Грчка књижевност обухвата књижевно стваралаштво на грчком језику које започиње Хомер овим еповима око 8. века п. н. е, а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски цар Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Грчка је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако иу обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици - Осам пре нове ере и пет нове ере - стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника - Александрија, Антиохија и други - постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса. С обзиром на друштвене, политичке и књижевне прилике, може се целокупна античка грчка књижевност поделити на четири периода:

Архајски период (од првих писаних споменика до краја 6. века п. н. е.); Класично период (5. и 4. век п. н. е.); Александријско период (од 3. до 1. века п. н. е.); Римско период (од 30. п. н. е. До 529. Нове ере).

Архајско период

Најстарије познато грчко писмо јесте микенски силабички линеар Б, који нам је остао сачуван на глине ним таблицама из тога доба. Те табеле садрже записе, најчешће једноставно у виду различитих спискова, који се односе на трговину : праве књижевности ту нема, а њено одсуство објашњава се на различите начине. Према једној теорији, микенска се књижевност, као што је случај ис каснијим Хомеровим и другим делима кикличне епике, преносила усменим путем, посебно с обзиром на то да линеар Б није био сасвим прилагођен гласовима грчкога језика. Према другој теорији, књижевна дела - будући елемент друштвене елите - била су записана на неком финијем материјалу, који се међутим није сачувао.

Епско песништво Хомер На почетку грчке књижевности тако стоје два њена највећа дела, Хомерови епови Илијада и Одисеја, те неколико незнатних метричких записа из 8. века п. н. е. Али те две песничке творевине својом сложеном структуром и стилизацијом далеко одскачу од свакога почетништва: јасно је да оне, заправо, представљају врхунац 1 епске традиције чији почеци и развитак остају у тами оних векова који се називају мрачним добом Грчке (од 12. до 8. века п. н. е.). Хомер (Ομηρος) је први писац грчке књижевности и истовремено највећи епски песник свих времена. Претпоставља се да је живео негде у 8. веку п. н. е., Али поузданих података о њему и његовом животу заправо нема. Античка традиција нам казује да је Хомер био слепи певач, али то је највероватније само пресликавање лика слепога певача Демодока из Одисеје на личност самога песника. Стога се још од антике па све до наших дана створио читав корпус веома различитих теорија о првом хеленском песнику, који обрађује такозвано. Хомерско питање.

thumb|left|200px|Хомер

Хомерова се дела тако морају схватити као врхунац дугогодишњег развоја усмене народне књижевности у Малој Азији. Данас се претпоставља да су Хомерови претходници можда били певачи - рапсоди (ραψοδοι), који су лутали од града до града и забављали становнике песмама о „славним делима јунака“ (κλεα ανδρων) и међу које традиција обично убраја и самога Хомера, те аеди (αοιδοι), који би се сместили на двору каквог владара и онде на забавама или по потреби певали о јуначким делима јунака митског периода. Према неким размишљањима, ти су рапсоди и аеди преносили јуначке песме кроз многе векове. Да је у Хелена и пре Хомера цветала епска поезија, потврђују и Хомерови епови, у којима налазимо савршену епску технику, уметнички израз, књижевни језик, окретан стих, мноштво украсних придева, такозваних сталних епитета, за које нема оправдања у Хомеровом тексту (нпр. "брзоноги Ахилеј", премда ниједна сцена у еповима не оправдава тај епитет), облике (формуле) које се увек понављају кад год се у приповедању дође до одређеног места у опису битке, пловидбе лађе, и на крају типичне бројеве. Све те појаве несумњиво су плод дуготрајне уметничке праксе. Може се претпоставити да су хеленској херојској епопеји претходиле краће песме у којима се уз пратњу музичког инструмента певало о јуначким делима. Те су песме, како се чини, биле дело Еољани - Ахејаца, који су дошли из Тесалије и других делова грчкога копна и први се учврстили на малоазијском приморју, у Троади и суседним острвима. Песме са ликовима и мотивима из копнене Грчке мешале су се са онима у новој домовини, а биле су подређене једној основној теми - борби са становницима у новом крају. Неговањем тих песама током векова створен је чврст темељ за велику народну епопеју која је највише уметничко остварење добила у Илијади и Одисеји отприлике у 8. веку п. н. е.

Илијада

Илијада ( Ιλιας, 24 књиге, 15.693 хексаметра) носи име по Илију (Ιλιον), другом имену града Троје. Садржај јој је узет из циклуса прича о тројанском рату, али песник није обрадио дуго временско раздобље, него је ограничио грађу приказавши догађаје који су се догодили током 51 дана у десетој години рата. Главна тема овога епа свађа између Ахилеја и Агамемнона због отмице робиње Брисеиде, а затим Ахилејев гнев на тројанског јунака Хектора, који је убио Ахилејевог пријатеља Патрокла.

