Манастир Тавна је женски манастир Српске православне цркве. Налази се у селу Бањица у граду Бијељини, у близини тромеђи Бијељине, Зворника и Угљевика, на мајевичком побрђу. Овај манастир је задужбина српског краља Светог Јована Владимира, а потом краља Драгутина. Обнављали су га и кнез Лазар и кнегиња Милица. Црква свете Тројице, затим комплекс зграда конака са помоћним објектима, као и зграда порте која је у изградњи, налазе се у селу Тавна, у подножју планине Мајевица, 25 km југозападно од Бијељине. Приступ манастирском комплексу је остварен са локалног пута који се налази на југоисточној страни. Готово читав локалитет је ограђен високим каменим зидом новије израде.
Старешина манастира је игуманија Анастасија (Илић), са сестринством на челу од 28. децембра 2024. године. Духовник је отац Лазар (Кршић).
Овај манастир је споменик културе и под заштитом је државе. Припада Епархији зворничко-тузланској.Туристичка организација Републике Српске: „Манастир Тавна“
Манастир је једна од најстаријих грађевина овог краја (Семберије и Мајевице). Кроз читаву своју историју дијелио је судбину локално живља и био је духовни и културни центар српског народа ове регије.
Историја мини|Манастир Тавна
У протеклих сто година пет научних радника се бавило проучавањем историјата ове цркве. Шести је био археолог Мирко Бабић из музеја Семберије у Бијељини. Прво је о томе писао Василије Ђуковић 1898. године и објавио чланак у сарајевском часопису Источник, а затим Петар Јовановић 1927. године у Гласнику, листу Српске православне цркве. Најобимнији чланак о манастирској цркви свете Тројице у Тавној објавили су 1948. године Миленко С. Филиповић и Ђоко Мазалић у Споменику, листу Српске академије наука. Здравко Кајмаковић је у књизи " Зидно сликарство "у Босни и Херцеговини, која је објављена 1971. године, писао о историјату и остацима зидног сликарства манастирске цркве у Тавној. Црквени историчар Душан Кашић објавио је 1976. године туристички водич о манастирској цркви у Тавној (Бабић, 1995, 153-159). Филиповић и Мазалић сматрају да је црква у Тавној могла бити изграђена у другој половини 16. вијека кад и манастир Троноша. Црква у Тавној удаљена је 8 km од ријеке Дрине и врло је слична цркви у Троноши која се налази у Србији, на другој страни ријеке. Црква у Троноши је саграђена 1559. године и има изразите архитектонске сличности са црквом у Тавни.
Археолог Мирко Бабић је 1995. године у бијељинском часопису Српска вила објавио чланак о резултатима ископавања која су вршена у манастирској цркви у Тавни. Била су то прва археолошка ископавања у цркви, која су вршена у јулу 1994. године. Приликом археолошких ископавања пронађена су два попречна темеља у цркви, на основу којих Бабић у својим археолошким запажањима тврди да су постојале три фазе изградње манастирске цркве. Прва фаза је вјероватно из 14. вијека, друга и 16. вијека а трећа из 1884. године, кад је изграђен звоник цркве. Према Бабићу, у првој фази црква је имала апсиду а улазни зид се налазио на средини данашњег наоса. У другој фази је дограђен данашњи нартекс, а у трећој звоник (Бабић, 1995, 153-159). Црква у Тавни се у неким писаним документима спомиње и касније. Непосредно након Аустријско-турски рат рата, 1697. године, у Тавној је боравио будимски митрополит Јевтимије, што значи да црква није значајније страдала у том рату. Тавну спомиње и језуитски свештеник Рудолф Бзенски који је у Зворнику боравио у периоду од 1688—1689. године, када је град био под аустроугарском влашћу. Он биљежи да православци имају веома лијепе цркве украшене фрескама.
