Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881 — Београд, 6. август 1946) био је српски универзитетски професор, филолог, етнолог, преводилац, историчар религије, митолог, официр и дописни члан СКА.

Биографија Рођен је као друго по реду од шесторо деце, од мајке Ане, рођене Лазић, родом из Јасенова у Банату и оца Николе, родом из Сарајева, по занимању занатлије. Отац је као члан револуционарне организације која се борила против Турака побегао 1868. године у Београд, у коме се настанио и засновао породицу и једно време обављао функцију секретара Београдске берзе.

По завршеној основној школи у Београду, уписао се у Прву мушку гимназију, која се у то време налазила у згради Капетан Мишиног здања. У истом здању су се налазиле и друге институције, као што су Велика школа (од 1905. Београдски универзитет), Министарство просвете, Народна библиотека, Народни музеј. У разреду са њим је било доста ђака који су касније постали истакнуте личности српске културне историје, међу њима и Петар Кочић. Наставни план и програм гимназије је тежиште поставило на изучавање језика, али су се у њој озбиљно учили и други предмети, тако да су ђаци из школе излазили са веома темељним образовањем. У гимназији је Чајкановић развио читав низ интересовања, а највише је заволео класичне језике. На полагању Велике матуре, уочио га је председник испитне комисије Павле Поповић, због одговора који су за тај узраст превазилазили уобичајени ниво. Пошто је матурирао 1899, на Великој школи је студирао класичну филологију. Његови професори су били Милоје Васић и Никола Вулић, који су за ту област у Србији представљали пионире.

По завршетку студија у Београду 1903. године, као државни питомац, захваљујући тадашњем министру просвете Љубомиру Стојановићу (на иницијативу Павла Поповића), образовање је наставио у Немачкој. У Немачкој је био најпре у Лајпцигу (1903–1905), где је похађао предавања из класичне филологије код Бругмана (), Хирта () и Имиша (), старословенски код Лескина и хебрејски код Крамера. Затим је прешао на Универзитет Лудвиг Максимилијан у Минхену, где је имао прилику да слуша Христа, Пелмана, Фолмера, а посебно Крузиуса () и Крумбахера (), великог познаваоца византијске културе и средњовековне грчке литературе.

Докторирао је код Крумбахера у Минхену (1907), на тему античких пословица „Одабрана поглавља у паремиографским истраживањима” (), а његова докторска дисертација је наредне године објављена у Тибингену. Након завршеног школовања се вратио у Београд, где је краће време предавао латински језик у гимназији, а затим 1908. постао доцент за латински језик на Филозофском факултету, где је проучавао и предавао класичну филологију и етнологију.

Први светски рат Активно је учествовао у Балканским, као четник добровољац и у Првом светском рату.

Учествовао је у Бици на Конатици, на Солунском фронту, Кумановској бици, показавши војничку храброст и родољубиви дух.

Током Првог светског рата је учествовао неколико пута у одбрани Београда, а једне ноћи 1915, налазећи се на положају, након вести да Аустријанци прелазе Дунав је повређен пошто је пао улазећи у ров. Од те повреде се никада није сасвим опоравио. Имао је чин резервног потпуковника Српске војске, и био водник, командир чете и командант батаљона у елитном VII пешадијском пуку првог позива „Краљ Петра I“.

Тешко болесног од трбушног тифуса, војници су га на пренели преко Албаније. Одатле је евакуисан на Крф а затим у француску луку Бизерту у Тунису.

У Бизерти је са француским инжењером, поручником Албером Офором, објавио је Француско-српски речник, а потом и Граматику, лексикон, и водич за разговор, који су служили за комуникацију српских и савезничких војника. Са њим је основао и Штампарију српских инвалида, где су инвалиди обучавани типографском занату, како би по повратку у земљу имали од чега да зарађују, али и да објављује и бесплатно раздаје корисне српске књиге.

Издавао је и часопис „Напред”, с недељним књижевним додатком „Из старих ризница“ (1917−1918).Двадесетпетогодишњица српске штампарије у Бизерти, Време, 29. дец. 1940, стр. 8 . digitalna.nb.rs Такође је покренуо и Библиотеку листа „Напред” у којој је од 1915–1918. године изашло двадесет пет књижица различите садржине, међу њима и неколико репортажа о животу наших избеглица и војника у Африци. На Крфу, где је обављао функцију секретара за страну кореспонденцију у Дунавској дивизији (1916) и постао уредник „Српских новина“, које су имале додатак „Забавник“, у коме су током 1918. објављивани различити књижевни састави, али и научне студије. У Српским новинама је објавио неке од својих етнолошких радова („Из српског фолклора”, „Из српске религије и митологије”) и мемоарске записе („Успомене из Бизерте”), где је оставио детаље о животу српске емиграције, између осталог и топло гостопримство којим су Срби дочекани у Бизерти. Пратио је и рад војничких позоришта. Једно време је био на Солунском фронту, па је поново враћен на Крф где је дочекао крај рата. По завршетку рата, ради студија је са Крфа је боравио у Паризу, па Лондону, са задатком да ради на српској пропаганди, а истовремено је тамошњим библиотекама је наставио рад на предратним истраживањима.

Каријера

После рата је наставио да ради као професор и са колегама радио на обнављању Универзитета. Истовремено, једно време је вршио дужност управника Државне штампарије и начелника Одељења за вишу наставу Министарства просвете.

