Понишавље је композитна долина и шире географско подручје лоцирано уз реку Нишаву, на њеном току кроз Србију и Бугарску. Понишавље је као део источне Србије и Западне Бугарске познато по изванредно повољном географском положају. Кроз овај простор, вековима је водила важна саобраћајна спона између исток и запада Балкана. Њом су почев од праисторије, па преко Римског (путем Via Militaris) и Осмалијског царства (путем Цариградског друма/Стамбул ђол), све до данашњег савременог Коридора 10, кроз Србију и Бугарску, долином Нишаве пролазили каравани, војске, туристи, авантуристи, дипломате и други. Тако су поред тока Нишаве, са њене обе стране, све до простора где се њена долина спаја и прожима са долином Јужне Мораве, у континуитету настањивали бројни народи више миленијума уназад.Јиричек, К. (Иречек, К.): „Пьтувания по България“, Издателство „Наука и изкуство“, София, 1794.Јиричек, К.: Историја Срба, прва књига до 1537. год., Слово љубве, Београд. 1978. pp. 21.
Положај и пространство Понишавље (које као што и само име ове регије каже), непосредно прати ток реке Нишаве, и простире се правцем исток—запад у дужини од 218 km и ширини од 0,5 km до 10 km. На територији Бугарске дужина Понишавља је 67 km, мерено од извора Нишаве испод врха Ком на Старој планини) до државне границе са Србијом. У Србији Понишавље се простире у дужини од 151 km, кроз њену Јужну и источну област, почев од државне границе са Бугарском па све до ушћа Нишаве у Јужну Мораву.
Историја Понишавље је од најранијих времена представљала једну од најважнијих спона између Европе са једне и Азије и Африке са друге стране одакле су у старим епохама долазили најважнији утицају и импулси за развоја друштвених културих и економских односа. Кроз њега су пролазили главни магистрални европски правци на Балкану, почев од тзв. „вија милитарис“ у периоду Рима и Византије, „цариградског друма“ у средњовековном периоду у доба Османлија до трансевропског ауто-пута Е75 и његове источне гране Е80 у 21. веку, који Понишавље чине раскрсницом Европе са Малом Азијом и Црноморског подручја са Медитераном.Јанковић П. Т. (1909). Историјски развитак нишавске долине. Београд:Посебна издања САН, књ. -{LI}-.Ајдић, Р. (1983). Историја Ниша, књ. I. Ниш: Градина и Просвета.
Зато се трагови материјалне културе на простору Понишавља могу пратити од праисторије, преко Рима и Византије, до поствизантијског периода. мини|центар|800px|<center>Појтингерова табла територије данашње Србије ().Бројеви на табле приказују део станица на простору данашње Србије; 1. Singidunum (Београд), 2. Margum (Кулич, код Смедерева), 3. Viminacium (Костолац), 4. Idimmum (Медвеђа), 5. Horreum Margi (Ћуприја), 6. Praesidium Pompei (Бован, код Алексинца), 7. Naissus (Ниш), 8. Remesiana (Бела Паланка), 9. Mutatio turres (Пирот).Zoran Simonović, Putevi, karavanski saobraćaj i bezbednost na putevima srednjovekovne Srbije, Peščanik, godina 1, broj 1, 2003.