Изградња Православне цркве и манастири у сјеверној и сјевероисточној Босни већином су обнављане средином 16. вијека Први поуздани писани и материјални извори о манастирским црквама у сјеверној и сјевероисточној Босни потичу из година непосредно након обнове Пећке патријаршије 1557. За многе од ових манастира народно предање указује на њихов настанак у 13. или 14. вијеку, а за неке од њих постоје археолошке индиције или писани трагови који подупиру наводе из предања. Цркве које су грађене у другој половини 16. вијека, углавном немају ктиторске натписе који би могли појаснити вријеме њиховог настанка. У њиховој архитектури продужава се средњовјековна градитељска традиција, и то најчешће кроз обнову стила рашке архитектуре из 13. вијека Манастирска црква свете Тројице у Тавној представља духовни центар православних вјерника Зворничко - тузланске епархије па и читаве Семберије.
Сматрало се да је Црква у Тавној изграђена крајем 16. или почетком 17. вијека. Проблем датације манастирске цркве још увијек није разријешен. У писаним историјским изворима нема довољно података о настанку цркве. Према легенди која је забиљежена у Пећком и Троношком љетопису, цркву у Тавни основали су и изградили синови краља Драгутина – Владислав и Урошиц, што би значило да је црква саграђена крајем 14. вијека. Друга легенда каже да је црква у Тавни саграђена нешто касније од Папраће и да је саграђена као задужбина хајдука Грује Новаковића.
Црква у Тавни први пут се спомиње у писаним документима у турском попису Зворничког санџака из 1533. године, а у попису из 1548. године спомиње се као манастир. У запису Четверојеванђеља Цетињског манастира из 1627. године стоји да је те године у манастиру Тавни преминуо зворнички владика Гаврило.
Његова изградња приписује се Немањићима. Троношки и Пећки љетописи говоре да су га подигли Драгутинови синови Владислав и Урошиц. Данашња црква манастира Тавне, саграђена је на темељима првобитне цркве.
Помиње се већ у најранијим турским пореским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир. Манастир Тавна је страдао за вријеме турске владавине, али је био обновљен под вођством хајдука. Народно предање обнову приписује Старини Новаку, хајдуку харамбаши из друге половине XVI вијека и његовом брату Радивоју. Манастирска црква била је живописана фрескама вјероватно почетком XVII вијека, јер скромни остаци фресака много подсјећају на фреске манастира Житомислића и Озрена, које су рађене у периоду од 1608. до 1609. године.
Од 1804. до 1918.
За вријеме Карађорђевог устанка (1804—1813) био је игуман у Тавни Јефто (Јефтимије) Пљецо, човјек способан и популаран. Кад је у Србији букнуо устанак, пристадоше уз њега и многи Босанци из овог краја. Кад су Турци разбили устанике, вратише се босански устаници у свој крај, али пошто нису смјели да се врате кућама, крили су се по оближњим шумама и као хајдуци бранили народ од турског зулума. Кад су ови хајдуци дознали да је у манастиру Тавни засјео неки харачлија Китовница и да од народа узима велики порез, да сиротињу кињи и мучи, удари једна чета на манастир и побије све харачлије на челу са Китовницом. Тада Турци из околних села нападну на манастир, опљачкају га и попале. Калуђери се разбјегну. Било је то 1807. године. Тек послије поновног ослобођења Србије вратио се игуман Јефто и 1814. обновио свој манастир. Неимар је био Тома Милосављевић. Међутим, ускоро је дошло ново страдање манастира Тавна када га је поробио Осман паша. Тада калуђери нису напустили манастир, већ одмах су приступили његовој обнови.
Школа мини|Напуштени објекат основне школе у непосредној близини манастира Манастир Тавна је током -{XVIII}- и -{XIX}- вијека био врло значајно просвјетно сједиште у коме су се младићи, који би ишли за свештенички позив, образовали. У овој школи су дјеца учила све до 1966. године, када је школство прешло у државне руке.
Школа при манастиру Тавна постојала је већ почетком XИX вијека и сматра се првом школом у семберском крају. Похађали су је ученици из шире околине, па и из Србије. Наставу су изводили манастирски калуђери, а ученици су се припремали за нижа свештеничка звања, те је школа имала обиљежја ниже богословије.
