Обојене револуције или цветне револуције је политички термин који се односи на низ догађаја у појединим земљама источне Европе, односно Евроазије, приликом којих је у периоду између 2000. и 2005. уз мању или већу подршку САД-а дошло до смена ауторитарних пост-комунистичких режима. Средином 2000-их је било прилично популарно мишљење како су оне представљале својеврсни револуционарни талас, односно наставак револуција 1989, након Пада Берлинског зида, али је оно, због каснијих догађаја, с временом напуштено.
Под обојеним револуцијама се у ужем смислу подразумијевају догађаји на подручју бившег СССР-а:
Револуција ружа у Грузији 2003. Наранчаста револуција у Украјини 2004-05. Револуција тулипана у Киргистану 2005.
Након пада комунизма у источној Европи 1991. године у њеном већем делу десиле су се демократске промене. У многим земљама, посебно бившим републикама Совјетског Савеза и Југославије, власт су преузели реформисани комунисти, односно посткомунистички социјалисти. Након деценије на власти ти комунистички режими почели су да падају на сличан начин. Главну улогу у тим демократским револуцијама, које такви режими најчешће називају обојене револуције, одиграле су поред опозициних странака и неке невладине организације (НВО) и студентско-омладинске организације, које су делом финансирале и обучавале САД и ЕУ, које су чиниле главну ударну снагу антикомунистичког покрета који је на крају довела до пада тих посткомунистичких система.
Русија, Кина и Иран оптужују Западни свет да оркестрира обојене револуције како би проширио свој утицај.
Основне карактеристике демократских револуција Главну узрок за настајање демократских промена у некој земљи чини комунистички режим на чијем челу се налазе партијски лидер. Такав режим је од стране Запада (САД и ЕУ) углавном оцењен као ауторитаран, апсолутистички и диктаторски и делује супротно интересима Запада (САД и ЕУ) и саме те земље. У таквој земљи постоје и опозиционе снаге, али су оне нека разједињене и са различитим утицајем (подршком на изборима) у земљи. Сама земља се налази у некој врсти економске блокаде коју јој може увести развијенији Запад (САД и ЕУ) и због које због тога у земљи може бити још лошије.
У таквој земљи настају НВО са јасним прозападним или антирежимским програмом које отпочињу реализацију програма из домена невладиног сектора уз помоћ средстава добијених са Запада (САД и ЕУ). Настанак тог типа НВО прати и оснивање независних медија уз помоћ средстава са Запада или Истока.
Такви независни медији ускоро постају мета државе и њихов рад бива онемогућаван на све начине, оптуживајући их да радећи против њихове власти раде против интереса државе. Честе су заплене опреме, укидање струје и недостатак папира због неизмирених обавеза, а дешавају се и претње новинарима, па чак и њихова убиства под сумњивим околностима за шта опозиција у тој земљи и Запад оптужују врх комунистичког режима и њеног вођу.
У почетку демократских промена у земљи настају студенстко-омладинске организације која подржавају и залажу се за промену власти. Главне вође тих организација, понекад имају каријеру учешћа и рада у програмима НВО. Студентско-омладинске организације имају кључну улогу јер их чине млади људи који имају снаге и енергије. Основна карактеристика њиховог деловања јесу, често, духовите кампање које приказују грешке и лоше стране недемократског режима.
Претпоследњу фазу припрема за демократску промену чини удруживање опозиције и формирање јединственог демократског блока који ће се супротставити одлазећем режиму. У овом процесу могу да се умешају амбасадори земаља Запада (САД и ЕУ) у тој земљи, а и лидера опозиције и власти посећују земље Запада (САД и ЕУ) и сусрећу са представницима влада тих земаља.
