Гватемала (), или званично Република Гватемала () је држава у средњој Америци, између Тихог океана и Карипског мора. Површина Гватемале износи 108.890 -{km²}-. Граничи се са Мексиком на северу, Белизеом на североистоку и Хондурасом и Ел Салвадором на југоистоку. Она је република са највећом популацијом у региону. Она је трећа највећа држава у Средњој Америци. Град Гватемала је главни и највећи град земље. Остали већи градови су Кезалтенанго, Ескинтла, Мазатенанго, Пуерто Бариос и Антигва Гватемала. 3.186.429 држављана Гватемале говори неки од домородачких језика као матерњи (42,8% од укупног становништва), а најраспрострањенији је киче мајански (1.000.000).
На територији Гватемале постојала је мајанска цивилизација. Шпанци су освојили Гватемалу 1523. Гватемала је независност од Шпаније прогласила 1821. Заједно са Салвадором, Хондурасом, Никарагвом и Костариком, Гватемала се ујединила у Уједињене провинције Центроамерике. Гватемала ће поново постати самостална држава 1839. када је на њено чело дошао први из низа диктатора који су владали земљом скоро цео век. Политичке поделе и мешање САД у политику државе довеле су до Гватемалског грађанског рата између владиних снага и левичарских побуњеника. Грађански рат је окончан 1996.
Географија Положај Државе са којима се Гватемала граничи су: Белизе, Салвадор, Хондурас и Мексико. Површина државе износи 108.889 km². Гватемала представља географски, али и културно-историјски прелаз из Северне у Јужну Америку. Дуго времена Гватемала је имала претензије на део територије суседног Белиза, раније као шпанске колоније, данас као независне државе у саставу Комонвелта. Гватемала је признала независност Белиза тек 1990. међутим до данас нису прецизно усаглашене границе између ових земаља, а тренутно се воде преговори уз посредовање Комонвелта и Организације америчких држава.
Геологија и рељеф мини|Карта Гватемале лево|200п|мини|Горје Гватемале десно|200пx|мини|Река Усумацинта, граница између Мексика и Гватемале Гватемала је претежно планинска земља, осим у јужном приобалном подручју и крајњем северу земље где се налази равничарски департман Петен. Два планинска ланца који се пружају од запада ка истоку деле земљу на три главна подручја: планински део, приобално подручје Тихог океана јужно од планинског предела и подручје Петена северно од планина. Највећи градови у Гватемали се налазе претежно у приобалним крајевима и у планинама, док је Петен релативно слабо насељен. Ова три подручја имају доста различиту климу, надморску висину и пејзаж, с великим контрастима између топлих и влажних низија и хладнијих и сушнијих планина. Највиша тачка у земљи је 4.211 m висок вулкан Тахумулко.
Воде Све реке пацифичког слива су доста кратке и плитке, док су река које припадају карипском сливу и сливу Мексичког залива доста дуже и дубље, укључујући реке Полочик и Дулсе, које се уливају у језеро Изабал. Осим њих, реке Мотагва и Сарстун чине границу према Белизу, док река Усумакинта чини границу између Петена и мексичке покрајине Чиапас.
Клима Клима у департману Петéн је влажна тропска клима без сушних периода, са просјечном годишњом температуром од 28 °C. У високом подручју долази до сушних периода који могу трајати до шест мјесеци. Са порастом надморске висине, температура пада, тако да на надморској висини од 1.500 -{m}- просјечна температура је само 13 °C.
Природне катастрофе десно|мини|Рушевине у Гватемала Ситију након потреса 4. фебруара 1976 Положај Гватемале између Карипског мора и Тихог океана је честа мета урагана попут урагана Мич 1998. и урагана Стен у октобру 2005, који су однијели више од 1500 жртава. При урагану, много већа штета настаје од поплава и одрона, него од самог вјетра. Уздуж планинског ланца који пролази кроз Гватемалу, налази се граница између Карипске и Северноамеричке тектонске плоче. Овај расјед између плоча је одговоран за многе разорне потресе у историји Гватемале, укључујући и потрес од 7,5 °C који се десио 4. фебруара 1976. са више од 25 хиљада погинулих. Поред тога, недалеко од обале Тихог океана, налази се средњоамеричка бразда, гдје такозвана Кокосова плоча тоне испод Карипске плоче, производећи снажну вулканску активност. На подручју Гватемале налази се укупно 37 вулкана, од којих су четири активна: Пакаја, Сантијагито, Фуего и Такана.