Понишавље, односно област око реке Нишаве од њеног извора до Сићевачке клисуре, налазила се у саставу Епархије ремезијанске. Кроз ову територију пролазио је изузетно важан пут за целу Римску империју – Via Militaris, што је, између осталог, условило и појаву и развој многих насеља и утврђења у Понишављу. Најзначајније и најбоље испитано насеље јесте Ремезијана – епископско седиште ове епархије. Ремезијана се налазила на месту данашње Беле Паланке, на обали Нишаве, између Ниша и Пирота. По археолошким налазима, на тлу Ремезијане постојало је насеље још у гвоздено доба, а у археолошким истраживањима овог краја пронађени су, из предримског периода, накит урађен према грчком узору или увезен из Грчке (локалитет Моклиште) и спирална наруквица из Вете. Нешто више о предримском насељу на тлу Беле Паланке није познато. На тлу Ремезијане у време цара Трајана, у 2. веку, формиран је војни логор – каструм. који је био зачетак каснијег значајног урбаног центра. На темељу овог каструма, захваљујући привредном потенцијалу подручја, развило се, касноантичко урбано насеље које до 4. века прерасло у прави град, са свим особинама и јавним објектима карактеристичним за градове Римског царства. Ремезијана је, наиме, била управно средиште рудничке области у Понишављу које је због свог значаја било директно подређено цару. Тако ће ова област, иако у непосредној близини великих градских центара Наиса и Сардике, Rеgiо Rеmеsiаnеnsis бити самостална област која ће, са христијанизацијом, добити и свог епископа.Архиеп. Филарет, Помен Светог Никите, Епископа Ремезијанског, Никета из Ремезијане, Ниш 1998. стр. 20.Петар Петровић, Ниш у античко доба, Историја Ниша I, Ниш 1983, стр. 66.
Поред тога што се у географском погледу Понишавље „одликује великом затвореношћу природних веза са околним областима“, кроз историју она је била врло често и простор преко кога се протезала нека граница (етничког или административног карактера) великих држава и царстава, или је била „квази гранично подручје“ малих кратковечних државица, „које су у ствари представља синдром Балкана“.
У периоду обнављања Другог бугарског царства између Србије и Бугарске са променљивим пространством на овом простору постојала је жупа Дендра, а затим Видинско деспотство чији ће представници династија бити српског порекла из колена жупана Десе. Понишавље ће, са променљивим обимом, бити у границама ове жупе и деспотства. Деса од средине 12. века била је пространа и богата област у суседству Ниша (на раскршћу путева Средац – Ниш и Београд – Солун.
У наредним периодима Понишавље припада Душановој српској држави, све док, након 1338—1386. године, Османлије нису освојиле Понишавље.
У периоду владавине српских средњовековних владара положај Понишавља био је врло неповољан.
Понишавље на територији Бугарске мини|Гинска река (изворишни крак Нишаве) код Калотине Нишава настаје у западној Бугарској, на Старој планина (источно од врха Ком) код села Гинци, као Гинска река, близу границе са Србијом. У Србију улази након 67 километара тока кроз Бугарску без примања већих притока.
Пошто протиче кроз Гинци, горњи ток реке Нишаве, који се налази у Општини Годеч у Софијској области, познат је као Гинска река. Заједно, Гинска река и Врбница су саставнице Нишаве. Међутим како је Гинска река по дужини и по површини слива и водоносности, већа и значајнија од Врбнице, она се рачуна као изворишни крак Нишаве. Овај крак Нишаве тече на југ, а затим нагло скреће на запад у Годечки котлић, пролазећи кроз Разбоиште, након чега формира клисуру. Излазећи из клисуре, стиже до Калотине, главног граничног прелаза на бугарско-српској граници, и наставља на запад ка Србији.Станковић Стеван С. (1997): Географија Понишавља. Српско географско друштво, Београд
Понишавље на територији Србије Горње Понишавље Простор горњег Понишавља припада централној зони Балканског полуострва. Налази се на Југоистоку Србије и представља мезорегију, обзиром да на овој локацији владају готово исти природни услови. Са истока регион се граничи са Бугарском, са југа Власини, са запада и северозапада средњим Понишавља и са севера Тимочке заглавком. Границама су обухваћени делови Старе планине, Суве планине и Родопске масе и следећи предели: Висок, Забрне, Бурел, Дерекуа, Барје, Лужница и Знепоља.
