Природа је, у најширем смислу, еквивалент природном свету, физичком универзуму, материјалном свету или материјалном универзуму. Природа се односи на феномен физичког света, као и на живот уопште. Њен распон сеже од субатомског до космичког. Израз обично не укључује произведене објекте, као ни људску интеракцију, осим ако се тако квалификује, као на пример људска природа. Појам природе и природног је такође супротан појму натприродног.
Латинска реч за природу или нарав је -{natura}-, тј. „есенцијални квалитет, урођена диспозиција“, а у древна је времена дословно значила „рођење“.Harper, Douglas. "nature". Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 23. 9. 2006. -{Natura}- је латински превод грчке речи -{physis}- (φύσις), која се изворно повезивала с интринзичним карактеристикама које биљке, животиње и остале особине света развијају у складу са собом.Користан премда донекле погрешно представљен приказ предсократског поређења концепта φύσις може се наћи у Надаф, Герардовом -{The Greek Concept of Nature, SUNY Press, 2006.}- Реч φύσις, премда први пут упорабљена у вези с биљком код Хомера, јавља се врло рано у грчкој филозофији и у неколико значења. Ова се значења уопштено подударају с тренутним значењима у којима се реч природа или нарав користи, као што је потврђено у -{Guthrie, W. K. C. Presocratic Tradition from Parmenides to Democritus}- (други том његовог дела -{History of Greek Philosophy), Cambridge UP,}- 1965.Прва позната употреба речи -{physis}- забележена је код Хомера као референца на интринзичне квалитете биљке: ὣς ἄρα φωνήσας πόρε φάρμακον ἀργεϊφόντης ἐκ γαίης ἐρύσας, καί μοι φύσιν αὐτοῦ ἔδειξε. (So saying, Argeiphontes [=Hermes] gave me the herb, drawing it from the ground, and showed me its nature.) Odyssey 10.302-3 (ed. A. T. Murray). (О речи се подробније говори у Лиделовом и Скотовом делу Greek Lexicon .) За каснију, али још врло рану грчку употребу овог појма види претходну белешку. Концепт природе у целини, физички свемир, један је од неколико проширења изворне идеје; предсократски филозофи почели су примењивати реч φύσις у одређеном језгровитом значењу и отада је она почела стицати своје значење. Ова је употреба била потврђена доласком модерне научне методе током последњих неколико векова.Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687) Исака Њутна преводи се, на пример, као „Математички принципи природне филозофије“, а одражава тадашњу савремену употребу речи „природне филозофије“ што је сродно „саставном проучавању природе“Етимологија речи „физички“ указује на њену употребу као синоним за „природно“ већ од око средине 15. века: Harper, Douglas. "physical". Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 9. 2006.
Данас у разним употребама ове речи „природа“ често означава геологију и дивљину. Природа може означивати опште царство разних типова живућих биљака и животиња, а у неким случајевима процесе повезане с неживим објектима – начин на који поједини типови ствари постоје и мењају се у складу са собом, попут времена и геологије Земље, те материје и енергије од којих су све ствари састављене. Често се под природом подразумева „природна околина“ или дивљина коју чине дивље животиње, стене, шуме, плаже и уопштено све ствари које нису знатно измењене човековом интервенцијом или оне које трају упркос човекове интервенције. На пример, израђени предмети и човекова интеракција уопштено се не сматрају делом природе осим ако нису, на пример, означени као „људска природа“ или „читава природа“. Овај традиционалнији концепт природних ствари, који се још може срести, имплицира разликовање природног и вештачког тако да се вештачко схвата као оно што је настало човековом свешћу или човековим умом. Зависно од појединог контекста појам „природан“ или „нараван“ може се такође разликовати од неприродног (ненаравног), натприродног (наднаравног) или синтетског.
Земља
мини|left|250px|Поглед на Земљу, који је 1972. године направила посада Апола 17.
