Леон Коен (Београд, 1859 – Вршац, 15. мај 1934) био је српски сликар. Најзначајнији је представник симболизма у Србији.
Биографија
Леон Коен је рођен у Београду 1859. годинеШуица Н., Леон Коен: 1859-1934, Београд : Југословенска галерија уметничких дела, 2001 (Београд : Визартис). стр. 7.. Породица Коен је стара београдска породица. Њихови преци настанили су се у њему још у седамнаестом веку. У матичним књигама јеврејске општине сефардског реда било је забележено да је је породица Коен имала шест синова: Давида, Исака, Арона-Александра Поповића, Јакова, Морена-Мики и Леона и једну ћерку Луну(?).Шуица Н., Леон Коен : магистарска теза, Београд : Н. Ј . Шујица, (1995). стр. 7. Коенов отац Арон био је трговац (рођен 1824. године у Софији), а мајка Сара (рођена 1841. године у Београду).
Породица Коен била је врло скромна. Живели су у јеврејској четврти Јалија крај Дунава (Дорћол). Били су тихи, сиромашни људи, без великих прохтева. Живели су од свог рада и помагали увек једни друге. Леон Коен је детињство провео у кући својих родитеља. Браћа и сестра су га много волели, поготову што је био најмлађи. На Леонов живот и развој много је утицао његов најстарији брат Давид, који је био правник, писар Војног суда, а касније адвокат. У Првом светском рату Давид је био официр и као врло поверљив и поуздан одржавао је контакте са Војводом Мишићем, Павлом Јуришићем и Војводом Степом Степановићем.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, вол. II (1955). стр. 378. Давид је био познат по родољубивим „Беседама српској омладини Мојсијеве вероисповести” и по другим патриотским списима у којима је величао мисију Србије на Балкану.Милошевић М., Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Београд : "Филип Вишњић", 1995 (Београд : "Филип Вишњић"). стр. 94. Због величања Србије, Бугари су га убили у Нишу за време окупације.Манојловић Т., Колективна изложба Леона Коена, Београдске општинске новине, Година 53 (1935), број 2, од 1. 2. (1935). стр. 134.Одговор који је Давида Коена коштао живота („Политика”, 1. април 2017)
Леон Коен је основну школу завршио на Дорћолу, као и неколико разреда београдске реалке.Медаковић Д., Српски сликари XVIII-XX века : ликови и дела, Београд : Просвета, 1994 (Београд : Орбо). стр. 224. Због сиромаштва, родитељи нису могли да га школују до краја. Према породичном захтеву прешао је на учење најпре трговачког, а затим и кројачког заната. Извесно време радио је као кројачки калфа у трговини Гутман у Београду .Давидовић Р., Од Давича до Челебоновића : улице београдских Јевреја, Београд : Чигоја штампа : Р. Давидовић, 2010 (Београд : Чигоја штампа). стр. 43. У овом периоду почело је да га интересује сликање и уметност. Често је после посла одлазио на Универзитет да слуша предавања Михаила Валтеровића, Светислава Вуловића, Љубомира Недића, Ђорђа Миловановића и Богдана Поповића. Предавање професора Велике школе Светомира Николајевића „Пред Шекспиром„ било је пресудно да Леон Коен напусти кројачки занат и да се посвети сликарству.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, вол. II (1955). стр. 385. Први покушај да нешто докучи из тајне о уметности, о уметничком изразу, потражио је у самом Београду, у школи сликања код Стеве Тодоровића 1881/1882. године. За материјално необезбеђеног Коена учење код Тодоровића није било лако. Дању је цртао и посећивао предавања, а ноћу радио за опстанак.
Школовање и живот у Минхену Крајем 1882. године одлази први пут у Минхен на школовање.Кашанин М., Романтизам Леона Коена, Српски књижевни гласник, књ. ХLIV, св. 5, Београд (1935). стр. 406. Своју прву школску годину 1882/1883 још млад и омамљен новом средином, доста је добро материјално издржао. Финансијски су му помагали брат Давид, неки пријатељ из Београда, српски конзул у Минхену Хајим Давичо и Јеврејска црквена општина, која му је слала два дуката месечно.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, књига II (1955). стр. 386.
