Битка код Капоње је била битка током мађарске револуције 1848.

Петнаестак километара од Суботице према Сомбору на месту званом Капоња, са леве стране пута, налази се обелиск на којем пише: „Овде, на Капоњи, 5. марта 1849. године се водила битка за Суботицу. Споменик подиже поводом 150. годишњице револуције 1848-49. г. град Суботица“.

Почетком 1849. године, када се мађарска војска због пораза морала повлачити из јужне Краљевина Угарска на север према Суботици и Сегедину, подручје северне Бачке било је на периферији револуционарних догађаја и о том времену је остало мало историјских забелешки. Централни догађај који се 1849. године одиграо на простору Суботице (у службеним списима град се спомиње као Марија Терезополис) био је оружани сукоб између српске и мађарске војске код чарде Капоња.

Прилике у граду пре битке У Суботици је стање узаврело. Власти разоружавају Србе, најсумњивије хапсе. У већ препуни затвор пристижу нови затвореници. Преки војни судови скоро свакодневно доносе смртне пресуде за заробљене Србе. Због опасности да ће град бити нападнут као војна помоћ из Сегедина 26. јануара 1849. стиже Пети батаљон, једна хусарска чета из 3. пука, 70 коњаника националне гарде из Вашархеља и пола батерије коњичких топова.

Нервозу појачавају сомборски Мађари који су препустивши град Србима преко Станишића побегли за Суботицу. Десетак дана касније стижу вести да је и Баја заузета (14. фебруар). Освајање Бајмока је додатно успаничило Мађаре у Суботици јер је ово насеље удаљено само 25 километара од града. Градске власти издају наредбу за евакуацију преостале градске архиве и других вредности у сегединску тврђаву. Такође, градске власти шаљу делегацију код Лајоша Кошута у Дебрецин, од кога успевају да добију 15.000 форинти зајма из државне благајне за ратне трошкове, као и извесtан број војника из Сегедина, а за главног команданта постављен је потпуковник Ласло Гал који је прекомандован из Арада. На прилазима града се копају шанчеви и у њима се даноноћно стражари.

Уочи битке 250px|мини|десно|Застава Српске Војводине из 1848. 250px|мини|десно|Мапа битке код КапоњеКомандант српских снага капетан Димитрије Стејин и његов заменик капетан Драгић, опијени претходним војним успесима, позвали су на предају суботичку војску. Преко својих ухода добро обавештени о бројности (малобројности Срба) потпуковник Гал одбацује такву могућност.

Срби су 4. марта 1849. године кренули из правца Бајмока према Суботици. Истога дана у поподневним сатима су се улогорили на потезу Капоњске чарде, која се налазила на петнаестак километара од града.

У јутарњим часовима наредног дана, на пољани на западној страни Суботице, формирала се мађарска војска која је кренула у сусрет улогореним српским устаницима. Чарда Капоња се налазила у правцу запада на малом узвишењу у чијој удолини протиче речица Криваја. Овај део терена је био мочваран, а због годишњег доба расквашен и блатњав, па је пролаз практично био могућ само преко дрвеног моста на путу који је повезивао Суботицу и Сомбор.

Димитрије Стејин, командант српске војске, је намеравао да маневром извуче део противничке војске са њихових очигледно добро укопаних позиција на брежуљку поред чарде и да на тај начин стекну почетну предност, па у јутарњим часовима, 5. марта, шаље једну чету устаника да изазове сукоб. Слично је желео и потпуковник Ласло Гал који је, такође, послао своју претходницу. Између претходница је дошло до сукоба док је главница обе војске била распоређена на узвишици изнад речице Криваје, једна наспрам друге. Срби на десној, а Мађари на левој обали.

Скицу Капоњске битке нацртао је мајор Угарске војске Еден Олхвари, марта 1849. На овој карти, која је дата у прилогу, мајор је детаљно описани бројност и распореде мађарских војних снага. Нажалост не постоје записи о распореду српских снага.

Ток битке Састав српске војске Српска војска је била јачине између 3.500 и 4.000 војника. Њено језгро су чинили батаљон Петроварадинске националне гарде, један батаљон сремских граничара, батаљон Шајкаша, једна класа сомборскиx добровољаца и разнолики устаници из Бачке, међу којима је било и нешто србијанских добровољаца као помоћне снаге. Топова су имали десетак док коњицу нису имали.