Земља је једина планета за који је познато да подржава живот, и њена природна својства су предмет многих поља научних истраживања. Унутар соларног система, она је трећа планета по удаљености од Сунца. Она је највећа терестричка планета и пета по величини свеукупно. Најпроминентнија климатска својстава земље су њена два велика поларна региона, две релативно уске умерене зоне, и широки екваторијални тропски до суптропског региона. Падавине широко варирају са локацијом, од неколико метара воде годишње до неколико милиметара. 71 проценат земљине површине је покривен океанима са сланом водом. Остатак се састоји од континената и острва, при чему је највећи де насељиве територије на Северној хемисфери.
Земља је еволуирала кроз геолошке и биолошке процесе који су оставили трагове оригиналних околности. Спољашња површина је подељена у неколико постепено мигрирајућих тектонских плоча. Унутрашњост је и даље активна, са дебелим слојем пластичног мантла и са језгром испуњеним гвожђем које генерише магнетно поље. То гвоздено језгро се састоји од чврсте унутрашње фазе, и течне спољашње фазе. Конвективно кретање у језгру генерише електричне струје путем динамо дејства, и оне затим генеришу геомагнетно поље.
Атмосферски услови су се знатно изменили у односу на оригиналне услове услед присуства животни форми, које креирају еколошки баланс и стабилизују површинске услове. Упркос широког опсега регионалних варијација климе дуж латитуде и других географских фактора, дугорочни просек глобалне климе је веома стабилан током међуледених периода, и варијације од једног или два степена просечне глобалне температуре су историјски имале велике учинке на еколошки баланс, и на саму географију Земље.
Геологија
Геологија је наука и студија чврсте и течне материје од које се састоји Земља. Поље геологије је уско повезано са студијом композиције, структуре, физичких својстава, динамике, и историје земаљских материјала, и процеса којима се они формирају, крећу, и мењају. Ово поље је покривено једном од главних академских дисциплина, а важно је и за екстракцију минерала и угљоводоника, познавање и митигацију природних хазарда, дела поља геотехничког инжењерства, и разумевање прошлих клима и животних окружења.
Геолошка еволуција мини|left|250px|Три типа геолошких тектонских граница. Геологија једне области еволуира током времена при чему долази до депозиције и уметања стенских јединица и промена њиховог облика и локација услед дејства деформационих процеса.
Стенске јединице су првобитно постављене било путем депозиције на површину или прибојем одоздо кроз покровни слој стена. Депозиција се може јавити кад се седименти наталоже на површини Земље и касније се литификују у седиментне стене, или кад као вулкански материјал као што је вулкански пепео или нанос лаве, покрију површину. Еруптивне интрузије као што су батолити, лаколити, дајкови, и силови, пробијају се навише у покровни слој стена, и кристализују се при пробоју.
Након што је иницијална секвенца стена била депонована, стенске јединице могу да буду деформисане и/или да подлегну метаморфози. До деформација типично долази услед хоризонталног сажимања, хоризонталног ширења, или постраничног (расед) кретања. Ови структурни режими на велим размерама повезани са конвергентним границама, дивергентним границама, и трансформним раседима, између тектонских плоча.
Историјска перспектива
мини|250px|Анимација приказује кретање континената од сепарације континента Пангеа до данашњег дана.
Процењује се да је Земља формирана пре око 4,54 милијарди година из соларне маглине, заједно са Сунцем и другим планетама. Месец је формиран око 20 милиона година касније. Спољашњи слој иницијално истопљене Земље се временом охладио, што је довело до формирања чврсте коре. Испуштање гасова и вулканске активности су произвели примордијалну атмосферу. Кондензовањем водене паре, чији целокупни садржај или највећи део се претпоставља да потиче од леда испорученог кометама, формирани су океани и други водени извори. Верује се да је високо енергетска хемија произвела саморепликујуће молекуле пре око 4 милијарде година. мини|left|250px|Планктон настањује океане, мора и језера, и постојао је у разним формама бар задње 2 милијарде година.