Након тога удружени демократски блок у сарадњи са НВО и студенсткоомладинском организацијом отпочиње предизборну кампању за свргавање комунистичког режима демократским путем на изборима и врше припреме народа да се у случају потребе изборна воља грађана одбрани мирним демонстрацијама. Током кампање се истиче подршка Запада демократизацији земље, као и то да ће када се демократија успостави у земљи Запад (САД и ЕУ) финансијски помоћи економски опоравак државе.
Резултати избора (председничких или парламентарних) које објављује државна комисија под утицајем владајућег режима и њихови медији објављују увек још једну победу комунистичког режима или неопходност другог изборног круга. На овакве резултате демократски блок протестује и објављује своје (према којима су они победили) и позива народ да мирним протестима искаже своје незадовољство изборном крађом и захтеве за признавањем изборне воље грађана. Уколико се докаже изборна крађа то потврђују и независни посматрачи који који долазе из САД и ЕУ и других држава.
Демократска револуција постиже свој циљ када припадници мирних народних протеста заузму зграде главних државних институција, што је пропраћено непослушношћу милицијских снага режиму и они одбијају да се супротставе припадницима мирних народних протеста у њиховој жељи да одбране вољу народа. На тај начин уз помоћ мирних народних протеста, проглашавају се резултате избора, након чега емократски блок и формално преузима власт, чиме је окончан процес демократске револуције којом је са власти мирним путем са власти уклоњен комунистички режим.
Финансирање По тврдњама антидемократских режим финансирање ових покрета и организација врши се преко сличних организација иза којих понекад стоји влада САД, а посебно се истиче име контроверзног америчког бизнисмена Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво.
5. октобарске промене 2000. године
Режим Слободана Милошевића и СПС Уједињене нације су због његове ратне политике увеле санкције СР Југославији. Ове санкције су укинуте у другој половини 90-их, али су опстале одређене политичке блокаде и западне силе су препоручивале суздржавање од улагања у економију СРЈ.
Слободан Милошевић и његов режим је пред крај своје владавине окарактерисан од стране Западних сила као комунистички диктатор и оптужен је пред Хашким трибуналом. У изјави америчкој телевизији на питање да ли је комуниста, одговорио да је комуниста целог живота.
Настанак НВО и независних медија Већ почетком `90 у СРЈ под утицајем Џорџа Сороша и његовог Фонда за отворено друштво настају прве НВО са јасним прозападним карактером.
Средином `90 настају и први медији који су финансијски независни, уз помоћ капитала са Запада (САД и ЕУ). Врло брзо након настанка тих независних медија почињу и први прогони њихових новинара и покушаји укидања истих са мањим или већим успехом.
Настанак Отпора!
Почетком октобра 1998. године на београдском универзитету настаје студентска група чији је циљ борба против новог закона о универзитету који су заједнички донели СПС и СРС. Након окончања НАТО агресије на СРЈ, ОТПОР! почиње са кампањом против Милошевића и његовог режима, у чему, наводно добија логистичку подршку са Запада (САД и ЕУ).
Настанак ДОС-а
ДОС је формиран 10. јануара 2000. године у просторијама СПО у Београду. Од тог дана у ДОС су биле уједињене скоро све опозиционе странке на српској политичкој сцени.
Избори Према званичном извештају државне изборне комисије на изборима за председника СРЈ кандидат ДОС-а др Војислав Коштуница добио је највише гласова у првом кругу, али не и довољно (више од 50% изашлих) да би победио у првом кругу, док је Милошевић добио само 37,15%.
Остале политичке партије и независни посматрачи потврдили су убедљиву победу Коштунице у првом кругу, одузиимајући лажне гласове донете са Косова, што је Савезна изборна комисија на крају и потврдила.
5. октобар На позив ДОС-а у Београду се 5. октобра скупио се велики број људи да би мирно исказао своје незадовољство манипулацијом резултатима првог круга избора и негирањем убедљиве победе кандидата опозиције. Током тих демонстрација грађани су ушли у Савезну скупштину и зграду РТС, након чега су милицијске станице у Београду и остале државне установе у граду одбиле наређење бившег преседника да нападну демонстранте. Милорад Улемек и Црвене беретке, такође, нису поступиле по наређењу и нису се сукобиле са демонстрантима, као ни српска војска, ни полиција.
