Свеви

мини|десно|300п|Племена Свева између река Лабе и Одре

Свеви или Свеби (лат. Suevi, Suebi, Suevians (Јорданес, Прокопије) или Suebians) или свевски савез племена су били германски и/или словенски народи пореклом из близине Балтичког мора.

Рана историја

Праћење развоја, као и саму етногенезу Свева отежава то што су многа германска и словенска племена себе самовољно сврставала у Свеве, како би се окористила њиховом ратничком славом. Тако и Цезар, који је 58. године п. н. е. поразио у Галији свевског кнеза Ареовиста, под именом Свева подразумева Германе источно од Убиера и Сигамбрера, племена која су већ тада била романизована, а западно од Херуска. И Касије Дион (Lucius Cassius Dio Cocceianus, 160—229; римски сенатор, конзул, писац и историчар) уочава жељу неких Германа да се незаслужено назову Свевима, па упозорава да „многи истичу своје право на назив Свеви“. Како ћемо касније да видимо овој збрци је допринела и специфична свевска фризура, коју су као сопствено обележје присвојили и припадници других племена. мини|Златници из времена Свевског краљевства Колико су Свеви били силан и славан народ одлично говори и подела тог времена, које се по немачком историчару Венскусу (Reinhard Wenskus, 1916—2002) дели на доба Свева и на доба Гота, па је разумљиво да су многи желели да се уброје у један од ова два моћна племенска савеза.

Сматра се да су Свевима у време Тацита припадали Маркомани, Хермундури, Квадени, Лангобарди и, можда, Англи, док су за најплеменитије Свеве сматрани Семнони који су живели између Елбе и Одре. Само пола века касније Птолемеј из Александрије у овај савез (Syeboi) убраја Англе, Семноне, велике Бруктерере, Ангриваре и Тевтоноаре (на доњој Елби), а наводи и да се једна река у близини Одре зове Syebos.

По доласку Гота у 3. веку, а посебно Хуна који су у 4. веку тешко поразили свевски савез у данашњој централној Немачкој, утицај и моћ Свева рапидно опадају. У савезу са Вандалима и иранским (можда и словенским) Аланима једно једино племе Свева 31. децембра 406. под вођством Еменриха (шпан. и порт. Hermerico, 360–441) прелази границу Римског царства, поражава римску војску у бици код Мајнца (лат. Mogontiacum) и продире до римске провинције Хиспаније (данашња Шпанија), где по старом варварском обичају лутријом добија Галицију.

Оном делу Свева који су остали у старој домовини придружују се и у њих се стапају делови Квадена, док се део Свева 470. придружио Алеманима са којима се десет година касније стопио. Почетком 5. века, међутим, делови Алемана узимају име Свева. На средњем Дунаву Свеве покоравају и асимилирају Лангобарди око 540. под вођством кнеза Ваха (Wacho). Позно-римски историчар Јорданес (Jordanes или Jornandes, умро око 552) још око 550. разликује Алемане од Свева, при чему ове прве локализује на Алпима, а друге у Алеманији, која се налазила на југозападу данашње Немачке. У овом делу Европе се још задржало име Свева у данашњим Швабама (), за које се верује да су проистекли из Алеманског савеза. По начину изговора имена може да се претпостави да су Банатске Швабе (нем. Siebenbürgen) потомци Дунавских Свева, односно неког њиховог дела који се одупро асимилацији Гота и Лангобарда.

Култура мини|лево|150п|Свевска пунђа

По Тациту Свеви су посебно поштовали култ Нертуса, односно Мајке земље. Осим тога, Тацит нас обавештава и о светом лугу код Семнона у који обични смртници смеју да улазе само везани како би демонстрирали своје покоравање боговима.

