Америчка буљина () врста је сове из породице правих сова која настањује просторе Северне и Јужне Америке. Још једно име ове сове је "Велика рогата сова". То је изузетно прилагодљива птица са великом распрострањеношћу и најраспрострањенија је права сова у Америци. Њена исхрана се првенствено састоји од зечева, мишева, пацова и волухарица, иако слободно лови сваку животињу коју може да савлада, пре свега друге глодаре и ситне сисаре, али и веће сисаре, разне птице, гмизавце, водоземце и бескичмењаке. У орнитолошким студијама, америчка буљина често се пореди са обичном буљином (), блиско сродном врстом која — упркос томе што је већа — заузима исту еколошку нишу у Евроазији, али и врстом -{Buteo jamaicensis}-, са којом често дели исто станиште, плен и навике гнежђења. Америчка буљина је једна од птица које се најраније гнезде, полажући јаја обично недељама или чак месецима пре других птица грабљивица.
Опис Америчка буљина је обично тако обојена да се прилагођава средини у којој живи (в. мимикрија). Доњи делови врста углавном су светлији и са браон хоризонталним шарама, док су горњи делови и горња страна крила мутне браон боје и са тамним, комплексним шарама. На грлу се јавља бела флека променљиве величине, која може да се настави као шара до средине груди, па чак види и по читавом предњем делу тела. Јужноамеричке подврсте обично имају мању белу шару, често неприметну, а веома ретко бели предњи део тела. Ушно перје ове врсте нема улогу ни ушију ни рогова, већ представља само перјану израслину на глави. Ушно перје је заједничка карактеристика читавог рода, као и скоро половине од 200 постојећих врста сова, али се не јавља код рода -{Scotopelia}-. Снежна сова обично има трагове ушног перја, које углавном није видљиво (величине је до 2 центиметра када је подигнуто, што је упола мање од дужине истог код америчке буљине). Сврха ушног перја није најјаснија, мада неки научници тврде да оно има визуелну улогу у територијалним и односима са другим совама, што је данас прихватљивија теорија од оне да оно има улогу да опонаша или да има улогу у камуфлажи.
Све америчке буљине имају фацијални диск, који је — иако не толико изражен као код родова. -{Strix}- и -{Aegolius}- — прилично изражен захваљујући тамном ободу, који прелази у црну боју на крајњем рубу лица. Фацијални диск може бити црвене, браон или сиве боје, што указује на географску, расну и индивидуалну варијацију. Такође постоје и појединачне и регионалне варијације у боји; субарктичке врсте имају светлије обојен фацијални диск, док оне са пацифичке обале Северне, Средње и већег дела Јужне Америке имају фацијални диск тамне браон боје, који на ободу прелази у црну нијансу. Кожа на стопалима и ногама, иако скоро у потпуности покривена перјем, црне је боје. Кљун је тамне сиве боје, канџе такође.
Физиологија и димензије Америчка буљина је најтежа постојећа сова у Средњој и Јужној Америци, а друга по тежини у Северној Америци (одмах после своје блиске рођаке, али по изгледу тотално другачије, снежне сове). Како год, и величина америчке буљине варира у зависности од простора на коме живи, па су тако примерци који живе на Аљасци и у Онтарију највећи, а примерци из Калифорније и Тексаса најмањи, иако се на Јукатану и у Доњој Калифорнији јављају подврсте које су још мање. Генерално, одрасле јединке ове врсте високе су 43—64 центиметра,. The Birds of North America Online (A. Poole, Ed.) с тим да су женке увек нешто мало веће неголи мужјаци. На основу 1.760 примерака (углавном оних из музеја), утврђено је да је просечна тежина ове птице 1.608 грама код женки и 1.224 грама код мужјака. Зависно од подврсте, америчка буљина може да тежи од само 680 грама па до чак 2.503 грама. Просечна одрасла јединка висока је 55 центиметара, распон крила јој је 122 центиметра, а тежина 1,4 килограма. У зависности од подврсте, максимална тежина односно маса коју ова птица може достићи износи 2.503 грама.
Дужина крила америчке буљине износи 29,7—40 центиметара. Површина крила у центиметрима квадратним у односу на масу птице треба бити пропорционална висини. Иако је код ове птице површина крила мала у односу на њихову масу, она је ипак описана као пропорционално највиша врста међу грабљивицама.. Biology and conservation of owls of the Northern Hemisphere. II International Symposium [5—9. 2. 1997]. Winnipeg, Manitoba. [Duncan, J. R.; Johnson, D. H.; Nicholls, T. H. (Eds.)]. U.S. Dept. of Agriculture Forest Service, North Central Forest Experiment Station, Gen. Tech. Rep. NC-190, St. Paul, MN. стр. 553—561. Реп, који је кратак као и код већине осталих сова, дужине је 17,5—25,2 центиметара.
Ноге, стопала и канџе су велике и снажне. Дужина зглоба је 5,4—8 центиметара. Просечна дужина стопала (од канџе до канџе) износи око 20 центиметара, у поређењу са 8 центиметара код мале ушаре, 13—15 центиметара код кукувије и 18 центиметара код лапонске сове. Америчка буљина може имати дробилачку снагу у својој канџи која износи најмање или 2 -{MPa}-, што је неупоредиво веће у односу на снагу људске шаке. Код неких великих женки, снага канџе може бити упоредива чак и са много већим грабљивицама, попут сурог орла.
Тврд, нефлексибилан кљун дугачак је 3,3—5,2 центиметара, док дужина видљивог дела кљуна износи само 2,1—3,3 центиметра. (50/6).
Спољашњи отвори уха скривени су ушним перјем на странама главе, које је релативно мање него код буљине и дужине је 2,3 центиметра, с тим да је лево ухо незнатно веће од десног.