Континенти су формирани, затим раздвојени и поново спојени током стотина милиона година у процесу којим је површина Земље била реобликовала. У неколико наврата су реаранжмани копнене масе довели до формирања суперконтинента. Пре око 750 милиона година, најранији познати суперконтинент Родина, почео је да се раздваја. Континенти су се касније рекомбиновали да формирају Панотију, која се разложила пре око 540 милиона година, затим је коначно настала Пангеа, која се разложила пре око 180 милиона година.
Током неопротерозоичне ере највећи део Земље је био покривен ледњацима и леденим плочама. Ова хипотеза се назива „снежном грудвом Земљом”, и она је од посебног интереса јер та етапа претходи камбријумској експлозији током које је дошло до почетка пролиферације вишећелијских животних форми пре око 530–540 милиона година.
Од времена камбријумске експлозије дошло је до пет јасно препознатљивих масовних изумирања. Задње масовно изумирање се догодило пре око 66 милиона година, кад је вероватно метеоритски удар изазвао изумирање неавијанских диносауруса и других великих рептила, док су мале животиње попут сисара биле поштеђене. Током задњих 66 милиона година дошло је до диверсификације сисарских животних облика.
Пре неколико милиона година, врсте малог афричког човеколиког мајмуна су стекле способност усправног хода. Накнадна појава људског живота, развој пољопривреде и даље цивилизације омогућили су људима да знатно брже и више утичу на Земљу него било која животна форма пре њих, да утичу на природу и квантитет других организама као и на глобалне промене климе. У поређењу с тим, великом догађају оксигенације, изазваном пролиферацијом алги током сидеријанског периода, било је неопходно око 300 милиона година да дође до кулминације.
Садашња ера се класификује као део масовног измирања, догађаја холоценског масовног изумирања, најбржег од свих досадашњих. Неки, као што је Е. О. Вилсон са Харвардског универзитета, предвиђају да људска деструкција биосфере може да узрокује изумирање половине свих врста у следећих 100 година. Обим тренутног догађаја масовног изумирања биолози још увек истражују, дебатују и прорачунавају.The Holocene Extinction. Park.org. Приступљено 2016-11-03.Mass Extinctions Of The Phanerozoic Menu. Park.org. Приступљено 2016-11-03.Patterns of Extinction. Park.org. Приступљено 2016-11-03.
Атмосфера, клима, и време мини|250px|Плаво светло се расипа више од других таласних дужина посредством гасова у атмосфери, дајући Земљи плави хало кад се гледа из васионе
Земљина атмосфера је кључни фактор у одржавању екосистема. Танак слој гасова који окружују Земљу држи у месту гравитација. Ваздух се састоји углавном од азота, кисеоника, водене паре, за релативно малим количинама угљен-диоксида, аргона, итд. Атмосферски притисак постојано опада надморском висином. Озонски омотач игра важну улогу у умањењу количине ултраљубичасте (УВ) радијације која досеже површину. УВ светлост с лакоћом може да оштети ДНК, и стога озонски слој пружа заштиту живим бићима на земљи. Атмосфера исто тако задржава топлоту током ноћи, чиме се умањују дневни температурни екстреми.
Земаљске временске прилике се испољавају скоро искључиво у доњем делу атмосфере, и служе као конвективни систем за редистрибуцију топлоте. Океанске струје су још један важан фактор у одређивању климе, посебно главне подводне термохалинске циркулације које дистрибуирају топлотну енергију из екваторијалних океана у поларне регионе. Те струје помажу у ублажавању температурних разлика између зиме и лета у умереним зонама. Исто тако, без редистрибуције топлотне енергије путем океанских струја и атмосфере, тропи би били знатно топлији, а поларни региони знатно хладнији.
мини|left|250px|Муња