Социологија породице је потпоље социологије у којем истраживачи и академици проучавају структуру породице као друштвену установу и јединицу социјализације из различитих социолошких перспектива. Може се посматрати као пример обрасца друштвених односа и групне динамике.
Главне области фокуса + Стубови Области фокуса Примери Демографија Величина породице, старост, етничка припадност, разноликост, род Просечна старост приликом ступања у брак се повећава. Традиционални модел: мушкарац као хранитељ и жена као домаћица Повећање стопе развода Домен / Сфера Који аспекти породичног живота се сматрају важним од стране породице, владе или групе Ставови о браку и сексуалности Државне политике које се тичу породичне структуре и бенефиција Промене и интеракције Интеракције чланова породице међусобно и са другим организацијама, утицај мера политике Повећање флуидности родних улога унутар породичног домаћинства. Генерација бејби бумера Утицај живота у вишегенерацијском домаћинству. Везе на даљину — радници у иностранству Идеологија Веровања заснована на породици и психолошки ефекти Како избори родитеља утичу на њихову децу. Ефекти истополних парова и бракова на децу. Мушка или женска неплодност Друштвена класа Економски показатељи и капитал, мобилност, професије, приход домаћинства, највиши ниво образовања чланова породице Мобилност имигрантских породица у Сједињеним Америчким Државама Ниске стопе наталитета међу високообразованим женама у Јапану
Методологија
Квантитативна Квантитативне студије у породичној социологији обично се ослањају на податке из анкетних истраживања, или на званичну демографску статистику и националне пописе становништва. На пример, у Сједињеним Америчким Државама национални попис се спроводи сваких 10 година, а између њих се допуњује кроз American Community Survey, Current Population Survey и друге анкете. Њих спроводи Амерички биро за попис становништва. Њихови подаци пружају статистику о трендовима у саставу домаћинстава и породичној структури, што се објављује у серији публикација о породицама и условима живота. То укључује податке о бризи о деци, самој деци, алиментацији, породицама и домаћинствима, плодности, бакама, декама и унуцима, склапању бракова и разводима, као и о истополним паровима.
Квалитативна Други метод је етнографско истраживање или истраживање породица путем посматрања са учешћем, што обично смањује величину узорка како би се омогућила интимнија анализа нуклеарне или друге породичне структуре. Уопштено, квалитативни приступ истраживању представља одличан начин за испитивање групне динамике и породичних односа. Конкретно, квалитативна истраживања на тему породице посебно су корисна када се посматрају: 1) дубља значења породичних интеракција и односа, 2) увиди актера изнутра о процесима односа и запажања интеракција, 3) посматрање породице из ширег контекста и 4) пружање гласа маргинализованим члановима породице (нпр. у случајевима злостављања). Често су квалитативни подаци у стању да пруже обилне податке који су богати и значајни, посебно за структурално разнолике породице.
Социологија међурасне интимности Конструкција расе у западном друштву и, у извесној мери, глобално, довела је до специфичног погледа на међурасну интимност. Иако су међурасни односи и бракови постали много популарнији и друштвено прихватљивији у Сједињеним Америчким Државама и западној Европи од ере покрета за грађанска права, на ове заједнице значајан део становништва и даље не гледа са потпуним одобравањем. Историјски гледано, књига Америчке породице ауторке Стефани Кунц обрађује тешкоће кроз које су ови парови пролазили у времену пре судског процеса Лавинг против Вирџиније, када су забране међурасних бракова проглашене неуставним. Ове забране служиле су за спровођење правила једне капи и јачање идентитета и привилегија. На међународном нивоу, крајња десница наставља да промовише идеје расне чистоте радећи против нормализације међурасних парова и породица.
Предмодерни породични живот и религијски дискурс Историјски гледано, религијски дискурси су играли значајну улогу у конституисању чланова породице и конструисању одређених облика понашања у породицама, при чему је религија била посебно важна у дискурсима о женској сексуалности. Пример улоге религије у овом погледу било је „лудило вештичарења” у средњовековној Европи. Према Тернеру, ово је био механизам за регулисање понашања жена, а напад на жене као вештице био је првенствено „критика њихове сексуалности”. „Жене су биле блиско повезане са вештичарством, јер се тврдило да су посебно подложне сексуалним нападима ђавола. … Жене су виђене као ирационалне, емоционалне и без самоконтроле; биле су посебно рањиве на сатанска искушења.”
Тернер тврди да покушаје регулисања женске сексуалности путем религијског дискурса, у случају западне Европе, треба разумети у контексту бриге око управљања приватном имовином и обезбеђивања њеног континуитета. Тако је за земљопоседничку аристократију поента брака била да произведе мушког наследника за имовину домаћинства. Пошто је смртност деце била честа, жене су морале да буду мање-више непрекидно трудне током брака како би гарантовале живог мушког наследника. Штавише, овај наследник је морао бити легитиман, како би се избегли спорови око наследства. Ова легитимност се могла осигурати само тако што би се главе домаћинстава жениле девицама и осигуравале чедност својих супруга током трајања брака. Исто тако, ћерке су морале бити сексуално чисте да би биле подобне за брак са другим имућним породицама. Такви бракови су били подстакнути искључиво потребом за рађањем деце и нису имали ниједан од елемената еротизма и сексуалне компатибилности савремених бракова.