Флора и фауна
Земља има 14 екорегије, почев од шума мангрова, до различитих океанских екосистема. По проценама, Гватемала има 252 мочваре, укључујући пет језера, 61 лагуну и 100 река. Национални парк Тикал је први такве врсте на УНЕСКО-вом списку свјетске баштине. Такође, Гватемала има изразито богату фауну. Познато је 1246 различитих врста у земљи, од којих су 6,7% ендемске врсте док их се 8,1% сматра угроженим. Од биљних врста, нађена је 8681 различита врста биљака, од којих су 13,5% ендемске. Велике површине Гватемале спадају у заштићена подручја од прве до пете категорије по ИУЦН класификацији.
Историја мини|лево|Тикал, рушевине храма Маја
Пре открића Америке Први докази људских насеобина у Гватемали сежу уназад готово 12 хиљада година пре нове ере. По неким проналасцима, када су пронађени прастари врхови стрела које су користили становници овог подручја, сматра се да је ово подручје било насељено чак и раније, до 18.000 година п. н. е.-{Ancient Guatemala}- -{Authentic Maya, Mary Esquivel de Villalobos}- Постоје археолошки докази да су рани насељеници у данашњој Гватемали били сакупљачи и ловци, међутим недавно откривени полен пронађен у узорцима у базену Петен и на обали Пацифика, указује да се овде узгајао и кукуруз у периоду око 3500. п. н. е.-{Pollen Evidence for Climatic Variability and Cultural Disturbance in the Maya Lowlands}- -{University of Florida, Barbara Leyden}- Позната су бројна археолошка налазишта у департману Квиче у горју, и Сипакате и Ескуинтла у подручју средњег приобалног дела (из периода око 6500. п. н. е.)
Археолози деле праисторију латинске Америке у три раздобља: преткласично од 2000. п. н. е. до 250, класично од 250. до 900. године и калистичко од 900. до 1500.-{Chronological Table of Mesoamerican Archaeology}- -{Regents of the University of California: Division of Social Sciences}- Донедавно, преткласични период је сматран као период у којем су се тек формирала насеља са малим насеобинама и пољопривредницима који су живели у малим колибама, са веома мало сталних грађевина. Међутим, недавна открића монументалних грађевина из тог периода попут олтара у близини Ла Бланка који потиче из 1000. п. н. е., затим места где су се одржавале свечаности код данашњег Мирафлорес и Ел Нарањо а датирају око 801. п. н. е. Постоје још многе древне грађевине у градовима Накбе, Хулнал, Ел Тинтал, Вакна и Ел Мирадор.
Ел Мирадор је био најнасељенији град у средњој Америци до доласка Европљана. Постојале су две огромне пирамиде Ел Тигре и Монос које су биле запремине веће од 250 хиљада м³. Сматра се да је Мирадор била прва политички модерно уређена држава у Америци, у древним записима названа Краљевина Кан. Постојало је 26 градова, сви повезани, тада напредним, путевима (Сакбеоб), који су били дуги и до неколико километара, широки до 40 m, а издизали су се 2 до 4 метра изнад околног терена. Ти путеви су били посути шљунком, што је веома лако видети погледом из ваздуха, где их је могуће приметити насупрот густог тропског зеленила.