Након, уклањања лажираних листића донетих са Косова, изборна комисија је објавила нове изборне резултате по којима др Војислав Коштуница има више од 50% гласова од броја изашлих бирача и прогласила га за новоизабраног председника СРЈ са 50.24% гласова.
Револуција ружа (Грузија, УНП + Кмара!) 2003.
Режим Едуарда Шеварднадзеа Едуард Шеварднадзе је био министар спољних послова СССР од 1985. до 1990. године, када је поднео оставку на то место. Иако он уз руску помоћ стаје на чело Грузије, његова политика је јасно прозападна. О томе сведоче и оптужбе из Русије да се грузијска територија користи као база чеченских терориста за дејства против Русије. Његов режим су често потресале корупционашке афере, а ниво криминала у земљи је јасно стајао на путу економском развитку земље која је зависила од страних инвестиција.
Грузија, као кавкаска земља, има велики стратешки значај као земља кроз коју би могао проћи алтернативни нафтовод којим би се заобишла Русија у транспорту каспијске нафте ка Европи односно Западу (САД и ЕУ).
Опозиционе групације Либерти (Слобода) институт у Грузији основан је 1996. године, а главни иницијатор његовог оснивања било је гашење од државе финансијски независне телевизије Рустави 2. Поред многобројних активности на пољу људских права, борбе против корупције и слободе говора, институт је пружао подршку и подстрекивао настанак студентских парламената из којих ће касније настати КМАРА!. Око 800 студентских активиста је уз помоћ Либерти института обучено за активности у покрету КМАРА!.
На универзитету у Тбилисију је 2000. године формирана студентска организација чији је циљ била борба против корупције на државним универзитетима. Ова студентска група почетком 2003. године уз помоћ и инструкције огранка америчког Либерти(Слобода) института у Грузији постаје покрет КМАРА! (ДОСТА!). Преко Либерти(Слобода) института и Сорошевог Фонда за отворено друштво припадници КМАРА! се повезују са активистима ОТПОР!а који их обучавају и дају им упутства у вези са својим искуствима у активностима борбе против Слободана Милошевића. Поред чланова КМАРА!, контакте са учесницима 5. октобарске револуције остварује и лидер, тада већ, удружене опозиције Михаил Сакашвили.
Некадашњи чланови Шеварднадзеове Грађанске Уније Грузије Михаил Сакашвили (Уједињени национални Покрет), Нина Бурџанадзе (Бурџанадзе-Демократе), Зураб Жванија (Бурџанадзе-Демократе) били су вође опозиције које су на парламентарним изборима у новембру 2003. године стајале насупрот Шеварднадзеу и Абашидзеу, мада нису стајале у заједничкој коалицији.
Избори На изборима је победу, према државној изборној комисији, остварио Шеварднадзеов блок. Сакашвили је на основу својих резултата себе и своју странку прогласио победницима и позвао народ да мирним протестима одбрани победу, у том позиву и у потврди његове изборне победе(односно освајања највише места у скупштини) придружили су му се и лидери друге опозиционе групације Бурјанадзе-Демократе (Зураб Жванија и Нина Бурџанадзе).
Његову изборну победу и изборну крађу потврдили су и од државе независни посматрачи.
Протести Мирни народни протести који су уследили трајали су две недеље, а у њима су поред лидера опозиције (Сакашвили, Бурјанадзе и Жванија) активно учествовали и активисти покрета КМАРА! и огранак америчке НВО Либерти (Слобода) институт у Грузији. Поред главног града Тбилисија, протести су захватили и веће градове у земљи. Симбол протеста биле су руже којима су Сакашвили и његове присталице приказивале своју одлучност да се ненасилним средствима боре за демократију.