Очи америчке буљине, само мало мање од људских очију, велике су чак и за сову те се сматрају пропорционално највећим очима код свих терестријалних кичмењака. (4): 291—297. Визуелно су веома прилагођене ноћном лову и имају широко, готово у потпуности бинокуларно видно поље. Очи имају велику површину рожњача и претежно штапићасту ретину. Уместо да окреће очи, сова мора да окрене читаву главу; америчка буљина је способна да главу окрене за читавих 270 степени. Зенице су јој жуте боје, изузев код подврсте -{B. v. nacurutu}- код које су боје ћилибара.
Очи, канџе и стопала и ушно перје америчке буљине
Дозивање Дозивање америчке буљине је обично пискав, гласан тон који звучи као „ ху ху” (такође се може написати и као ономатопеје „ бух”, „” или „”, „”) и може да траје четири или пет слогова. Једна од транслитерација гласи: „Још увек си будан. Ја такође.” Тон женке је виши од тона мужјака и повишава се на крају „разговора”. Гласање женке је пискавије због тога што она има мањи орган за певање.: 204—213. Оглашавање достиже свој врхунац чешће после него пре поноћи.Morrell, T. E.; Yahner, R. H.; Harkness, W. L. : 481—488. Територијална песма је актуелна и често чувена све до краја фебруара или почетка марта, када птица већ почиње да се гнезди и полаже јаја.. Wisconsin Department of Natural Resources Technical Bulletin №111. У неким случајевима, ова врста „има неописиво оглашавање: пригушен смех, церекање и врисак, који дати у малим интервалима брзо и неповезано дају утисак запањујућег и забавног истовремено”. Други чудни звуци које производи ова птица су и крчање „”, смех „вар, вар, ”, пискање „анк, анк, анк”, мјаукање „”, звук сличан јастребу „, ” итд. Гласање може бити другачије када је птица узнемирена, нападнута или угрожена у гнезду (често од стране човека или неке дивљачи). Такође се разликује и оглашавање младе сове, оглашавање током удварања и током територијалних спорова са другим совама. Младе сове које још увек одгајају родитељи производе звукове налик на шуштање или гласан пискав звук који се често меша са кукувијиним оглашавањем.
Идентификација врсте мини|десно|200п|Успоредба америчке буљине (у првом плану) и њеног најближег рођака, снежне сове
Комбинацијом масе птице, истакнутости ушних праменова и разлике у боји перја, америчку буљину лако је разликовати од осталих врста, али може се и помешати са Магелановом совом која има сличан ареал. Магеланова сова се некада сматрала подврстом америчке буљине, али сада је готово сви научници сматрају засебном врстом, што је поткрепљено генетским истраживањима; доказано је да су ове две врсте настале од истог претка. Обојеност ових двеју врста генерално је слична, али Магеланова сова мања је по величини и има мања стопала и главу, са већим бројем правилнијих браонкастих шара на доњем делу тела, за разлику од америчке буљине чије су шаре неправилне. Друге буљине могу бити сличне овој птици, али су оне алопатричне односно гнезде се и живе у другим подручјима света, тако да не могу бити помешане (са изузетком снежне сове). Неке сличне тропске врсте са ушним праменовима — попут врста -{Asio stygius}- и -{Pseudoscops clamator}- — много су мање, док друге сличне врсте немају ушне праменове.
Систематика Америчка буљина припада роду -{Bubo}-, који садржи још 25 других данас постојећих врста. Скоро све врсте из овог рода су велике и снажне; чак би и моћна америчка буљина била рангирана као врста средње величине у односу на друге припаднике рода који углавном насељавају Африку и Азију. Међу свим светским врстама, америчка буљина заузима једанаесто место по просечној тежини (девет до десет осталих врста припада роду -{Bubo}-, зависно од класификације), тринаест врста је у просеку дуже од ње (осам до девет припада роду -{Bubo}-) и једанаест врста има већи распон крила од ње (шест до седам припада роду -{Bubo}-). Максимална тежина америчке буљине надвладана је од стране свега шест врста. Америчка буљина представља једну од две струје птица које су дошле са некадашњег Беринговог копненог моста. Док се Магеланова буљина одвојила одмах пошто су се сове рашириле Америкама, већина научника се слаже да су се америчка буљина и снежна сова диференцирале од истог претка још у Евроазији, а потом се снежна сова преко читавог Арктика и најсевернијих делова Северне Америке потпуно независно развијала од струје ширења америчке буљине.. Poyser Monographs, A&C Black.
Подврсте Више од 20 подврста је до сада идентификовано. Међутим, многе од њих нису праве подврсте већ само представљају примере индивидуалне или територијалне варијације. Разлика између подврста је углавном у боји и величини те прате Глогерова и Бергманова правила: најконзервативнији примерци америчке буљине могу се груписати у десетак подврста, иако је тај број у литератури већи. америчка буљина — -{Bubo virginianus virginianus}- (-{Gmelin}-, 1788) Насељава источни САД, од Минесоте па све до Тексаса, североисточно до јужног Квебека, јужног Онтарија, Нове Шкотске и острва Принц Едвард. Птица је станарица. Подврста -{B. v. mesembrinus}- која живи у Средњој Америци јужно до превлаке Тевантепек, можда је само јужни крак ове подврсте, с обзиром на исту обојеност перја, мада је доста мања по величини тела. Међутим, -{B. v. mesembrinus}- има дисконтинуирани ареал, па се кроз ареал ове подврсте појављују и подврсте -{B. v. pallescens}- и -{B. v. mayensis}-, пре него што се обична америчка буљина поново појави у јужном Тексасу.