Исповједање вјере је изјава о заједничким вјеровањима једне вјерске заједнице у облику фиксне формуле која сажима основна начела.

Хришћанство

Најранији познати симбол веровања у хришћанству, Исус је Господ, потиче из списа апостола Павла.Johnson, Phillip R. "The Nicene Creed." Accessed 17 May 2009

Један од најчешће коришћених исповједања вјере у хришћанству је Симбол вјере изведено из , односно Вјерују изведено из . То је је кратко и сажето исповедање основних доктрина хришћанске вере. Символ вјере који је превладао, установљен је током Првог васељенског сабора у Никеји 325. Успостављен је да сумира основе хришћанске вјере и да заштити вернике од лажних доктрина, попут тада осуђеног аријанства. Утврђени Символ говори да је Исус Христос Син Божији, да је рођен од Оца и није створен. Посебно је важна синтагма да је Он једносуштан Оцу, не у смислу да се Он поистовећује са Оцем, већ да јесте исте суштине и да му је раван као Бог од Бога и Светлост од Светлости.

На Другом васељенском сабору одржаном у Цариграду 381. ово исповедање је допуњен описом Духа Светога и делом који говори о јединственој светој саборној и апостолској цркви и очекивању васкресења мртвих. Овај симбол је прихваћен од стране свих хришћанских конфесија и назива се Никејко-цариградски символ вјере. Он је основа хришћанског схватању јеванђеља, као и осталих књига Новог завјета и у мањој мјери Старог завјета. Потврђивањем овог симбола, који описује Свету Тројицу, опште је прихваћен као основно учење ортодоксије за већину хришћанских деноминација.. Routledge, USA, 2013, Johnson, Phillip R. "The Nicene Creed." Accessed 17 May 2009 Колико је прецизност исповедања вјере за ортодоксно веровање битно, говори чињеница, да је након уметања додатка од стране Римске цркве у Никејско-цариградски символ вјере, филиокве (), дошло до Великог црквеног раскола 1054. на западну (католичку) и источну (православну) цркву.

Постоји и једно краће исповедање хришћанске вјере, Апостолски симбол вјере ( или ), који је настао у 5. веку у Галији. које се такође користи у католичкој и неким другим црквама западне традиције. Неки протестантске деноминације и друге групе су одбациле ауторитет тих симбола вјере.

Сви накнадни Васељенски сабори, држани током периода јединствене петоглаве хришћанске цркве потврдили су овакав Символ вјере. Нарочито Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. који је прописано да епископи и клирици који то прекрше буду свргнути, а лаици анатемисани. Као и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је наредио је да нико не смије износити другу вјеру. Посљедњи заједнички сабор цијеле цркве Цариградски сабор 879—880, управо је сазван због нових учења која су се појавила на западу међу Францима у вези мијењања Символа вере додатком филиокве. Филиокве на латинском је ријеч „и од сина“ , која говори о происхођењу Духа Светога од оца (и од сина). А Цариградски сабор је осудио ово умијетање. Иако је првобитно овај Цариградски сабор из 879—880 прихватио и папа Јован VIII, сабор је накнадно одбачен од Рима.

Православна црква За православну веру Никејско-цариградски символ вере представља суштину православног догматског богословља и чува се без икаквих измена, додатака или одузимања.

Католичка црква Католичка црква користи Никејско-цариградски символ вјере, који назива Никејско-цариградски кредо или Никејско-цариградско вјеровање, са уметком филиокве односно "и (од) сина". Овај догматски додатак указује да Свети Дух као треће лице Светог Тројства произилази и из Оца и из Сина, и гласи:

И у Духа Светога, Господа животворног, који произилази из Оца и Сина

Римски мисал, званично упутство Свете столице о правилима мисе, од 2002. године је одобрио приликом богослужења употребу осим Никејско-цариградског и Апостолси символ вјере (Апостолско вјеровање односно Апостолски кредо). Апостолски символ вере је доста краће исповједање вјере које се користи у западним црквама, оно утврђује вјеру у Свето Тројство али не говори о детаљима у вези Духа Светога. Апостолско вјеровање гласи:

Грко-католичке цркве (унијатска црква источног обреда) које су прихватиле унију са Ватиканом, не користе додатак филокве приликом изговарања Никејско-цариградског символа вјере.