У предмодерној Европи, ови интереси су се одражавали у карактеру бракова. Они су били приватни, уговорени контакти који су се лако могли раскинути у случају да рађање деце буде угрожено женином неплодношћу или неверством. Уласком Цркве у брачне аранжмане, појавиле су се другачије дефиниције брака. Захтевани су доживотни бракови, али уз бригу да се регулише сексуалност, посебно сексуалност жена.
Социологија брака Јудеохришћански систем веровања о браку обликован је према причи о Адаму и Еви из Књиге постања и њеном оквиру доживотне посвећености између мушкарца и жене. Брачни пар ствара децу, чинећи тако ужу породицу. Неки социолози данас оспоравају у којој мери је овај идеализовани аранжман одражавао, и да ли одражава, стварну структуру породица у америчком друштву. У свом чланку Америчка породица и замка носталгије из 1995. године, социологиња Стефани Кунц прва је изнела тезу да је америчка породица увек била дефинисана првенствено својим економским потребама. На пример, у колонијално доба породице су се често ослањале на робове или најамне слуге како би се економски издржавале. Модерни „модел хранитеља и домаћице”, тврди Кунц, самим тим има мало историјске основе. Тек 1950-их настао је мит о срећној, ужој породици као јединој исправној породичној структури.
Структура породице се драстично мења и постоји огромна разноликост различитих породичних структура: „Модерна породица је све сложенија и дубоко се променила, уз веће прихватање ванбрачног заједничког живота (кохабитације), развода, једнородитељских породица, истополних партнерстава и сложених односа унутар проширене породице. И баке и деке такође дају свој допринос.”
Ипак, Кунц у књизи Брак, историја тврди да су током 20. века бракови постали све нестабилнији у Сједињеним Америчким Државама јер су појединци почели да траже заједнице засноване на идеалима љубави и наклоности, а не из друштвене или економске користи. Ова транзиција замаглила је поделу рада унутар модела хранитеља и домаћице, тако да одржавање домаћинства и брига о деци, што се назива „другом сменом”, сада постају теме за дебату између брачних партнера. Социологиња Арли Расел Хокшилд у књизи Друга смена тврди да упркос променама у перцепцији сврхе брака и економским темељима за брак, жене настављају да обављају већину послова неге, што иде на штету америчке породице. Хокшилдова илуструје начине на које неједнака подела „друге смене” подрива благостање породице смањујући брачну равноправност и задовољство супружника.
Данас видимо модификовану верзију брака хранитеља и домаћице где жена преузима улогу хранитеља, али се од ње и даље очекује да брине о кући. То се сматра нетрадиционалистичким приступом, у којем се верује да се од жене очекује да ради ако жели, али само уколико се то не меша са њеним правим кућним пословима код куће. Последично, то присиљава жене на неповољније могућности у каријери које су структурисане око примарне обавезе да буду домаћице и поново потврђује неједнакост на тржишту рада засновану на роду.
Породице и бракови све више постају области где је род важан. Међутим, родне разлике у браку су пречесто перципиране као пука „индивидуална борба и деполитизоване свођењем друштвених неједнакости на разлике”.
Тржиште брака: одређивање ко се с ким венчава Постоје многи теоријски модели за описивање како људи одређују с ким ће се венчати. Важан приступ фокусиран на род је интерсекцијски приступ који комбинује ниво образовања и род. Мушкарци и жене делују на „тржишту брака” на које утичу многи конкурентни фактори. Један од најпресуднијих фактора је ниво образовања. Студије су показале да мушкарци и жене имају тенденцију да се венчавају са партнерима који су достигли ниво образовања сличан њиховом, концепт познат као друштвена неслучајна укрштања (асортативно спаривање). У студији из 2015. године коју су спровели Бруз, Сварер и Вајс, ниско образовање дефинише се као средњошколско образовање или мање, средње образовање као стручно образовање, а високо образовање као факултетско образовање. Бракови зависе од очекивања две особе и „формирају се и прекидају” на основу тих очекивања. Као резултат тога, појединци „буду одабрани на брачно тржиште и искључени из њега на основу свог образовања”. Најистакнутији брачни тренд је да мушкарци са ниским образовањем полако бивају искључени са тржишта брака, остајући уместо тога сами. Покретачка снага иза овог процеса јесте то што брак у којем оба партнера или само супруг имају ниско образовање завршава разводом по знатно вишој стопи од бракова у којима оба партнера или супруг немају ниско образовање. Младе жене са средњим нивоом образовања имају највише стопе ступања у брак. Високообразовани мушкарци имају тенденцију да се жене високообразованим женама. Штавише, мушкарци и жене који су стекли висок ниво образовања одлажу ступање у брак након узраста у којем се други појединци обично венчавају. Овај тренд постаје снажнији са годинама: удео мушкараца са високим образовањем који су ожењени женама са слично високим образовањем достиже 64% када мушкарци имају 46 година.