Нови примитивизам био је субкултурни покрет основан марта 1983 и музички правац настао из панк рока и новог таласа. у Сарајеву, главном граду СР Босне и Херцеговине унутар СФР Југославије. Покрет се изражавао музички, те сатиром, и надреалном скеч комедијом на радију и телевизији. Протагонисти и следбеници покрета били су познати као нови примитивци илити -{new primitives}-.
Функционишући као кровни концепт који обухвата рад два рок састава: Забрањено пушење и Elvis J. Kurtović & His Meteors, те стваралаштво радијског сегмента "Топ листа надреалиста" који је 1984. прерастао у телевизијску скеч емисију, дискурс Новог примитивизма првенствено је доживљаван као зајебантски и духовит.
Покрет се званично распао током 1987., иако су бендови и телевизијска емисија наставили рад још пар година—Elvis J. Kurtović & His Meteors до 1988. године, Забрањено пушење (у том облику) до 1990. и Топ листа надреалиста до 1991. године.
Карактеристике Заснивајући се на духу обичног босанског становништва ван културног мејнстрима, покрет је извео жаргон сарајевских махала (препун сленга и турцизама) на званичну југословенску јавну сцену. Многе песме и скечеви новог примитивизма баве се „малим људима“—пензионерима, рударима, ситним криминалцима, уличним насилницима, девојкама из провинције итд.—убаченим у необичне и апсурдне ситуације. Стилски, методе нових примитиваца упоредиве су са Летећим циркусом Монтија Пајтона, делећи кратку форму скечева и користећи апсурдност као средство изазивања смеха код публике. Оличење новог примитивизма је омладинац који чита захтевну литературу попут Хегелове Феноменологије духа, али му истовремено није проблем ни да се потуче. Покрет се успоставио као сарајевска реакција на новоталасне и панк покрете који су захватили алтернативну музичку сцену у Југославији. Неке од најистакнутијих особина новопримитивног покрета биле су промовисање и популаризовање сарајевског уличног жаргона и сленга који није био познат изван Сарајева, уздизање менталитета и културе сарајевске махале, приказујући локалне ликове попут ситних криминалаца, алкохоличара, мање познате поп-културне личности, радничку класу и будалаштине на локалним улицама. Због тога се покрет сматрао локал-патриотским и еклектичним изразом сарајевске урбане културе.
Протагонисти покрета гајили су специфичан поглед на нови примитивизам. Вероватно најистакнутији међу њима, Неле Карајлић, објаснио је једном приликом да је покрет „настао унутар јасно дефинисаних историјских координата, просторно и временски, тачно на пола пута између мјеста гдје је Гаврило Принцип убио надвојводу Франца Фердинанда јуна 1914. године и мјеста гдје је упаљен Олимпијски пламен фебруара 1984., док се временски, догодио негдје у периоду између Титове смрти у мају 1980. и почетка афере Агрокомерц 1987. године". Карајлић покрет додатно види као "отпор било ком облику естаблишмента—културног, друштвеног и политичког—не само рокенрол естаблишмента који је тада доминирао Сарајевом са такозваним 'диносаурус' бендовима попут Бијелог дугмета и Индекса, које су нови примитивци доживљавали с одређеном дозом презира".Glavni tok;RTV Pink, 1990s Доминантан метод друштвене и културне критике који је покрет користио подразумевао је потпуну локализацију путем смештања нарације у Сарајево. Уз даљу употребу (често и стварање/измишљање) локалних урбаних легенди, културних и друштвених феномена те живих ликова, најчешће маргиналаца, као катализатора за осликавање шире политичке слике. Тиме је покрет постао и ригидно локална експресивна форма која је дала платформу језику, култури и митовима сарајевских улица, а истовремено је избила и на ширу југословенску сцену. Још једна карактеристика покрета било је усвајање псеудонима од стране свих водећих личности, које су имале тенденцију да буду или комичне природе или засноване на семантици надимака који су одувек били врло распрострањени у Сарајеву. Главни разлог за то био је тај што нико од чланова није могао бити етнички идентификован. Други разлог је био давање платформе за стилизацију надимака која је била истакнута у Сарајеву - облик локал-патриотизма и исмејавања самога себе.
"Главни идеолог покрета" Малколм Мухарем назвао је нови примитивизам "првим сарајевским метком који је погодио своју мету још од Принциповог атентата на Фердинанда 1914."
Порекло термина Назив покрета лансиран је као подсмешљива реакција на два већ актуелна покрета у масовној култури с почетка 1980-их: нови романтизам на Западу и Neue Slowenische Kunst у југословенској републици СР Словенији. С једне стране, термин нови примитивизам био је јасна антиреференца на нови романтизам јер су сарајевски момци настојали да буду све осим романтични и слатки, док су с друге стране такође желели да нагласе стереотипе из популарних југославенских вицева о Босанцима и Словенцима—где се први приказују као сирови, несофистицирани, простодушни и отвореног срца, а други као укочени, хладни, уштогљени, посредни и прорачунати. У уметничком и изражајном смислу, нови примитивизам се у највећој мери наслањао на покрете попут новог таласа и панка.