Протестантске цркве Разне хришћанске деноминације из протестантизма и евангеличког хришћанства објавиле су исповjедање вjере као основу за заједништво међу црквама исте деноминације.. USA, 2005, . Baker Academic, USA, Многе деноминације нису се трудиле да буду превише исцрпне у свом исповедању вере и на тај начин допуштају различита мишљења о неким споредним темама.. Baker Academic, USA, 2001, Поред тога, неке цркве су отворене да ревидирају своје исповедање вере када је то потребно. Штавише, баптистичкo исповедања вjере (енгл.Confession of Faith) често имају клаузулу попут ове из Првог лондонског баптистичког исповедања (ревидирано издање, 1646):. USA,

Такође признајемо да сада знамо само делимично и да смо у незнању о многим стварима које желимо и настојимо да сазнамо; и ако нам неко учини ту пријатељску част да нам покаже из Речи Божије да не видимо, имаћемо разлога да будемо захвални Богу и њима.

Протестантске деноминације се обично повезују са исповестима вере (confessions of faith), које су сличног карактера симболу али су обично дуже. Постоје разне, попут:

Шездесет седам чланака швајцарских реформатора, које је саставио Цвингли 1523; Шлајтајмско признање анабаптистичке швајцарске браће 1527; Аугзбуршка конфесија из 1530. године, дело Мартина Лутера и Филипа Меланхтона, којa је означилa раскид са Римом; Тетраполитско исповедање немачке реформисане цркве, 1530; Шмалкалдови чланци Мартина Лутера, 1537 Гуанабарско исповедање вере, 1558; Галско исповедање, 1559; Шкотско исповедање, које је саставио Џон Нокс 1560; Белгијско признање које је саставио Гвидо де Бре 1561; Тридесет девет чланака Енглеске цркве из 1562. године; Формула сагласности и њен епитом 1577; Ирски чланци из 1615; Ремонстрантска исповест 1621; Баптистичко исповедање вере 1644. (које су подржали реформисани баптисти) Вестминстерско исповедање вере из 1647. било је дело Вестминстерске скупштине богова и препоручено је Презбитеријанским црквама свих народа који говоре енглески, а такође и на другим језицима. Савојска декларација из 1658. године, која је била модификација Вестминстерске конфесије да би се усагласило са конгрегационалистичком политиком; Стандардно исповедање 1660. (које су подржали генерални баптисти); Православни символ вере 1678. (који су подржали генерални баптисти); Баптистичко исповедање 1689. (које су подржали реформисани баптисти); Исповедање вере калвинистичких методиста (презбитеријанаца) Велса из 1823; Квадрилатерала Чикаго-Ламбетске англиканске заједнице 1870. године; Изјаве о основним истинама Божје скупштине из 1916; и Исповедање вере уједињене методистичке цркве, усвојено 1968. године

Даље контроверзе

У Швајцарским реформисаним црквама средином 19. века дошло је до свађе око Апостолског симбола вере. Као резултат тога, већина кантонских реформисаних цркава престала је да прописује било који посебни симбол вере.

Године 2005, бискуп Џон Шелби Спонг, пензионисани бискуп Њуарка из Протестантске епископалне цркве, написао је да су догме и симболи вере само „етапа у нашем развоју“ и „део нашег религиозног детињства“. У својој књизи Греси Светог писма Спонг је написао да „изгледа да је Исус разумео да нико коначно не може да уклопи светог Бога у своје симболе вере или доктрине. То је идолопоклонство.“. Harper Collins, USA, 2005,

Хришћанске заједнице без заједничке изјаве вере

Неке хришћанске заједнице не исповедају никакву заједничку изјаву вере. Верско друштво пријатеља (Квекери), сматра да немају потребу за вероисповесним формулацијама вере. Црква браће (немачки Дункери) такође не заступају никакву вероисповедање, позивајући се само на Нови завет као своје „правило вере и праксе“.Martin, Harold S.: "Forward" , "Basic Beliefs Within the Church of the Brethren". Јеховини сведоци упоређују „памћење или понављање вероисповести“ са глумом да се „чини оно што је Исус рекао”."Creeds—Any Place in True Worship?", Awake!, October 8, 1985, ©Watch Tower, page 23, "The opening words of a creed invariably are, “I believe” or, “We believe.” This expression is translated from the Latin word “credo,” from which comes the word “creed.” …What do we learn from Jesus’ words? That it is valueless in God’s eyes for one merely to repeat what one claims to believe. …Thus, rather than memorizing or repeating creeds, we must do what Jesus said" Сличне резервисаност у погледу употребе вероисповести могу се наћи у Покрету рестаурације и његовим потомцима, Хришћанској цркви (Христови ученици), Христовим црквама и Хришћанским црквама и црквама Христовим. Рестауратористи исповедају да „нема вере осим Христа“.