мини|Накбе, остаци палате из средњег преткласичног периода, у департману Петен
Класични период средњоамеричке цивилизације се поклапа са врхунцем цивилизације Маја а представљен је безбројним налазиштима по целој Гватемали, иако се највећи број налазишта налази у базену Петен. Овај период је карактеристичан по снажном развоју и изградњи градова, оснивањима независних градова-држава и честим контактима са другим средњоамеричким културама. Овај период је трајао све до 900. године, када се полако распада класична цивилизација Маја. Они напуштају бројне градове у низијама или су помрли од дуготрајне несташице хране узроковане сушом. Данас многи научници расправљају о узроцима нестанка класичних Маја, али се све више приклањају теорији велике суше, коју су доказали научници проучавајући корита река и језера, трагове полена и друге сличне доказе. Низ дуготрајних сушних сезона у крајевима где је само повремено било суво подручје је смањило број Маја, чији је живот и производња хране зависила од сталних падавина.
Посткласични период је окарактерисан мањим краљевинама попут Ица и Ковој у подручјима језера у базену Петен, и краљевинама Мам, Кичес, Какчикел, Цутухил, Покомчи, Кекчки и Чорти у горју. Ови градови су углавном задржали многе тековине цивилизације Маја, али никад ни изблиза нису дошли до моћи и напретка из класичног периода.
Колонијални период мини|лево|Самостан Капучинас у Гватемали
Након доласка у такозвани Нови свет, Шпанци су покренули неколико експедиција у данашњој Гватемали почев од 1518. Много пре тога, у контакту са Шпанцима, многобројни становници овог подручја су оболели од до тад непознатих болести, које су Шпанци донели са собом. Велики број становништва је умро, а епидемија се ширила по огромном подручју узрокујући релативно брзо смањивање броја становника.
Ернан Кортес, као вођа шпанског освајања Мексика, допушта капетанима Гонзалу де Алвараду и његовом брату Педру де Алвараду освајање Гватемале. Браћа Алварадо су најпре склопили савез с племеном Какчикел против њихових ривала племена Квиче. Након победе над њима, Алварадо се окреће против савезника племена Какчикел и затим осваја цело подручје у име шпанске круне.
Током периода колонијализма, Гватемала је била део нове Шпаније заједно са Мексиком и околним земљама (шпан. -{Capitanía General de Guatemala}-). Простирала се и на данашње мексичке савезне покрајине Табаско и Чиапас (укључујући тада одвојену административну област Соконуско) па све до Костарике. Ово подручје није било толико богато минералима (нарочито златом и сребром) као што су били Мексико и Перу, те му Шпанци нису придавали велики значај. Главни производи које су Шпанци црпили из Гватемале били су шећерна трска, какао, индиго и квалитетно дрво које су Шпанци користили при градњи цркви и двораца у Шпанији.
Први главни град земље био је Текпан Гватемала, основан 25. јула 1524. а носио је име Вила де Сантијаго де Гватемала у близини Ихимче, главног града покрајине Какчикел. Касније је престолница пребачена у Сијудад Вијеха 22. новембра 1527, када је град напало племе Какчикел. Град је тешко оштећен у поплавама 11. септембра 1541. након што се излило језеро у кратеру вулкана Агуа након обилних киша и земљотреса. Град је касније изграђен 4 -{km}- даље у долини Панчоу, која је данас на списку светске баштине УНЕСКО-а. Уништен је у серији земљотреса 1773. и 1774, те шпански краљ даје дозволу да се престоница премести у долину Ермита, названа по католичкој цркви девице Ел Кармен, на данашњем месту, а проглашена је главним градом 27. септембра 1775. године.
Независност и почетак 20. века десно|мини|Хосе Рафаел Карера Дана 15. септембра 1821. Влада колонијалне Гватемале (која је обухватала и околне земље: Салвадор, Никарагву, Костарику и Хондурас) званично је прогласила независност од Шпаније и одвојила се од Мексичког царства, које се две године касније распало. Иако је ово подручје формално било део такозване Нове Шпаније, из практичних разлога, у њему је била засебна администрација. Све покрајине које су до тада биле у саставу Мексика, осим Чиапаса, одвојиле су се од њега, након што је Агустин -{I}- био присиљен да абдицира.