После једногодишњег боравка у Минхену, по повратку у Београд, одлази код професора Велике школе, касније академика Ђорђа Миловановића на усавршавање сликарства.Милошевић М., Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Београд : "Филип Вишњић", 1995 (Београд : "Филип Вишњић"). стр. 95. Годину дана касније Миловановић му је издао писмену препоруку у којој га хвали као „младића веома вредног и талентованог”, и препоручује му да своје сликарско школовање настави у Минхену.
У пролеће 1884. године уписује се на припремни курс Античке класе (Antikenklasse) при Минхенској Академији ликовне уметности. На крају прве године учења на Академији издато му је сведочанство да је вредан, да показује успех, услед којег заслужује свако признање. На основу оваквог успеха ослобођен је плаћања пола школарине. Живео је скромно и свега се одрицао само не боја и сликања. Међутим, новчана помоћ коју је добијао из Београда није била довољна, тако да је 31. октобра 1884. године упутио молбу Министарству просвете и црквених послова да му доделе стипендију.Медаковић Д., Српски сликари XVIII-XX века : ликови и дела, Београд : Просвета, 1994 (Београд : Орбо). стр. 226. Пошто ова молба није одмах решена, брат Давид је крајем децембра 1884. године упутио нову молбу и приложио је уверења Стеве Тодоровића и Ђорђа Миловановића (учитељи цртања Леона Коена), као и оригинално сведочанство професора минхенске академије. Министарство просвете и црквених послова одобрило је 4. маја 1885. године државну стипендију Леону Коену, под условом да редовно шаље извештаје о свом школовању и напредовању.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, књига II (1955). стр. 392.
Радознао и велики радник, и на Универзитету и Минхену, као ванредни слушалац, посећивао је предавања из психологије, историје уметности и филозофије. У том периоду израдио је и своје прве слике Налажење Мојсија (1885) и Ноћ (1886). Међутим, душевно се разболео, тако да је у школској године 1885/1886. дуже време одсуствовао. Упркос болести урадио је двадесетак скица и своју трећу слику Ђурађ Бранковић. Године 1887. Коен уписује Природну класу (Naturklasse) код професора Лудвига Хертериха, једног од представника старије минхенске сецесије. У школској години 1887/1888. Коен и даље ради на цртању акта и портрета, учи перспективу и анатомију. Под утиском Шекспирове тематике и потребе да слика карактере, урадио је композиције Хамлет, Краљ Лир , Ричард III . Коен, пун планова и жеље да настави учење, охрабрен добрим препорукама, подноси нову молбу за продужење стипендије. Помоћ му је одобрена само до септембра 1889. године. Након тог периода, професори у Минхену препоручују му прелазак на Komponierschule, последњи курс на академији. Коен се обраћа Министарству просвете тражећи увећану стипендију, како би био у могућности да плаћа скупе моделе и боје. У неспоразуму са Министарством просвете због „нељудског тона” и молбе за повећање стипендије, одлуком Министра просвете, одузима му се новчана државна помоћ 1890. године.Шуица Н., Леон Коен : магистарска теза, Београд : Н. Ј . Шујица, (1995). стр. 8. У тој жучној расправи са Министарсвом, Коен је доживљава прави душевни слом, тако да се у Београд враћа исцрпљен и сломљен. Одведен је у душевну болницу, где се лечио три месеца.
После опоравка у помоћ му прискаче брат Давид, који проналази финансијска средства и омогућава му повратак у Минхен 1891. године. У Минхену се дружио са нашим уметницима. На уметничкој академији студирали су: Надежда Петровић, Милош Тенковић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, Милан Миловановић, Драгољуб Павловић, Драгомир Глишић, Војислав Стефановић, Марко Мурат и Стеван Алексић.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, књига II (1955). стр. 387.
Време између 1893. до 1898. године означава други период Коеновог рада. Без званичне помоћи, упућен само на породична средства, Коен је то време провео и тешкој новчаној оскудици. Управо су те године биле године његовог напорног рада, време у којем је остварен и његов највећи успех. Сарађује са Београдом и у књижевно политичком листу „Оглед” објављује у два наставка, одломак дела Тако је говорио Заратруста од Фридриха Ничеа (број 3. и 4. 1894. године.).ALSO SPRACH ZARATHUSTRA, Оглед, Год. 1, број 3 (15. фебруар 1894.) и 4 (1. март 1894.) Био је то први превод овог познатог дела на српски језик. Текст је потписан са L.