Ислам

Ислам исповеда Шехадет () у преводу „свједочење“ који је темељ исламског вјеровања. Да би неко био муслиман, потребно је да срцем вјерује и језиком посведочи Алахово јединство и Мухамедово посланство. Да би нека особа била сматрана муслиманом од других особа, потребно је да се изговори шехадет пред 2 сведока муслимана."Proclaiming the Shahada is the First Step Into Islam." Islamic Learning Materials. Accessed: 17 May 2009. See also "The Shahada, or Shahāda / kalimatu-sh-shahādah / kelime-i şehadet." A. Ismail Mohr. Accessed: 28 May 2012

Неки шитски муслимани такође укључују изјаву о вјеровању у намјесништво Алије, као Мухамедовог наследникаThe Later Mughals' али то не сматрају обавезним дијелом за прелазак на ислам.

У исламској теологији, термин који највише одговара „симболу вере“ је Акида (арап.) који значи догма. Назива се и исламско вјеровање или исламска теологија. Акида иде даље од сажетих исказа вјере и можда није дио вјерске наставе обичног муслимана. Прва таква вјера је написана као „кратак одговор на хитне јереси тог времена“ позната је као Ал-Фикх Ал-Акбар и приписана је Eбу Ханифи.Glasse, Cyril (2001). New Encyclopedia of Islam (Revised ed.). Rowman & Littlefield Publishers. Две добро познате вероисповести биле су Фикх Акбар II Aл-Ашарија и Фикх Акбар III Еш-Шафија. Акиде се изговарају на арапском језику.

Сунитска акида Сунитско вјеровање се темељи на Курану, сунету (пракси и говорима посланика Мухамеда) и консензусу асхаба (Мухамедових 50 до 60 најближих пријатеља). Сунити вјерују у шест основних стубова вјере: вјеровање у Алаха, Његове мелеке (анђеле), Његове књиге, Његове посланике, Судњи дан и одређење (кадер) добра и зла.

Шитска акида Шитско вјеровање дели основне сунитске постулате о Богу и посланицима, али се суштински разликује у питању вођства (имама) и божанске правде. Шитска акида (посебно најбројнијег огранка Џаферија) се дели на пет стубова (Усул ад-Дин):

За разлику од сунита, који ауторитет траже у консензусу свих учењака, шиитска акида и правни прописи се у великој мери ослањају на ауторитет и одлуке живих верских ауторитета (ајатолаха).

Јудаизам

Питање многих полемика је да ли јудаизам има симбол вјере. Док неки кажу да јудаизам има такву природу којој је један израз вјере непотребан, други кажу да прихвата један израз вјере као симбол, Шема Израел (хебр. שמע ישראל). Шема се изговара ујутру и увече и темељна је молитва јудаизма.

Да ли је јудаизам верско симболски по карактеру или не, изазвало је контроверзе. Рабин Милтон Стајнберг је написао да је „Јудаизам по својој природи несклон формалним вјероисповестима које нужно ограничавају и спутавају мисао“ и тврдио је у својој књизи Основни јудаизам (1947) да „јудаизам никада није дошао до вјерског симбола“. Платформа стогодишњице Централне конференције америчких рабина из 1976. године, организације реформистичких рабина, слаже се да „јудаизам наглашава акцију, а не вјерски симбол као примарни израз религиозног живота.“

Други, међутим, карактеришу Шема Израел (хебр:שְׁמַע יִשְׂרָאֵל) у пријеводу „Чуј Израеле“ као вјероисповестну изјаву у строгом монотеистичком духу, оличену у једној молитви.

Шема се изговара ујутру и увече и темељна је молитва јудаизма.