Ентони Гиденс (; Лондон, 18. јануар 1938) британски је социолог познат по својој Теорији структурализма и холистичким погледима на модерно друштво. Сматран је за једног од најпроминентнијих модерних социолога, аутор је најмање 34 књиге, објављене на најмање 29 језика, издајући у просеку више од једне књиге годишње. У 2007, Гиденс је проглашен за петог најцитиранијег аутора књига хуманистичке природе.Gill, J. (2009) Giddens trumps Marx but French thinkers triumph, Times Higher Education, 26 March 2009Times Higher Education Most cited authors of books in the humanities, 2007, Times Higher Education, 26 March 2009.
Можемо препознати три значајна раздобља у његовом академском животу. Први подразумева давање у главним цртама нову визију социологије, представљајући теоретско и методолошко разумевање поља, основано на критичкој реинтерпретацији класичног схватања. Његова највећа дела у том периоду су „Капитализам и модерна социолошка теорија“ (1971) и „Класна структура напредних друштава“ (1973). У другом периоду Гиденс је развио Теорију структурализма, анализу социолошке структуре и агенције, у којој ни једна ни друга немају примат. Његова дела у то време, као што су „Нова правила социолошког метода“ (1976), „Централни проблеми у социјалној теорији“ (1979) и „Конституција друштва“ (1984), донела су му интернационалну славу у „социолошкој арени“.
Последње поглавље се тиче модернизма, глобализације и политике, посебно утицаја модернизма на друштвени и лични живот. Ово раздобље се одражава његовом критиком постмодернизма и дискусијом новог „утопијског реализма“ Трећег пута у политици, видљивог у „Последицама модернизма“ (1990), „Модернизам и самоидентитет“ (1991), „Трансформација интимности“ (1992), „Изван левог и десног“ (1994) и „Трећи пут: Обнова социјалне демократије“ (1998). Гиденсова амбиција је да „прекује“ социјалну теорију и да поново испита наше разумевање развоја и путање модернизма.
Гиденс је био директор Лондонске школе економије 1997-2003, где је тренутно почасни професор на Одељењу за социологију.
Биографија Гиденс је рођен и одгајан у Едмонтону, у Лондону, одраставши у породици сиромашне средње класе, као син службеника Лондонског транспорта; ишао је у Минченденску школу. Био је први члан своје породице који је отишао на универзитет. Гиденс је дипломирао (заједно на социологији и психологији) на Универзитету у Халу 1959. године, а магистрирао на Лондонској школи економије. Затим је докторирао на Краљевом колеџу на Универзитету у Кембриџу. Почео је да предаје социјалну психологију на Универзитету у Лестеру 1961. Тамо је — бивајући сматран за човека који развија британску социологију — упознао Норберта Елијаса и почео да ради на сопственој теорији. Додељена му је функција на Универзитету у Кембриџу 1969., где је касније помогао у креирању Комитета за друштвене и политичке науке (Social and Political Sciences Committee (SPS, сада HSPS)), као подједницу Економског факултета.
Гиденс је много година радио на Кембриџу као предавач на Краљевом колеџу и 1987. је био унапређен на место редовног професора. Он је суоснивач издавачке куће „Полити“(1985). Од 1993. до 2003. био је директор Лондонске школе економије и члан Савета Института за истраживање јавних полиса. Такође, био је саветник Тонија Блера; Блерова водећа политичка идеја, Трећи пут, је била Гиденсов политички приступ. Био је истакнут учесник у британским политичким дебатама, подржавајући централну левицу Лабуристичку партију преко појављивања у медијима и чланцима у новинама (који су махом објављивани у „Новом државнику“). У јуну 2004. добио је титулу доживотног племића и као Барон Гиденс од Саутгејта у лондонској општини Енфилд и седи у Дому лордова заступајући Лабуристе. Власник је и 15 почасних диплома са разних универзитета.
Рад
Преглед
Гиденс, аутор преко 34 књиге и 200 чланака, есеја и осврта, је писао и допринео најзначајнијим напретцима у сфери друштвених наука, изузев начина истраживања и метода. Написао је коментаре на водеће школе мишљења и фигуре и користио више социолошких парадигми и у микросоциологији и у макросоциологији. Његова дела су у распону од апстракта, метатеоретских проблема до веома директних и рационалних уџбеника за студенте. Коначно, такође је познат по свом интердисциплинарном приступу: коментарисао је не само развој у социологији, већ и у антропологији, археологији, психологији, филозофији, историји, лингвистици, економији, друштвеном и раду и најскорије, политичким наукама. Погледом на његово знање и радове, може се уочити да је његов рад основан на облику „велике синтезе“ социолошке теорије.
Природа социологије Пре 1976., већина Гиденсових радова је нудила критички коментар на мноштво писаца, школа мишљења и традиција. Гиденс је заузео став против тада доминантног структурног функционализма (репрезентованог од стране Талкота Парсонса, представника Макса Вебера), као и критика еволуционизма и историјског материјализма. У „Капитализму и модерној социолошкој теорији“ (1971), истражио је рад Вебера, Емила Диркема и Карла Маркса, говорећи да упркос њиховим другачијим приступима, свако од њих се бавио везом између Капитализма и друштвеног живота. Изразио је социјалне конструкције моћи, модернизма и институција, дефинишући социологију као:
У „Новим правилима социолошког метода“ (1976) (наслов који алудира на Диркемова „Правила социолошког метода“ из 1895.), Гиденс је покушао да објасни - како треба да се приступа социологији - и бавио се дуговечном поделом између теоретичара који дају примат студијама друштвеног живота на макро нивоу - сагледавајући „велику слику“ друштва - и оних који истичу микросоциологију - оно што свакодневни живот значи појединцима. У „Новим правилима...“ помиње функционалистички приступ, измишљен од стране Диркема, који третира друштво као реалност за себе, не значења схватана од појединаца.Resources at Theory.org.uk, site by David Gauntlett, last accessed on 19 February 2006 Гиденс је прибележио:
Супротставио се Диркему Веберовим приступом - интерпретативном социологијом - концентрисан на разумевање људског деловања и мотиве појединца. Гиденс је ближи Веберу него Диркему, али у својој анализи он одбија оба приступа, наводећи да док друштво није колективно свесно, ни индивидуалац не треба да буде третиран као централна фигура анализе.