Изложбе и награде thumb|Пролеће, 1902. Крајем 1896. године доживео је велики успех. Његова слика Јосифов сан награђена је Сребрном медаљом Академије.Милошевић М., Јевреји за слободу Србије 1912-1918, Београд : "Филип Вишњић", 1995 (Београд : "Филип Вишњић"). стр. 96. Следеће године (1897) са овом сликом учествује на Међународној изложби у Стакленој палати (Glaspalastu) у Минхену и на Бијеналу у Венецији.Давидовић Р., Од Давича до Челебоновића : улице београдских Јевреја, Београд : Чигоја штампа : Р. Давидовић, 2010 (Београд : Чигоја штампа). стр. 44. Највише је сликао мотиве из Старог завета и религијске садржине: Јосифов сан, Цар Соломун, Цар Балтазар, Мојсије, Рај, Адам и Ева, Вечити Јуда; затим теме из српске историје: Усамљени гробови, Ђурађ Бранковић; ликове из грчке митологије: Аполо с музама, Харон; од литературе: Хамлет, Ричард III; као и симболични алегоријски мотиви Јесен, Амор универсал, Двоје идеалних с генијем.
Прву самосталну изложбу приредио је 1898. године у Београду, у згради Старе скупштине.Зора-Симић Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак музеја града Београда, књига II (1955). стр. 419. Била су изложена тридесет и четири рада. Награђена слика Јосифов сан, пробудила је велико интересовање. После изложбе Леон Коен је падао у све већу нервну растројеност и тешка болест се све више приближавала.
На Светској изложби у Паризу, маја 1900. године представља се сликама Отмица девојке и Јосифов сан. Поред Леона Коена на овој значајној манифестацији од југословенских уметника били су: Паја Јовановић, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Крстић, Марко Мурат, Риста Вукадиновић и други. Тих година почиње и рад на циклусу слика „Трагедија и тријумф човечанства”, замишљеном у алергијским призорима живота транспонованог односа човека у природи.Шуица Н., Леон Коен: 1859-1934, Београд : Југословенска галерија уметничких дела, 2001 (Београд : Визартис). стр. 8. Током боравка у Минхену активно се укључује у уметнички живот у којем постепено постаје цењен међу колегама и критичарима. Дружи се са Францом фон Стуком (Franz von Stuck), великаном минхенског симболизма, Фрицом фон Удеом (Fritz von Uhde), критичарем, као и са студентима из сликарске школе Антона Ажбеа, Надеждом Петровић.Јовановић М., Три века српског сликарства, Београд : Дерета, 2009 (Београд : Дерета). стр. 74. Упознаје Василија Кандинског с којим излаже с новооснованим ликовним удружењем „Phalanx” 1902. године.
У Минхену упознаје једну жену, немачку јеврејку, Јозефину Симон, која је испуњавала његов немирни живот.Бунушевац Р., Неколико анегдота из живота Леона Коена место биографије, Политика, бр. 9340, Београд 19. мај 1934. Годинама је становао код ње и њене мајке, и сањао о заједничком животу са њом. Међутим, његова љубав се држала по страни и отворено га уцењивала. Као предуслов за венчање, тражила је да Коен прода све своје слике. То је погоршало његову нервну растројеност. Касније се Леон Коен оженио са њом, али тада је већ био доста болестан. На жалост, услед погоршања здравственог стања стваралаштво Леона Коена прекида се 1905. године. Његове слике и радови појављују се 1909. године на изложби српског удружења „Лада”, као и 1912. године у Загребу на Четвртој југословенској уметничкој изложби где је са удружењем српско-хрватских уметника „Медулић” представљен двема сликама: Земаљски рај и Пролећна симфонија.Ликовна енциклопедија Југославије. Св. 2, К-Рен, Загреб : Југославенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа", 1987 (Загреб : Графички завод Хрватске). стр. 69. Док се он лечио, његова жена је једну по једну његову слику продавала. Тако им се заувек изгубио траг.