Посебно је позната и типична фризура слободних Свева, такозвана „свевска пунђа“, којом су се ови разликовали како од робова, тако исто и од припадника осталих племена, али и да би у боју изгледали вишим. Пунђа се правила тако што би мушкарац своју косу чешљао на страну, затим је уплетао и увијао на темену. Ова мода се временом проширила и међу племенима у окружењу, па римски песник Марцијал (Marcus Valerius Martialis, од 38—40. до 102—104. н. е) пише: „Са косом увезаном у пунђу дођоше Зугамбри." Исти перчин су носили и Срби на Балкану, Буде Будисављевић (генерал) пишући о свом дједу Јовану у контексту посљедњег турског рата (1788–1791) записао је и ово: ...а дугачка сиједа коса била му је у перчин оплетена. Симо Поповић је спомиње код краља Николе, Идит Дарам код житеља сјеверне Албаније, носио ју је и Карађорђе Петровић, а спомиње је и Симеон Пишчевић, као и многи други.

Насељавање Галиције

Док су се Вандали и Алани сукобљавали са Францима око тога ко ће владати Галијом, дотле су Свеви под краљем Хермериком кренули јужније, прешли Пиринеје и дошли на подручје Пиринејског полуострва. Пролазећи кроз Баскију, они се населише у Галицији у северозападној Шпанији.

Положили су заклетву римском цару Хонорију и добили су царско одобрење да се населе под властитом аутономном управом. У слично време кад и Галиција и Британија је била под властитом управом. То су била прва подкраљевства која су се почела формирати на територији распадајућег Западног римског царства. Свевска Галиција је представљала прво подкраљевство, које је ковало властити новац.

Свевско краљевство Галиција

Успостављено 410. Свевско краљевство Галиција је трајало до 584. За разлику од Остроготског у Италији или Визиготског краљевства у Шпанији, Галиција никад није добила неки већи политички значај.

Врло мало је остало од њиховог језика, јер су Свеви брзо прихватили локални шпанско-римски језик.

Процењује се да број Свева који су дошли у Галицију није био већи од 30.000. Град Бракара Августа (данашњи Брага) постао је престолница Свева.

Док су 416. Визиготи дошли на Пиринејско полуострво да се боре против Вандала и Алана, Свеви су проширили своје краљевство. У најбољим данима краљевство се простирало до Мадрида или Севиље.

Краљ Хермерик је 438. склопио мир са локалним шпанско-римским становништвом и абдицирао у корист сина Рехила. Рехил умире 448, а Рехијар постаје краљ и 447. године прелази у хришћанство, које постаје службена религија, с тим што је процес христијанизације Свева и осталог локалног становништва трајао знатно дуже.

Визиготски краљ Теодорик II побјеђује Свеве и отада Свевско краљевство почиње да се смањује.

Визиготски краљ, Леовигилд осваја краљевство Свева 585. године, а задњи Свевски краљ Андрека силази са престола.

Свевски краљеви Галиције Хермерик (409—438) Рехил (438—448) Рехиар (448—456) Аиоулф (456—457), само на југу Фрамта (456—457), само на југу Малдрас (457—459), само на југу Рихимунд (459—463), само на југу Фрумар (459—463), само на југу Ремисмунд (459—469), у потпуности од 463 Током периода од 469. до 550. имена свевских поглавица нису позната. Кариарик (550—559) Теодемар (559—570) Миро од Галиције (570—583) Еборик (зван и Еурик) (583—584) Андека (584—585), свргнут и протеран у манастир од стране Леовигилда Маларик (585—586), поражен у борби против Леобигилд

Визиготи освајају Свевско краљевство 585. године.

