Новица Домазет (Влаховићи, код Љубиња, 28. јун 1913 — Доње Зијемље, код Невесиња, 22. март 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 28. јуна 1913. године у селу Влаховићима, код Љубиња. Потицао је из јако сиромашне породице. После завршене основне школе живео је у родном месту, бавећи се земљорадњом и другим физичким пословима. После одслужења војног рока, запослио се у жандармерији и до почетка Априлског рата, 1941. године радио као жандар у Нишу.

После окупације Југославије, одбио је да настави да ради жандарски посао у служби окупатора и крајем априла се, наоружан, вратио у родно место. Одмах по доласку, саветовао је људе да скривају оружје од Италијана и усташа, који су током априла и маја 1941. године вршили преметачине, прикупљали оружје и пљачкали села.

После усташких злочина над Србима у срезовима Столац и Љубиње, у другој половини јуна 1941. године, народ је почео да се припрема за устанак са жељом да се одупре усташама. Новица је тада међу првима, почео да окупља људе око себе и да их припрема за пружање отпора усташама. Због великог угледа, који је имао међу сељацима, Новица је у лето 1941. године био изабран за заменика командира Влаховићке устаничке чете. У првим борбама на Бишини, као и на путу Столац-Љубиње, Новица се показао као храбар и сналажљив борац.

Почетком 1942. године, његова чета је успела да зароби једног италијаснког мајора. Тада је заједно са својим братом Миланом Домазетом, ишао на преговоре са Италијанима и у замену за мајора, тражио пуштање из затвора великог броја талаца – жена, девојака и деце из села Поплат. У близини села Поплат, код Берковића, на путу Љубиње-Столац, 10. марта 1942. године његова чета је сачекала немачку моторизовану колону од 30 камиона, која је превозила опљачкани херцеговачки дуван. У пратњи овог транспорта налазило се и око 200 немачких војника. После четворочасовне борбе, ова немачка моторизована колона је била потпуно разбијена, а успех у овој борби се брзо прочуо међу борцима и народом Херцеговине и о њему је писало и у „Билтену Врховног штаба“.

Новица и Милан Домазет, су временом, после низа успешних акција, добијали на све већој популарности код народа у источној Херцеговини, а почеле су се и певати песме о њиховом јунаштву. Ово је било веома значајно за Народноослободилачки покрет (НОП), јер је у то време дошло до све веће поделе, међу првобитно заједничким устаничким снагама, на партизане и четнике.

Средином априла 1942. године, Новица је постављен за заменика команданта Другог ударног батаљона, с којим се убрзо прославио у борбама против четника и Италијана на Бишини, дуж комуникације Мостар-Невесиње и на Бакрачуши и Вилењаку, у другој половини априла и маја 1942. године. Само у периоду од 13. до 18. маја 1942. године, непријатељу је његов батаљон нанео губитке од више стотина мртвих, рањених и заробљених војника, међу којима је било и седам официра, од којих један италијански пуковник.

Јуна 1942. године, у време одласка пролетерских бригада у Босанску крајину, Новицин батаљон је био одсечен од главнине партизанских снага у Херцеговини, па се његов батаљон није могао упутити ка западној Босни. У веома тешким данима за Народноослободилачки покрет у Херцеговини, остао је на окупираној територији и наставио да води борбе са италијанским и усташко-домобранским снагама. Водио је борбе и против четника, коју су поштовали његову популарност међу народом источне Херцеговине и покушавали да га придобију на своју страну.

У току друге половине 1942. године његово село Влаховићи и ближа околина, представљали су једну од ретких слободних територија у Херцеговини, под контролом партизана. Ту су се склањали и илегални партијски радници из других делова Херцеговине. У једном четничком нападу на Влаховиће, Новица је био рањен, али је успео да се извуче. Потом се још једном нашао у тешкој ситуацији, када је опкољен са свих страна, само са ножем у рукама, успео да се пробије из четничког обруча.

Почетком марта 1943. године, у време Четврте непријатељске офанзиве, са групом бораца батаљона „Искра“ ушао је у састав Десете херцеговачке ударне бригаде и био постављен за заменика команданта Четвртог батаљона. Продирући у Невесињско поље и према Мостару, Десета херцеговачка бригада је водила тешке и даноноћне борбе с бројним четничким, усташко-домобранским и италијанским снагама. Новицин батаљон је тада водио тешке борбе против четника на Зијемљу и против Италијана на Пориму, недалеко од Мостара.

Новица је погинуо 22. марта 1943. године у јуришу на утврђене италијанске положаје на Пориму. Пре тога је стојећи бацао бомбе на италијанске бункере, а затим је своје борце повео у јуриш у коме је непријатељ био разбијен и заплењена велика количина наоружања и друге војне опреме.

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 26. јула 1945. међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Породица Скоро читава породица Домазет из села Влаховића, код Љубиња, учествовала је у Народноослободилачкој борби, а најпознатији су били Новица и његов брат од стрица Милан.

Милан Домазет (1917–1943), земљорадник, заједно са братом Новицом 1941. године био организатор устанка у љубинском срезу, а касније руководилац у Љубинском батаљону. Од почетка 1943. године је био у Десетој херцеговачкој ударној бригади, где је се налазио на дужности команданта Шестог батаљона. У току борби на Сутјесци, маја 1943. године био рањен и убрзо умро као тешки рањеник у Централној болници на Шћепан Пољу.

Поред њих, као борци Десете херцеговачке бригаде борили су се и Милосав Домазет, Милорад Домазет (1922—1944), Ристо Домазет, Владо Домазет, Вукан Домазет и Марко Домазет, који је био рођени брат Новице Домазета. Син Новицине сестре Стане познати је песник Рајко Петров Ного.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1913. Категорија:Умрли 1943. Категорија:Љубињци Категорија:Југословенски партизани Категорија:Борци Десете херцеговачке бригаде Категорија:Погинули партизански команданти Категорија:Народни хероји - Д