Године 1908. је постао доцент, 1919. ванредни, а 1922. редовни професор Филозофског факултета у Београду, на којем је руководио катедром за класичну филологију и предавао староримску књижевност и латински језик. Поред тога био је: члан Одбора за грађење Универзитетске библиотеке, као представник Филозофског факултета, све до 1941. године. Био је члан комисије која је, у Немачкој, на рачун репарација, набављала књиге и опрему за семинарске библиотеке и лабораторије. Да би се научним радницима олакшало информисање о стручној литератури која се у Београду може наћи у јавним и већим приватним библиотекама, предложио је оснивање Централног каталога Универзитета у Београду и по његовом оснивању постао његов управник. његовим залагањем основан је Централни каталог стручне литературе Универзитета у Београду, чије седиште је после Другог светског рата, са Филозофског факултета премештено у зграду Универзитетске библиотеке и у њој се и данас налази. као хонорарни професор на првој години Богословског факултета, предавао је предмет Упоредна историја религија, од краја 1920. пуних 35 семестара, до школске 1937/38. По његовом одласку, овај предмет се као самосталан више није предавао на том факултету три пута је биран за декан Филозофског факултета Универзитета у Београду члан управе Српске књижевне задруге и Друштва Светог Саве, члан Главног просветног савета и комисије за полагање професорског испита председник Народног универзитета чији је оснивач био професор Никола Вулић.

Академик

За дописног члана Академије философских наука Српске краљевске академије, је изабран 18. фебруара 1922. године. Активно је радио у академији и у више наврата је био њен заступник на међународним скуповима у иностранству. Тако је учествовао на Међународном конгресу религијске историје, одржаном у Бриселу 1935.

Други светски рат

Други светски рат га је затекао на месту декана Филозофског факултета.

Пред Априлски рат 1941, пошто је био резервни пешадијски потпуковник, требало је да поново буде активиран, као помоћник команданта једне пешадијске дивизије, али није стигао да се јави на дужност и ступи у ратна дејства, пошто је у међувремену дошло до расула услед капитулације.

Током рата у њихову вилу на Топчидеру је усељен немачки официр.

Као декан на факултету, током рата је настоји очува бар минимум континуитета у раду своје катедре, сматрајући да би у супротном министарство довело неког неподесног, а на старање му је предата и катедра за археологију, као и Музеј Винча, археолошки музеј Универзитета.

Упркос притиску, био је један од ретких професора, који су одбили да потпишу Апел српском народу.

Смрт Упркос томе што се током окупације часно и патриотски држао, након рата је био један од првих осуђеника Суда части, који је формирао Београдски универзитет са задатком да суди професорима који су се на Универзитету затекли 1941, а огрешили су се о народ или интерес Универзитета. Суд части који су чинили Павле Савић, Петар Матавуљ, Стеван Ђелинео, Борислав П. Стевановић, Душан Недељковић, Радомир Алексић, Тома Бунушевац и Милка Радоичић, удаљио га је са факултета још априла 1945.

Одлуком Министарства просвете Србије, Комисије за обнову Универзитета и Филозофског факултета од 26. јуна 1945. отпуштен је из службе. Потписници овог документа су били министар просвете Србије, Митра Митровић, председник Комисије за обнову Универзитета Стеван Јаковљевић и декан Филозофског факултета Борислав Стевановић. Истом одлуком изгубио је и поједина грађанска права, као што је гласачко, као и право на било какав приход. Укинуте су му све надлежности, а његове књиге су анатемисане. Против пресуда Суда части није било правног лека, а пресуда је била одмах и правоснажна и извршна. Непосредно након што је примио одлуку Суда части, дошло је до разбуктавања латентног малигног обољења, његово здравствено стање се нагло погоршало, пао је у постељу и из ње није устао наредних 14. месеци, све до смрти августа 1946. године.

Последња четири месеца живота је водио дневник у коме је забележио тужна и потресна лична дешавања из којих се види да му је било најтеже што су његови најближи, жена и деца, морали да сносе тежину „греха” који је њему приписан и што су, да би преживели, били принуђени да распродају ствари из домаћинства, па и књиге из кућне библиотеке. Иако је супруга Ружа молила пријатеље да нико не говори на његовом испраћају, како се не би експонирао и дошао под удар власти, на сахрани су говорили Миодраг Ибровац и његов бивши студент Богдан Рашић. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Међутим, његови посмртни остаци су касније пребачени у заједничку гробницу, без обележја, након што је породична парцела на гробљу добила новог власника који је гробно место порушио.

Приватни живот

Оженио се 26. маја 1921. са својом студенткињом романистике Ружом Живковић (1895–1972), из добростојеће, грађанске, чиновничке породице, најмлађом, шестом, ћерком Милана и Милке Живковић. Студије ипак није завршила, али је као образована особа помагала своме мужу и објавила неколико кратких приказа у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор”.

Имали су ћерку Марију, рођену 1927. и сина Николу рођеног 1928, који је студирао грађевину, али се због наслеђеног дара за језике, као полиглота бавио превођењем. Живели су у Пушкиновој улици на Топчидеру, у приземној кући на четири воде, изграђеној по пројекту Дујама Гранића. Кућа је срушена 2012. године.

Научна делатност Његова научна делатност је обухватала три области:

Класична филологија