Види још Маркомани Визиготи Германи

Референце

Литература

Ferreiro, Alberto. [http://gateway.proquest.com/openurl?url_ver=Z39.88-2004&res_dat=xri:pao-us:&rft_dat=xri:pao:article:v530-1995-003-00-000009 . 3 (1995), p. 195–210. . Ed. Edward James. Oxford: , 1980. . Reynolds, Robert L., "Reconsideration of the history of the Suevi", Revue belge de pholologie et d'histoire, 35 (1957), p. 19–45. Strabo, Geographia 7:1.4, geographically themed history, written around 18 AD 2:117–120, written in 30 AD Tacitus, Annals 1.3, 1.10, 1.43, 1.55–71, 2.7, 2.41, 2.45, 2.88, a history written in 109 AD Suetonius, Lives of the Twelve Caesars: Augustus 23, Tiberius 17–18, biographies written in 121 AD Florus, Epitome de T. Livio Bellorum omnium annorum DCC Libri duo 2:30, history/panegyric, written in the early second century AD Dio Cassius, Roman History 56:18–24, written in the first half of the third century AD Seneca the Younger, "Epistulae Morales ad Lucilium," referenced in Letter 47, Section 10 . Wallstein Verlag, Göttingen 1998, (Hermann Battles. Images of Teutons and Romans in the literature of the 18th and 19th centuries.) Wolfgang Schlüter (Ed.). . Rasch, Bramsche 1991, (Romans in the Osnabrück District. The archaeological excavations in the Kalkriese-Niewedde depression.) . compilation of historical essays published in 1905

Ancient Warfare special "The Varian Disaster", June 2009 (essays by various authors, including Clunn and Murdoch) Fergus M. Bordewich, "The ambush that changed history" in Smithsonian Magazine, September 2005, pp. 74–81. . Aschendorff, Münster 2004, (Reconsidering the Varus Battle.)

. Savas Beatie LLC, 2005, 372 pp. . The late author discovered the battlefield. This book is a combination of the account of his discovery, the artifacts he found, and his theory about the course of the battle, with that portion recounted in fictional style built around the history.

. Klett-Cotta, Stuttgart 2009, (Arminius and the downfall of Varus. Why the Teutons did not become Romans.)

Rasch, Bramsche 2002 (Arminius, Varus and the battlefield of Kalkriese. An introduction to the archaeological work and its results.) Ralf Günter Jahn, Der Römisch-Germanische Krieg (9–16 n. Chr.). Dissertation, Bonn 2001 (The Roman-Germanic war (9–16 AD).) Johann-Sebastian Kühlborn, "Auf dem Marsch in die Germania Magna. Roms Krieg gegen die Germanen". In: Martin Müller, Hans-Joahim Schalles und Norbert Zieling (Eds.). . Zabern, Mainz 2008, ,. ("On the march into Germania Magna. Rome's war against the Germanic tribes".) . (The time detectives. The events in the Teutoburg Forest: a crime story of Roman times.) (youth fiction) . S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2008, (The Varus Battle. Rome and the Germanic tribes.)

. Beck'sche Reihe, Verlag C. H. Beck Wissen, München 2009, (The Varus Battle.)

Paweł Rochala, Las Teutoburski 9 rok n.e. Bellona, Warszawa, 2005. . Stuttgart 2009 (The Arminius Battle. Search for traces in the Teutoburg Forest.) . Saur, München & Leipzig. . (Roman-Germanic encounter in the late Republic and early Empire. Conditions – Confrontations – Effects. Collected Studies.)

. Strong on archaeology; "Florus"-based theory. . (The mystery of the Varus Battle.) Paderborn would have been the site of the battle.

. Theiss, Stuttgart 2007, (The Varus Battle. Turning point of history?) Verlag C.H. Beck, München 2006, (The Romans in Germania.) . München 2008, (The Battle of the Teutoburg Forest. Arminius, Varus and Roman Germania.)

Спољашње везе

The Chronicle of Hydatius is the main source for the history of the Suebi in Galicia and Portugal up to 468. Identity and Interaction: the Suevi and the Hispano-Romans, University of Virginia, 2007 Medieval Galician anthroponomy . in the Collectio Hispana Gallica Augustodunensis Orosius' Historiarum Adversum Paganos Libri VII

Категорија:Германска племена Категорија:Римско царство Категорија:Западно римско царство