Дукица Граховац (Лукавац, код Невесиња, 7. фебруар 1898 — Изгори, код Гацка, 2. мај 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Биографија Рођен је 7. фебруара 1898. у Лукавцу код Невесиња, у средње имућној и угледној сељачкој породици. Основну школу завршио је у Невесињу. До Априлског рата 1941. Дукица је подизао петоро деце и живео повучено. Под утицајем радника, комуниста и скојеваца, Дукица је пред рат постао симпатизер Комунистичке партије Југославије. Због својих левичарских убеђења и повезаности са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), био је под сталним присмотром жандармерије Краљевине Југославије.
Јунски устанак и борбе на Трусини После капитулације југословенске војске априла 1941, вратио се с оружјем у своје село и укључио у припреме устанка. Претње усташа у току априла и маја и први злочини почетком јуна 1941. убрзали су припреме народа за оружану борбу у Херцеговини. Дукица се тада придружио првим устаницима у борбама у јуну 1941. године. Предводио их је 23/24. јуна 1941. у освајању жандармеријске станице у Лукавцу. Одмах после тога, на народном збору био је изабран за командира устаничке чете. На челу својих бораца и с развијеном црвеном заставом Херцеговине, с осталим устаничким четама, Дукица је 24/25. јуна 1941. напао Невесиње, у коме се налазио јак непријатељски гарнизон. Под његовом командом, устаници су, 3. јула 1941, на Трусини разбили јаке усташко-домобранске снаге. Тада је народни вођа и устаник Јован Рупар смртоносно ранио познатог усташког злочинца Мија Бабића, кога је Анте Павелић послао у Херцеговину да угуши устанак.
Народноослободилачка борба У периоду политичке и идеолошке диференцијације у устаничким редовима крајем 1941. и почетком 1942. године, када долази до расцепа на четнике и партизане, Граховац је заузео одлучан пропартизански став. Својим огромним угледом у народу Невесињског среза успео је да већи део устаника задржи у редовима Народноослободилачког покрета (НОП).
У септембру 1941. примљен је у КПЈ и изабран за команданта првог партизанског батаљона „Невесињска пушка”. Крајем јануара 1942. био је постављен за команданта Оперативног сектора Невесиње—Гацко, а почетком априла и за заменика команданта Севернохерцеговачког партизанског одреда.
С партизанским батаљоном „Невесињска пушка”, а касније и као командант сектора, у јесен 1941. те зиму и пролеће 1942. водио је успешне борбе с италијанским, усташко-домобранским и четничким снагама у Невесињском и Гатачком срезу. Крајем марта и почетком априла 1942. Дукица се посебно ангажовао у војним и политичким припремама партизанских јединица за уништавање усташког упоришта у Борачу. У нападу на Борач, 17. априла 1942. Дукица је био заменик команданта Штаба јединица јужног сектора. Већ у првом сукобу, предводећи своје борце, Дукица је био тешко рањен. После заузећа Борача, пребачен је у партизанску болницу у селу Хоџиће, а затим у Изгоре, где је 2. маја 1942. преминуо од тровања крви. мини|Биста у Невесињу Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 26. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.
Литература
Види још Устанак у Херцеговини 1941. Крсто Ђерић Јован Рупар Мијо Бабић
Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1942. Категорија:Невесињци Категорија:Комунисти Босне и Херцеговине Категорија:Погинули партизански команданти Категорија:Југословенски партизани Категорија:Народни хероји - Г