Састав мађарске војске

Мађарска војска је бројала око 15.000 војника који су распоређени у следећој формацији: На левом крилу била је постављена коњица (хусари) распоређена у две јединице. Центар је чинила пешадија састављена од (у линији од левог крила) Црнокапаша (јединице из горње Бачке), затим топовске батерије, поред које је распоређена Сомборска гарда и јединице Ференца Кароља. До њих следи још једна топовска јединица. Потом поново пешадијске јединице сачињене од 5. хонведске јединице. Десно крило сачињавала је коњичка јединица (добрим делом попуњена од сенћанских хусара). Део суботичке гарде (састављена махом од Мађара и лојалних Буњеваца) био је смештен у позадини у непосредној близини Јакобчићевог салаша. Такође била је одређена још једна резерва, стационирана око 2 километра северно од главних снага у близини салаша Арадских. Ове резерве, које су биле одмах иза прве линије, биле су трупе за ослонац, иза њих је непосредно долазила резерва батаљона. Оне ће, због бројности мађарске војске, бити одлучујуће за исход битке.

Пешадија је у свом саставу имала аустријску пушку кремењачу модел 1798 направљену по узору на француску пушку 1798 Аугустин (Augustin). Пушка је била тешка 4,7 кг, имала је калибар 17,5 мм, пунила се с врха цеви куглом, а њена укупна дужина је била 1.510 мм.

Почетак битке Битка је отпочела око један час поподне топовским двобојем и жестоким нападом Срба на централне положаје с намером да неутралишу или запоседну топовске батерије што им је у добром делу и успело. У жестоком јуришу, претходно се пребацивши са главнином снага на другу страну Криваје, Срби су начинили велики подвиг разбивши предње одреде пешадије Црнокапаша и 5. хонведску јединицу. Угрожен је био и сам потпуковник Гал, који је руководио целокупним центром. Срби су у јуришу чак успели (иако су имали пред собом доста неповољну конфигурацију терена) да помере напред три лака топа, да их ставе у дејство и тиме још више унесу пометњу међу мађарске гардисте наносећи им велике губитке. Срби су преко статички нестабилног дрвеног мостића успели да заједно са главнином своје војске пребаце и свој највећи топ од 16 фунти, који су звали "Чича".

Завршетак битке Ток битке је одлучила сомборска мађарска национална гарда која је, иако потиснута, успела да очува свој поредак, зауставила напад, а затим извршила контра јуриш одбацивши Србе на почетне положаје. Осим тога, положај Срба су угрозиле свеже снаге мађарске војске потпомогнуте коњицом, која је деловала са бокова. Малобројни Срби нису могли да задрже напад Мађара, претходно гурнувши три топа у Кривају, повукли су се на почетне положаје који су били са друге стране Криваје, а затим су наставили повлачење даље ка Бајмоку и Сомбору.

Топ звани "Чича" и "Жуја"

Тобџија који је руковао "Чичом" није успео да организује његово извлачење (због глибавог терена који се током кретања још више расквасио), а пошто није хтео да изгуби топ нити да се повуче без њега, узвикнуо је "Не дам Чичу док не умрем" и погинуо је бранећи га. Битка је завршена у рани сумрак (између 16 и 17 часова).

Епизода са топом се спомиње у неколико различитих изворе и највероватније се по исказима сведока ради о официру Шајкаша, потпоручнику Новаку Николашеву.

Другачије сведочење о току биткеПораз код баре Криваја и чареде Капоња (Суботица и околина у пролеће 1848. године у српским мемоарима и штампи), Мирко Грлица Сведочење Милоша Димитријевића 250px|мини|десно|Униформа српског редова Милош Димитријевић, учесник битке код Капоње, овако је описао сукоб мађарске и српске војске:

"Српска војска која је заузела Сомбор бројала је један батаљон Шајкаша под управом мајора Мите Стејина до 600 момака, 200-300 добровољаца и 50-60 Србијанаца, а имала је више мањих топова и један велики 18 — фунташ топ под именом Жуја. После неколико дана одмора пошла је српска војска из Сомбора према Суботици и доспела је у Бајмок, где јој се придружио један батаљон Варадинаца са једном батеријом топова 6 — фунташа под управом мајора Драгића. Ојачана српска војска имала је задатак да заузме Суботицу и да пође даље до Сегедина, па да се ту придружи царској војсци. Али ову замишљену намеру нису могле извршити обе војске — а српска зато, што је Шајкаше силнији непријатељ изненада напао и са многим коњаницима нагнио да се повуку. Догодио се тај пораз 11. марта 1849. године на суботичком путу код баре Криваје и чарде Капоње.

