм Католичке цркве, а сваки свештеник или ђакон такође може проповедати било где (претпостављајући дозволу локалног жупника) осим ако му овлашћење за проповедање није ограничено или одузето.
Катедрала бискупије садржи посебну столицу, која се зове катедра, а понекад се назива и троном, смештену у светилишту за искључиву употребу њеног ординарија; она симболизује његов духовни и црквени ауторитет.
Додатне титуле, статус и улоге
Бискупи могу обављати додатне улоге у Католичкој цркви, укључујући следеће:
Изабрани бискуп Свештеник који је именован за бискупа или дијецезански бискуп именован за надбискупа, али пре преузимања дужности или устоличења.
Титуларни бискуп Титуларни бискуп (или титуларни надбискуп) јесте бискуп који није бискуп бискупије; осим ако (од 1970) није коадјутор или емеритус, додељује му се титуларно седиште, што је обично назив града или области који је некада био седиште бискупије, али чије бискупско седиште (бискупија) више не функционише као такво. Титуларни бискупи често служе као помоћни бискупи, као званичници у Римској курији, у патријаршијским куријама источних цркава, као папини дипломатски изасланици (посебно апостолски нунцији или апостолски делегати), или предводе одређене мисионарске предијецезанске јурисдикције (посебно као апостолски викар, који од 2019. више не добија титуларно седиште). Од 1970. године, бискуп коадјутор (или надбискуп) користи титулу седишта које му је додељено, а бискуп (или надбискуп) емеритус користи титулу свог последњег резиденцијалног седишта.
Суфрагански бискуп Суфрагански бискуп води бискупију унутар црквене покрајине која није главна бискупија, односно митрополијска надбискупија.
Помоћни бискуп Помоћни бискуп је стални асистент дијецезанског бискупа или надбискупа. Помоћни бискупи су титуларни бискупи без права наслеђивања, који помажу дијецезанском бискупу или надбискупу на различите начине и обично се именују за генералне викаре или бискупске викаре бискупије у којој служе.
Бискуп коадјутор Бискуп коадјутор јесте бискуп коме је дато готово једнако овлашћење као и дијецезанском бискупу или надбискупу; он има посебна овлашћења и право да наследи актуелног дијецезанског бискупа или надбискупа. Именовање коадјутора сматра се средством за обезбеђивање континуитета црквеног вођства. Све донедавно, постојала је могућност да бискуп коадјутор нема право наслеђивања.
Бискуп-прелат Бискуп који обавља службу која не захтева бискупско рукоположење, посебно прелат личне прелатуре или територијалне прелатуре.
Бискуп емеритус