Овакав облик наставе одржао се до 1860. године, када је у Београду отворена богословија, што је довело до тога да српска дјеца наставе школовање у том центру. Услијед тога, игуман Јосиф Поповић основао је у Тавни нову школу, у којој је први учитељ световњак био Петар Лазаревић. 1831. године у манастиру је отворена прва Српска основна школа.
Рад школе прекинут је у периоду од 1875. до 1878. године, због бурних историјских прилика, устанака и сукоба, али је након тога настављен.
Упади добровољаца 1875. мини|Спомен табла на манастирској цркви, постављена 30. октобра 1932. године постављена у помен догађајима. Побуна хришћанског становништва против османске власти 1875. године, која је започела у Босни и Херцеговини и нарочито ескалирала у источном дијелу Херцеговине, није имала значајнији одјек у Семберији. Нису биле организоване веће побуне или значајније акције локалног српског сеоског становништва. Као дио својих настојања да прошири устанак на Семберију, српске власти су 3. септембра 1875. године, тајно, преко ријеке Дрине, код мјеста Главичице, пребациле 310 добровољаца.
Добровољци, под командом Јована Панића, су одмах након преласка на територију Босне напали османску пограничну караулу и спалили чардак. Након напада смјестили су се у манастиру Тавна.
Међутим, османска власт у овом дијелу Босне била је добро организована, са регуларним османским трупама у Бијељини и Зворнику, које су бројале око 12.000 војника. По сазнању да су добровољци прешли из Србије, османске снаге су брзо реаговале. Мустафа Грабчановић у књизи „Бијељина и Бијељинци“ наводи да су, чим је стигла вијест о преласку добровољаца, из Бијељине кренуле двије пјешадијске чете и два ескадрона коњице, а убрзо су им се прикључили и башибозуци из околних села. Манастир Тавна био је опкољен од стране османских трупа и башибозука. Добровољци су пружили жесток отпор, али су, након што су током дана успјели да се извуку из манастира, прешли на планину Мајевицу или се вратили у Србију. Манастир и школа код манастира су опљачкани и спаљени, а игуман манастира Јосиф Јовановић, према натпису на спомен табли у манастиру (постављена 1932. године), "жива на ватри пекоше".
Неколицина добровољаца, међу којима су били рањени, остала је у манастиру и касније су заробљени. Османлије су их одвеле у Бијељину, гдје им је суђено и гдје су погубљени. Потрага за преосталим добровољцима на Мајевици убрзо је довела до њихове ликвидације. У борбама око манастира и на планини Мајевици погинуло је више од стотину добровољаца, а међу њима је било и неколико цивила.
Турске власти су покренуле судски процес у Тузли против потоњег игумана Александра Симића, двојице калуђера и учитеља који су били оптужени за сарадњу са Србијанцима. Игуман је био осуђен на петнаест година робије, коју је делимично издржао у Видину, а калуђери и учитељ су били задржани у затвору до 1877. године.
Између два свјетска рата
Између два рата, манастир се доста обновио под управом архимандрита Данила Билбије. Овдје су одржана и два велика сабора хришћанске заједнице за цијелу Патријаршију.
Други свјетски рат Други свјетски рат је донио највеће разарање манастиру Тавни. Усташе су у јулу 1941. растјерале и интернирале калуђере. Манастир је неколико пута био бомбардован, а 1943. када се у манастир склонила једна партизанска болница, усташка војска је запалила конак. Тада је потпуно уништена библиотека, стари списи, а црква је донекле очувана. Највећа жртва био је Здравко Јовановић, кога су усташе стрељале на вратима манастира. На његовом гробу пише: Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир.
Дана 20. априла 1943. године у манастиру је формирана Друга војвођанска ударна бригада. мини|Спомен-обележје, подно манастира, оснивању Прве и Друге војвођанске бригаде, подигнут априла 1983.
Након 1945. године