thumb|Детаљ са саркофага римског правника Валерија Петронијана (315–320)
Правник, такође познат као правни научник или правни теоретичар, је неко ко истражује и проучава судску праксу (теорију права). Таква особа може бити академик, правни писар или професор права. Правник је неко ко студира, анализира и расправља о закону, супротност је адвокату, особи која примењује закон у корист клијента и мисли о томе у практичном смислу. Ова особа је обично специјалиста за право, углавном (али не увек) са формалном квалификацијом из права и често правни практичар. У Уједињеном Краљевству термин „правник” се углавном користи за правне академике, док се у Сједињеним Државама термин може применити и на судију. Што се тиче римског права,"A Short History of Roman Law", Olga Tellegen-Couperus pp. 19–20. „jurist“ (на енглеском) је правник (iurisconsultus).
Енглески термин jurist треба разликовати од сличних термина у другим европским језицима, где може бити синоним за правног професионалца, што значи свако ко има диплому из струке права који се квалификује за пријем у правну професију, укључујући позиције као што су судија или адвокат. У Немачкој, Скандинавији и низу других земаља правник означава некога ко има диплому правника, а то може бити и заштићено звање, на пример у Норвешкој.. Universitetsforlaget 1999 Стога се овај термин може применити на адвокате, судије и академике, под условом да имају квалификовану диплому професионалног права. У Немачкој се термин „потпуни правник“ понекад неформално користи да означи некога ко је завршио два државна испита из права који га квалификују за бављење правом, да би се разликовало од некога ко може имати само први државни испит или неки други облик правне квалификације који не испуњава услове за бављење адвокатуром.
Значајни правници
Неки историјски значајних правника су:
Види још Судска пракса Право
Референце
Литература
., Part 2., pp. 476. Philadelphia : American Philosophical Society, 1953. (reprinted 1980, 1991, 2002) . .
. Revised byG. Stein. 3d edition. . . du Plessis, Paul. 2006. . .
Cambridge; New York: .
. . . . . .
.
, Great Britain, 1965 Cicero, Marcus Tullius, Latin extracts of Cicero on Himself, translated by Charles Gordon Cooper, University of Queensland Press, Brisbane, 1963 Cicero, Marcus Tullius, Selected Political Speeches, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1969 Cicero, Marcus Tullius, De Officiis (On Duties), translated by Walter Miller. Cicero, Marcus Tullius, Selected Works, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1971
Plutarch Penguins Classics English translation by Rex Warner. . (1958; with Introduction and notes by Robin Seager) Rawson, Beryl: The Politics of Friendship: Pompey and Cicero (Sydney University Press, 1978)
Scullard, H.H. From the Gracchi to Nero, University Paperbacks, Great Britain, 1968
, translated from Russian by Rosemarie Pattloch, VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin, Germany.Cicero
Boissier, Gaston, Cicéron et ses amis. Étude sur la société romaine du temps de César (1884)
. Oxford/New York: . Hamza, Gabor, L'optimus status civitatis di Cicerone e la sua tradizione nel pensiero politico. In: Tradizione romanistica e Costituzione. Cinquanta anni della Corte Costituzionale della Repubblica Italiana. vol. II. Napoli, 2006. 1455–1468. Hamza, Gabor, Ciceros Verhältnis zu seinen Quellen, mit besonderer Berücksichtigung der Darstellung der Staatslehre in De re publica. . Hamza, Gabor, Cicero und der Idealtypus des iurisconsultus. Helixon 22–27 (1982–1987) 281–296. Hamza, Gabor, Il potere (lo Stato) nel pensiero di Cicerone e la sua attualità.
Категорија:Занимања Категорија:Правничке професије