Одисеја

Одисеја (Οδυσσεια, 24 књиге, 12.110 хексаметара) носи име према главном јунаку Одисеју и опева Одисејев повратак на Итаку. Након десетогодишњег ратовања под Тројом Одисеј лута десет година по разним морима и доживљава много опасних пустоловина. Изгубивши у бројним опасностима све пријатеље, враћа се на Итаку, где се уз помоћ сина Телемах а освећује просцима који су малтретирали његову верну жену Пенелопу и на гозбама распарчавали његову имовину. Тако окосницу овога спева чине Одисејев повратак и освета просцима, али су ти мотиви обогаћени синтетичким и драматским приказом претходних јунакових десетогодисњих лутања, а приповеда их сам јунак на двору феачкога краља Алкиној а (9—12. певања). Осим тога, у спев је уметнут и мотив о сину који креће у потрагу за оцем (1—4. Певање). Према томе, композиција Одисеје је перплетена, за разлику од композиције Илијаде, која је једноставна, а то је приметио још Аристотел, који у Поетици 1459б каже: „Свака му је наиме од песама састављена: Илијада једноставна и пуна трпње, а Одисеја преплетена и мирна“. Хомер је генијални песник коме је успело да народну епску поезију уздигне на уметничку висину, коју отада више нико није достигао. Хомерова поезија је пуна живог приповедања, јасног изражавања, пажљивог цртања људских карактера, свеже животне динамике и хуманизма. Ниједно дело светске књижевности није извршило тако снажан и дуготрајан утицај као Хомерови епови.

Кикиличке епопеје Епска је поезија наставила да цвета у Јонији и целом хеленском свету и након Хомера, тако да је настао велики број песама које су се такође, бар неко време, приписивале Хомеру. Те се песме називају кикличним еповима јер чине неколико епских циклуса: у њима је, наиме, хронолошки приказан непрекинут круг (κυκλος) митских догађаја у садржајној целини. Кикличке песме су се такође налазиле на рецитаторске репертоару рапсода и пружиле су богату митолошку грађу лирским, хорским и драмским песницима. Међутим, Илијада и Одисеја потиснуле су кикличне песме у други план, па су нам се ове углавном изгубиле и до данас су нам се сачувале само у оскудним фрагментима, премда нам је њихов садржај познат.тебански циклусу припадале су песме Едиподија (Οιδιποδεια, 6.600 стихова) о Едиповом убиству властита оца, победи над Сфингом, инцест уозном браку с мајком и смрти Едиповој, затим Тебаида (Θεβαις, 7.000 стихова) о рату седморице јунака против Тебе и извршењу Едиповог проклетства међусобним убиством Полиника и Етеокла, епигони (Επιγονοι, 7.000 стихова) о рату синова седморице јунака против Тебе и, напослетку, Алкмеонида о томе како је Алкмеон убио своју мајку и потом се чистио од греха.

Тројанском циклусу припадала је Кипарска песма (Κυπρια, 11 књига) која је опевао догађаје који су се догодили пре радње Илијаде, затим Етиопида (Αιθιοπις, 5 књига) која је описивала догађаје након Илијаде, укључујући како Ахилеј убија амазонку Пентесилеју, етиопског вођу Мемнона али и како сам гине од Парисове стреле, затим Мала Илијада (Ιλιας μικρα, 4 књиге) која је описивала надметање за Ахилејево оружје између Ајантаи Одисеја, Ајантово самоубиство, погибију Париса од Филоктетове стреле, долазак Ахилејева сина Неоптолема који убија Телефова сина Еурипила, градњу дрвеног коња и пад Троје. Песма Разорење Илија (Ιλιου περσις, 2 књиге) обухватала је призор о дрвеном коњу, Лаокоонтову смрт, Енејини бег, заузеће Троје, смрт Пријема и Астијанактаа, оскврњење Касандре, поделу плена, пожар града и жртвовање Поликсена на Ахилејевом гробу. Повратак (Νοστοι, 2 књиге) опевао је повратак хеленских јунака из Троје, док се Телегонија наслањала на садржај Одисеје и започињала опис сахране Пенелопиних просаца, а названа је по Телегону, сину Одисеја и Кирке, који у потрази за оцем долази на Итаку и у незнању убија Одисеја, узима Пенелопу за жену, а Телемах Кирку.

Хесиод

Велике друштвене и економске промене које су захватиле готово целу Хеладу у другој половини 8. века п. н. е. јасно се огледају у делу другог знаменитог песника архајске епике. Хесиод (Ησιοδος, можда крај 8. в. Пне.), Из села АСКР у Беотији, први је грчки песник који о себи даје биографске податке те се може сматрати првом индивидуализованом појавом у грчкој књижевности.Његова Теогонија (Θεογονια = Постанак богова, 1022 хексаметра) представља прву грчку митолошку синтезу у којој је приказана историја постања света и генеалогија богова. Идеја јој је да прикаже Зевса као симбол праведности, који победом над Титанима и другим неманима из прошлости постаје свемогући чувар правде. Истицање моралних проблема и тежња за системским схватањем света најављују почетак рушења традиционалног погледа на свет. Морална питања и владавина правде у свету идејна су основа и Хесиодовог другог дела које носи назив Послови и дани (Εργα και ημεραι, 828 хексаметара). То је поема рада, у којој песник своме брату расипник упућује опомене и савете о томе како ће стећи имовину на частан начин. Међутим, песниково обраћање брату само је оквир за поуке које упућује својим савременицима о томе да се човек моралном енергијом и радом мора ослободити беде, а то се илуструје митом о Прометеју и Пандори те митом о Пет родова који говоре да је људски живот некада био сладак, а сада је горак. Рад и правда темељ су Хесиод етике, а у свакој држави која жели бити утемељена на поретку и напретку морају владати рад, правда и морал, а не лаж, превара и насиље владара. Премда је Хесиодов поглед на живот песимистичан - великим делом управо због прилика које су тада владале - ипак се он у својој дубоко васпитној поезији показује као носилац нових, готово револуционарних друштвених стремљења у односу на претходни ратнички идеал херојске епохе.

Лирско песништво thumb|Грчки свет око 550. п. н. е.