Средње Понишавље Средње Понишавље је сложена геоморфолошка целина коју чине: Белопаланачка котлина, дугачка 22 km, а највећом ширином која јој је 4 km. Коритничка котлина, дугачка 18 km и по својим одликама је типичан представник корутине (изузимајући ерозивно Мокранско проширење). Изворишни облук Црвене реке. Средње Понишавље узводно је од Ђурђевопољске котлине (дугачка 8 km) одвојена кратком (1,5 km) сутеском Св. Оца, а низводно од Островичке котлине релативно дугачком и великом Сићевачком клисуром (17 km). Од Лужничке котлине Средње Понишавље одвојено је Бежишким ждрелом. Овако омеђена област средњег Понишавља има површину од 516 km². Доње Понишавље
Географске карактеристике мини|Већим делом у морфолошком погледу шири простор Нишавске долине представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Балкански планински систем који се пружа у правцу запад-исток кроз источну Србију и Бугарску и спушта према Црном мору. Оне одвајају северну Бугарску од јужне и западно Подунавље у Бугарској од долине Мораве, а са Јужним Карпатима у великом луку обухватају низије доњег Дунава: Влашку, северну Бугарску и Добруџу.Родић П. Д. и Павловић А. М.- Географија Југославије 1,Београд 1994 - Савремена администрација
Већим делом у морфолошком погледу шири простор Нишавске долине представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Овој групи планина у Србији припадају: Сврљишке (1.334 m), Озрен (1.174 m), Девица (1.187 m), Тресибаба (786 m), Сува (1.809 m) и Стара планина (Миџор, 2.168 m – највиши врх уже Србије), између којих су Димитровградска, Белопаланачка и Пиротска котлина у долини Нишаве, у долини реке Нишаве (испуњене неогеним седиментима).Ивана Стојановић, ментор Доц.др Александар Радивојевић Физичко-Географска обележја у функцији регионалног развоја Балканског полуострва, Ниш, октобар 2013. Мастер рад.
Јужно од Нишаве су кречњачки венци Суве планине, у чијем је јужном делу крашка површ Валожја (1.4001.500 m), са вртачама, увалама, јамама и сувим долинама. Источно од Нишаве је Стара планина а северно Сврљишке планине, са лесним заравнима, које су рашчлањене рекама.
Геолошка прошлост мини|У горњем палеозоику (перм), Пиротска котлина лежала је на дну океана (Тетиса) Понишавље, као део нишавска долина представља саставни део маркантне Нишавско-маричке удолине. Река Нишава која протиче тереном који садржи минералне материјале различитих физичких својстава (првенствено чврстоће), образована је као сложена или композитна долина.
Тако су у њеном току настале димитровградска, пиротска, белопаланачка, островичка нишка долина, радом сила речне ерозије, као и тектонским покретима. Отуд је Понишавље и полигенетско. Јанковић посебно истиче у „Историји развитка нишавске долине” да Нишавска долина представља, најбољи пример полигенетске долине у сложеној долини Нишаве, са геоморфолошким одликама посебне области.Митић, Д., Станојевић Милена: Шуме средњег Понишавља, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш, 2008.
По својој широј припадности и мезо-физиогеографском положају Понишавље припада интрабалканском низу котлина. Тај низ котлина почиње Софијском котлином на истоку и настављајући се преко Димитровградске, Пиротске Ђурђевопољске и Белопаланачке котлине, завршава се Нишком котлином, као последњом интрабалканском котлином на Западу.
Основни облик шире области Понишавља створен је тектонским процесима који су генерално утицали и на физиономију рељефа. На данашњи изглед су утицали и накнадни процеси језерске абразије и акумулације, флувијални процеси и крашке ерозије. У Ветанској корутини су присутни и флувио – денудациони процеси и механичко распадање стена, а постоје претпоставке и о утицају глацијалног феномена.
<center> {| | style="background:silver;" colspan="2"|Фазе језерског периода развоја пиротске долинеЈанковић, Т. Петар, (1909) Историја развитка нишавске долине, Српска Краљевска Академија, Београд. |- ! Језерске фазе !! Карактеристике језерских фаза |- |<center> Прва|| У најстаријој језерској фази површина језера достигла је висину од 830 метара у односу на данашњу надморску висину. У првој фази Нишавско језеро је веома широким комуникацијама повезано са моравским, заплањским и сврљишким базеном. Из воде као острва штрче доминантни врхови Суве планине (Трем, Голаш и део Валожја), затим Шљивовички врх, Рињске планине (са Плешом) и Орљански камен. После дужег мировања при крају фазе наступило је доба интензивних тектонских покрета, који су изменили конфигурацију језерског дна и изазвали релативно брзо спуштање новог нивоа са 830 на 610 метара. |-