Логичка грешка је употреба неваљаног или на други начин погрешног расуђивања у конструкцији аргумента који може деловати добро образложен ако се не примети. Термин је у западну интелектуалну традицију увео аристотеловски спис De Sophisticis Elenchis.
Логичке грешке могу бити почињене намерно да би се манипулисало или убеђивало путем обмане, ненамерно због људских ограничења као што су непажња, когнитивне или социјалне пристрасности и незнање, или потенцијално због ограничења језика и разумевања језика. Ове разграничења укључују не само незнање правог стандарда расуђивања већ и незнање релевантних својстава контекста. На пример, здравост правних аргумената зависи од контекста у којем се износе.
Логичке грешке се обично деле на "формалне" и "неформалне". Формална грешка је мана у структури дедуктивног аргумента која чини аргумент неваљаним, док неформална грешка потиче из грешке у расуђивању која није неправилна логичка форма. Аргументи који садрже неформалне грешке могу бити формално ваљани, али и даље погрешни.
Посебан случај је математичка грешка, намерно неваљан математички доказ са прикривеном или суптилном грешком. Математичке грешке се обично креирају и приказују у образовне сврхе, обично у облику лажних доказа очигледних контрадикција.
Преглед
Логичке грешке су типови погрешног расуђивања који чине аргументе логички нездравим. Према "The New Handbook of Cognitive Therapy Techniques", оне укључују "неутемељене тврдње које се често износе са уверењем које их чини да звуче као да су доказане чињенице". Неформалне грешке се посебно често налазе у масовним медијима као што су телевизија и новине. Разумевање логичких грешака може омогућити препознавање истих у сопственом или туђем писању. Избегавање логичких грешака може помоћи у побољшању способности стварања здравих аргумената.
Може бити тешко проценити да ли је аргумент погрешан, јер аргументи постоје дуж континуума здравости, а аргумент који има неколико фаза или делова може имати неке здраве делове и неке погрешне. Штавише, да ли је конкретан аргумент погрешан често зависи од садржаја, а не од форме аргумента. Пример је пробабилистички ваљана инстанца формално неваљаног облика аргумента негирање антецедента или афирмација консеквента. Дакле, "погрешни аргументи обично имају варљив изглед добрих аргумената, јер се за већину погрешних инстанци облика аргумента може наћи слична али непогрешна инстанца". Процена инстанце аргумента као погрешне је стога често питање процене контекста аргумента.
Препознавање логичких грешака у свакодневним аргументима може бити тешко јер су аргументи често уграђени у реторичке обрасце који замагљују логичке везе између изјава. Неформалне грешке такође могу искористити емоционалне, интелектуалне или психолошке слабости публике. Препознавање логичких грешака може развити вештине расуђивања да би се боље разоткриле слабије везе између премиса и закључака и боље разликовало између онога што изгледа истинито и онога што јесте истинито.
Теорија аргументације пружа другачији приступ разумевању и класификацији логичких грешака. У прагма-дијалектичкој теорији, на пример, аргумент се посматра као интерактивни протокол између појединаца који покушавају да реше своје неслагање на основу заслуга случаја. Протокол се састоји од нормативних правила интеракције, а кршења ових правила сматрају се логичким грешкама јер ометају покушај решавања неслагања.
Логичке грешке се користе уместо ваљаног расуђивања за комуникацију поенте са намером да се убеди. Примери у данашњим масовним медијима укључују, али нису ограничени на пропаганду, рекламе, политику, новинске уводнике и емисије засноване на мишљењима.
Системи класификације
Логичке грешке се генерално класификују строго по њиховој структури или садржају, као што је класификовање као формалне грешке или неформалне грешке, респективно. Класификација неформалних грешака може се поделити у категорије као што су лингвистичке, релевантност кроз изостављање, релевантност кроз наметање и релевантност кроз претпоставку. Алтернативно, логичке грешке могу бити класификоване према процесу којим се јављају, као што су материјалне грешке (садржај), вербалне грешке (лингвистичке) и формалне грешке (грешка у закључивању). Заузврат, материјалне грешке могу бити смештене у општију категорију неформалних грешака. Вербалне грешке могу бити смештене у формалне или неформалне класификације: Упоредите еквивокацију, која је двосмисленост заснована на речи или фрази, са грешком композиције, која је двосмисленост заснована на премиси и закључивању.
Грчка логика
Грчки филозоф Аристотел (384–322. п. н. е.) био је први који је систематизовао логичке грешке у листу како би олакшао побијање противникове тезе и тако победио у аргументу. Аристотелова О софистичким побијањима () идентификује тринаест логичких грешака. Поделио их је на два главна типа: лингвистичке грешке и нелингвистичке грешке, од којих неке зависе од језика, а друге не. Ове грешке се називају вербалне грешке и материјалне грешке, респективно. Материјална грешка је грешка у ономе о чему аргументатор говори, док је вербална грешка грешка у томе како аргументатор говори. Вербалне грешке су оне у којима се закључак добија неправилном или двосмисленом употребом речи.
Пример грешке зависне од језика даје се као дебата о томе ко су у човечанству ученици: мудри или незналице. Грешка независна од језика је, на пример: "Корискус се разликује од Сократа." "Сократ је човек." "Стога, Корискус се разликује од човека."
Индијска логика
Индијски логичари су уложили велике напоре да идентификују логичке грешке у аргументима. Утицајна збирка текстова о логици и разуму, Њаја сутре, приписана Акшапади Гаутами, различито процењена да је састављена између 6. века п. н. е. и 2. века н.е., наводи у својој теорији закључивања пет таквих разлога коришћених у аргументу који су даље развили каснији логичари.