Историја Крајем 1970-их и почетком 1980-их, стасавала је генерација клинаца из сарајевског насеља Кошево, сви рођени почетком или средином 1960-их. Одгајани у породицама више средње класе које су живеле у стамбеним зградама изграђеним након Другог светског рата, њихова адолесцентна интересовања кретала су се око музике, фудбала и филмова. Убрзо су се усредсредили на музику као основну активност и истовремено са поласком у средњу школу покренули бендове упркос врло ограниченим музичким способностима. Већину музичких узора проналазе у западњачкој масовној култури—од оних раних попут Џерија Ли Луиса, Лу Рид, The Rolling Stones, The Who итд. до оних каснијих којима су се приклањали пратећи панк сцену која је упоредо настајала.
До почетка 1980. године, клинци успевају да адаптирају подрум у приземљу стамбене зграде у улици Фуада Миџића 19 у импровизовани простор за пробе где увежбавају музички материјал, одржавају камерне представе, па чак и модну ревију. У почетку врло неформални са нередовним пробама и честим променама састава (често путем међусобних трампи чланова бенда), до 1981. бендови—названи Забрањено пушење и Elvis J. Kurtović & His Meteors—попримили су нешто озбиљнију ноту. Усвојивши гаражни/панк рок сензибилитет, почели су да посвећују више пажње писању песама те кренули да свирају по малим градским клубовима. Паралелно, од маја 1981. године, неки од клинаца из оба бенда добили су прилику да сарађују на "Топ листи надреалиста", сегменту у оквиру радијске емисији ‘’Примус‘’ која се емитовала седмично, суботом ујутро, на другом каналу Радио Сарајева.
1982-1983: Формирање покрета Идеја о стварању покрета као оквира који би обухватао њихову целокупну активност месецима је крајем 1982. године и почетком 1983. била предмет дискусије међу појединцима окупљеним око групе Elvis J. Kurtović & His Meteors—менаџера бенда Малколма Мухарема, главног текстописца и маскоте Елвисa Ј. Куртовићa и певача Горана Ризе Петрановића—који су осмислили "Манифест новог примитивизма" објављен 1982. године у локалном фанзину.
Остали истакнути чланови покрета постали су др. Неле Карајлић, мр. Сејо Сексон, Дражен Ричл, Борис Шибер, Зенит Ђозић и други из сарајевског насеља Кошево. Успут су им се придружили и појединци изван кошевског миљеа, као на пример Бранко Ђурић Ђуро, који ће временом такође постати истакнути. Упркос томе што је био нешто старији и није био из истог краја, филмски редитељ Емир Кустурица (који је већ био добро познат са својим награђиваним филмом Сјећаш ли се Доли Бел) био је сарадник и пријатељ екипе; иако се његови филмови не могу директно повезати са покретом, њихов дух свакако дели одређена осећања са новим примитивизмом. Док су бендови свирали мале демо свирке по граду, наилазили су и на друге рок бендове у повоју, попут Плавог оркестра и Црвене јабуке који су такође неговали сличне тематске наративе усресређене на приче о малим локалним ликовима, иако ће се убрзо удаљити од те естетике и окренути ка комерцијалнијем мејнстриму.
Сматра се да је покрет незванично лансиран на свирци Elvis J. Kurtović & His Meteors у сарајевском клубу ЦЕДУС почетком марта 1983. На истој свирци наступило је и Забрањено Пушење. Под утицајем остварења попут филма Quadrophenia из 1979. који приказује омладинску сцену Лондона са екипама попут модова, рокера и Теди бојса, момци са Кошева покушали су да створе своју локалну верзију тога. Формално увођење новог ентитета није променило ништа у динамици интерне групе јер су сви они наставили да функционишу као дружина из комшилука, али је новинарима дало нешто за шта могу да се ухвате и олакшало пласман бендова у широј јавности. По сопственом признању, Мухарем је користио покрет "како би створио утисак у Београду и Загребу да се у Сарајеву дешава нешто више него што се у ствари дешава".
Сада када су почели да функционишу као покрет, поред музике и комедије на радију, момци су одлучили да прошире своје начине изражавања - покушавајући да осмисле стил одевања који ће се повезати са новим примитивизмом. Неслужбени изглед покрета рођен је тако са стилом демодеа који се састоји од уских звонастих панталона, карираних јакни, танке златне огрлице која се носи изнад кошуље и шиљатих ципела (тзв. Шпицоке) - сличних изгледу одела из 1970-их — који су момци усвојили од ситних силеџија и малих кријумчара и џепароша виђених по Башчаршији - иако не носе, одевне предмете попут Левис 501 фармерки које су или прокријумчарене из Италије или су фалсификоване локално у Југославији. Elvis J. Kurtović & His Meteors посебно су пригрлили овај ретро изглед, а млада публика су се ускоро појавила на својим клупским свиркама обучена на овај начин. У међувремену, Карајлић је дошао до незваничне вере покрета: "Туђе хоћемо, своје немамо" ("Шта није наше, ми желимо; јер наше, немамо."), Пародија на један од често коришћених политичких слогана комунистички период: "Туђе нећемо, своје не дамо." ("Оно што није наше, не желимо; наше, нећемо одустати."). Једна од првих активности у име покрета била је писање отвореног писма Горану Бреговићу, најпознатијем и најутицајнијем рок музичару у Југославији, који је тренутно пролазио кроз добро документовану креативну и комерцијалну кризу са својим бендом Бијело дугме, најновији студијски напори добијају лоше критике и продају се углавном, као и извештаји о сукобима и скором одласку вокалисте Жељка Бебека. Преплављено веселим сарказмом и заосталим комплиментима, писмо нових примитиваца позвало је Бреговића да им се придружи, нудећи му нови почетак уз креативно ресетовање.
1983–1984: Elvis J. Kurtović & His Meteors покрећу причу