Радије користи логику херменеутичке традиције (из интерпретативне социологије) да би се борио за значај делатности у социолошкој теорији, тврдећи да је човек својим друштвеним чиновима увек у извесној мери образован о томе шта ради. Друштвени поредак је због тога резултат неке претходно планиране социјалне акције, не аутоматског еволутивног одговора. Социолози за разлику од „природњака“, морају да интерпретирају друштвени свет који је већ протумачен од чинитеља који га настањују. По Гиденсу постоји „дуализам структуре“ по којем је друштвена пракса, које је основна јединица истраживања има и структурну и посредну компоненту. Структурно окружење се суздржава од индивидуалног понашања, али га такође чини могућим. Записао је и да постојање у посебној форми у друштвеном циклусу: кад се једном социолошки концепти формирају, они се инфилтрирају назад у свакодневни свет и мењају начин како људи размишљају. Зато што су друштвени чинитељи рефлексивни и посматрају непрекидан ток активности и структурних услова, они прилагођавају своје акције сопственим разумевањима која евоулирају. Као исход, социјално научно знање друштва ће заправо променити људске активности. Гиденс ову интерпретативну и дијалектичку везу на два нивоа између социјалног научног знања и људске праксе назива „двоструком херменеутиком“.
Гиденс такође апострофира значај моћи, која је једина сврха, и због тога је директно умешана у акције сваке особе. Моћ, трансформациони капацитет људи да промене друштвени и материјални свет, је блиско обликована знањем и простор-временом.
У „Новим правилима...“ је посебно истакао да: Социологија се не бави већ „датим“ универзумом објеката, космос је садржан - или произведен - активним радњама субјеката. Продукција и репродукција друштва према томе мора бити третирана као вешт наступ од стране својих чланова Област људског деловања је ограничена. Појединци производе друштво, али они то чине као историјски лоцирани чинитељи, а не под условима сопственог избора. Структуре морају бити концептуализоване не само као суздржавања од људског деловања, већ као и они који омогућавају. Процеси структурализма укључују узајамно дејство значења, норми и моћи. Потпуна концентрација у форми живота је неопходна и једино означава на који начин је посматрач способан да генерише такве карактеризације. Социолошки концепти се према томе повинују двострукој херменеутици. На крају, основни задаци социолошких анализа су следећи: (1) Херменеутичко објашњење и посредовање дивергентних облика живота у склопу описног метајезика друшвене науке; (2) Објашњење продукције и репродукције друштва као оствареног резултата људског деловања.
Структурализам
Гиденсова Теорија структурализма открива питање да ли је индивидуалац или друштвена сила оно што обликује нашу друштвену стварност. Он избегава екстремне ставове, полемишући да иако људи нису потпуно слободни да изаберу сопствена деловања, и њихово знање је ограничено, они поред тога јесу средство које репродукује социјалну структуру и води ка друштвеној промени. Његове идеје су наишле на ехо у филозофији модернистичког песника Валаса Стивенса који сугерише да живимо у тенизији између облика које заузимамо док свет делује на нас, и идеје поретка које наша машта намеће о њему. Гиденс пише да је веза између структуре и деловања фундаментални елемент друштвене теорије, структура и деловање су дуалитет који не могу да се замисле раздвојено и његов главни аргумент је садржан у изразу: „дуалитет структуре“. На основном нивоу, ово значи да људи чине друштво, али су истовремено ограничени од њега. Деловање и структура се не могу анализирати одвојено, од кад су структуре настале, остајале исте или мењале кроз деловање, док су акције добиле значајан облик само кроз позадину структуре: линија узрочности иде у оба смера и немогуће је одредити шта шта мења. Гиденсове речи о томе (Из „Нових правила...“) :
На овај начин он дефинише структуре као скуп правила и извора који укључује људско деловање: правила ограничавају деловања, извори их чине могућим. Он такође прави разлику између система и структура. Системи приказују структурне особине али не саме структуре. Бележи у свом чланку „Функционализам: после борбе“ (1976):
Овај процес у којем структуре (ре)продукују системе се назива структурализам. Системи овде за Гиденса представљају „постављене активности људског деловања“ Also available as: Extract. („Састав друштва“) и „образац друштвених односа преко“простора-времена. Структуре су онда „... сетови правила и извора на које се индивидуални чиниоци односе у пракси која репродукује друштвене системе“. Theory & Science (2005), , online („Политика, Социологија и Друштвене теорије“) и „системи генеративних правила и сетови, обухаћени у артикулацији друштвених система“ („Састав друштва“), постојећи виртуелно „ван времена и простора“ („Нова правила...“). Структурализам дакле значи да односе који узимају облик у структури, могу постојати „ван времена и простора“: другим речима, независно од контекста у којем су настали. Пример је однос између професора и ученика: када се сретну у другачијем контексту, рецимо на улици, хијерархија између њих је и даље очувана.