Пораз Шајкаша и добровољаца имао би зле последице да на десној обали Криваје нису стајали Варадинци у резерви и задржали непријатеља у гоњењу наших. Том приликом погинуо је као јунак Новак Николашев, шајкашки официр, јер није хтео оставити 18 фунташки топ "Жују" који се заглибио у блату Криваје. Сви су побегли, он је остао сам, да јунаштвом својим осветла образ српски".Милош Димитријевић, Успомене из мог живота, Нови Сад 1896

Сведочење Михајла Вурдеља Догађаја око поменутог 18 фунташког топа "Жује" (који се у мађарским изворима помиње као "Чича"), другачије се сећа Михајло Вурдеља. Он је у писму упућеном новосадском "Бранику" са највише детаља описао битку код Капоње и осврнуо се на покушаје да се пола века после револуционарних догађаја искриви истина.

У његовом опширном писмо стоји: "На страни 3. Вашег цењеног листа бр. 86. од о.г. стоји писано, како су Срби 20. јула 1848. на мађарске опкопе код Врбаса ударили, мислећи да тамо топова нема и да је код те прилике народни потпоручник Новак Николашев, који је управљао топовима, одликовао се. Тај исти Новак Николашев пао је после јуначки код свог топа, 18-фунташког "Жује" — дана 5. марта 1849. код такозване каполне (Капоње), а ево на који начин. Једног лепог дана добије шајкашки батаљон под командом Стеина заповед, да се из Бајмока наспрам Суботице крене и да са ове стране баре, која Бајмок од Суботице дели на форпоште успостави. Тако је било 4. марта 1849. г. после подне. Учинивши тако, тек што је батаљон ту преноћио, али већ ујутро чујемо ми Варадинци, такођер један батаљон, да је непријатељ на Шајкаше ударио, јер су топови љуто грували. Ми Варадинци кренемо са њима одма у помоћ, али док смо тамо приспели, беху се Шајкаши испред Суботице сасвим заморени већ и натраг вратили јер Мађари, када су наше надражили, нису хтели ни једнога топа и ни једне пушке да избаце, него су ретерирали у један мах управо до у Суботицу, а Шајкаши се опет с ове стране баре натраг повукли, где су већ и нас Варадинце затекли. Ту заједнички полежемо на земљу да се одмарамо, ми Варадинци лево, а Шајкаши десно од ћуприје. Било је ту доста кола и на њима буради вина: било је ту доста престављених лонаца са живинама, која је са разних салаша већ набављена била: било је хлеба и других ствари што војска треба, нагомилано на Шајкашкој страни: али ми Варадинци не имадосмо ништа: јер смо тек били од Бајмока њима у помоћ стигли. Они су дакле по мало глоцкали и трошили, докле смо ми онако на празно ту лежали. Али око подне дођоше једна кола наша, на којима је наш командант, пензионисани мајор Драгић из Старе Пазове седио, и, тек што је стао, нас ословио (Ево сам Вам, господо, донео печено јагње и неколико боца вина — печујца из попина подрума.) Ми онако огладнели, како смо већ на земљи код једног салаша лежали и сунчали се, скочимо тамо, да видимо и примимо што смо добили, али на један мах неко повиче: (Ено Мађара, ено Мађара") Нато мајор заповеди мени: (Дете Вурдеља! Један топ на њих испалите!)

Ја онако гологлав, како сам већ био и без сабље, узмем један топ, дам га напунити, нанишаним га сам и дадем опалити, не знајући шта ће се из те шале излећи. Али моји ти Мађари не ретерирају као пре подне, него развише против нас сву своју војну силу, коју су у Суботици имали. Ту беше артиљерија, ту је кавалерија, ту је инфантерија, једном речи разви се дугачак убојни ланац са отвореном жестоком ватром пред нашим очима.