Асидха: То је недоказани разлог који резултира овом грешком. [Паксадхармата] Савјабхичара: Ово је грешка неправилног разлога. Сатпратипакса: Овде је разлог противречен другим разлогом. Ако оба имају једнаку снагу, онда ништа не следи. 'Звук је вечан, јер је чујан', и 'Звук није вечан, јер је произведен'. Овде је 'чујан' уравнотежен са 'произведен' и оба су једнаке снаге. Бадхита: Када други доказ (као перцепцијом) дефинитивно противречи и оповргава средњи термин (разлог). 'Ватра је хладна јер је супстанца'. Вирудха: Уместо да доказује нешто, доказује супротно. 'Звук је вечан јер је произведен'.
Формална грешка
Формална грешка, дедуктивна грешка, логичка грешка или non sequitur (латински за "не следи") је мана у структури дедуктивног аргумента која чини аргумент неваљаним. Мана се може изразити у стандардном систему логике. Такав аргумент се увек сматра погрешним.
Присуство формалне грешке не имплицира ништа о премисама аргумента или његовом закључку. Оба могу заправо бити истинита или чак могу бити вероватнија као резултат аргумента, али дедуктивни аргумент је и даље неваљан јер закључак не следи из премиса на описани начин.
Чак и за недедуктивне аргументе се може рећи да су погрешни: на пример, индуктивни аргумент који неправилно примењује принципе вероватноће или узрочности. Али "пошто дедуктивни аргументи зависе од формалних својстава, а индуктивни аргументи не, формалне грешке се примењују само на дедуктивне аргументе".
Логичка форма као што је "А и Б" је независна од било које конкретне конјункције смислених пропозиција. Сама логичка форма може гарантовати да, ако су премисе истините, истинит закључак мора следити. Међутим, формална логика не даје такву гаранцију ако је било која премиса лажна; закључак може бити или истинит или лажан. Свака формална грешка или логичка грешка слично поништава дедуктивну гаранцију. И аргумент и све његове премисе морају бити истинити да би закључак био истинит.
Термин non sequitur означава општу формалну грешку, често значећи ону која не припада ниједној именованој поткласи формалних грешака, попут афирмације консеквента.
Уобичајени примери
Еколошка грешка
Еколошка грешка се чини када се изводи закључак из података на основу премисе да квалитети уочени за групе нужно важе за појединце; на пример, "ако земље са више протестаната имају тенденцију да имају више стопе самоубистава, онда протестанти морају бити склонији самоубиству".
Грешка опсервационе интерпретације
Грешка опсервационе интерпретације је когнитивна пристрасност која се јавља искључиво у медицинском пољу, водећи до погрешне интерпретације уочених асоцијација као узрочних веза, негативно утичући на медицинске смернице, клиничке одлуке и здравствене праксе, потенцијално угрожавајући безбедност пацијената.
Неформална грешка
За разлику од формалне грешке, неформална грешка потиче из грешке у расуђивању која није мана у логичкој форми аргумента. Дедуктивни аргумент који садржи неформалну грешку може бити формално ваљан, али и даље остаје рационално неубедљив. Ипак, неформалне грешке се примењују и на дедуктивне и на недедуктивне аргументе.
Иако форма аргумента може бити релевантна, грешке овог типа су "типови грешака у расуђивању које настају због погрешног руковања садржајем пропозиција које чине аргумент".
Погрешна генерализација
Посебна поткласа неформалних грешака је скуп погрешних генерализација, такође познатих као индуктивне грешке. Овде се најважније питање тиче индуктивне снаге или методологије (на пример, статистичко закључивање). У одсуству довољних доказа, извођење закључака на основу индукције је неоправдано и погрешно. Међутим, уз подршку довољних количина правог типа емпиријских доказа, закључци могу постати оправдани и убедљиви (у којој тачки се аргументи више не сматрају погрешним).
Пренагљена генерализација
Пренагљена генерализација се описује као прављење претпоставки о целој групи или распону случајева на основу узорка који је неадекватан (обично зато што је нетипичан или једноставно премали). Стереотипи о људима ("фратерски момци су пијанци", "постдипломци су штребери", "жене не уживају у спорту", итд.) су чести примери овог принципа.
Пренагљена генерализација често прати образац као што је:
X је истинито за А. X је истинито за Б. Стога, X је истинито за Ц, Д, итд.
Иако никада није ваљана логичка дедукција, ако се такав закључак може извести на статистичким основама, он ипак може бити убедљив. То је зато што са довољно емпиријских доказа, генерализација више није пренагљена.
Грешка релевантности
Грешке релевантности су широка класа неформалних грешака, генерички представљених промашивањем поенте: представљање аргумента који може бити здрав али не успева да се бави питањем о којем је реч.
Аргумент из тишине
Аргумент из тишине је погрешан закључак који се изводи на основу одсуства доказа, а не на основу присуства доказа.
Примери неформалних грешака
Post hoc (лажни узрок)
Грешка post hoc претпоставља да зато што Б долази након А, А је узроковало Б. Добија име од латинске фразе "post hoc, ergo propter hoc", што се преводи као "после овога, дакле због овога".
Понекад један догађај заиста узрокује други који долази касније-на пример, ако се неко региструје за час и његово име се касније појави на списку, истина је да је први догађај узроковао онај који је дошао касније. Али понекад два догађаја која изгледају повезана у времену заправо нису повезана као узрок и последица. То јест, временска корелација не подразумева нужно узрочност. На пример, ако неко поједе сендвич и затим добије тровање храном, то не значи нужно да је сендвич узроковао тровање храном. Нешто друго поједено раније могло је узроковати тровање храном.
Клизава низбрдица