Псковско-печерски манастир Успења Пресвете Богородице () православни је мушки манастир Руске православне цркве, и један од најстаријих и најважнијих манастирских комплекса РПЦ. Манастир је основан 1473. године на маленом пешчарском узвишењу препуном пећина (на староруском печори), недалеко од града Печорија, на крајњем западу данашње Псковске области Руске Федерације. Централни део узвишења на коме се налазе Успењска црква и подземне пећине у народу се назива и Псковском Светом гором.
Године 2013. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара 1920. до јануара 1945. манастир се налазио у границама тадашње независне Естоније, и у том периоду словио је за најважнији религијски центар православних Сета (етничке групе Естонаца).
Манастир се налази на листи културног наслеђа Руске Федерације где је заведен под бројем 6010185000.-{ФГУП ГИВЦ Минкультуры России: Ансамбль Псково-Печерского монастыря }-
Историја Оснивање манастира Савремени манастирски комплекс налази се на крајњем западу Псковске области Русије, недалеко од границе са Естонијом, на неких 340 километара југозападно од Санкт Петербурга, и на око 50 километара западно од града Пскова, односно на југоисточној периферији древног града Печорија. Манастир је основан на маленом пешчарском узвишењу препуном бројних мањих пећина ерозивно-суфозионог порекла. Некада је на том подручју протицао поток Каменец.-{Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.}--{«Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара,}-) 1860
Иако је званичан датум оснивања манастира година 1473, извесно је да је монашки живот у пећинама на том подручју започео знатно раније, а постоје подаци да је локално становништво знало за постојање пећина још 1392. године.-{А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31,}- 2009 Према једној од легенди из манастирских летописа, крајем XIV века су два изборска ловца, отац и син Селиш, у дубокој шуми у близини потока Каменца чули гласове „који су певали тако богоугодно и савршено, док се мирис тамјана ширио околном шумом”. Недуго после тог догађаја, када је локални сељак Иван Дементијев секао дрвеће на месту данашњих пећина, „изненада се међу корењем дрвећа указао улаз у пећину, а над самим улазом је стајало написано Богомстворене пећине ()”. Дементијев је касније тај део земље око пећина поклонио манастирском братству.
На основу старих предања и летописа извесно је да су у пећинама на подручју данашњег манастира своје уточиште пронашли монаси из Кијевско-печерске лавре који су се ту склонили од учесталих прогона кримских Татара. Међу тим првобитним монасима летописи помињу само преподобног Марка, који се на тај начин сматра и праоцем манастирског братства. Као званичан датум оснивања Псковско-печерског манастира узима се 1473, година када је преподобни Јона освештао малену пећинску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице. У многим летописима, укључујући и манастирске, преподобни Јона се сматра оснивачем самог манастира. Пре него се замонашио, преподобни Јона је служио као свештеник (световног имена Јован) у цркви Светог Ђорђа у граду Јурјеву Ливонском (данас естонски Тарту), а у Ливонију је дошао као православни мисионар. Како је у време његовог службовања у Ливонији долазило до честих прогона православног словенског становништва од стране Ливонаца и Немаца, Јован је страхујући за живот своје породице напустио Тарту и упутио се у правцу Пскова. У Пскову је први пут чуо за постојање Богомстворених пећина и одлучио је да се настани у близини тог светог места. Јован је уз помоћ супруге Марије у маленој пећини саградио цркву посвећену Великој Госпојини. Пре него је градња цркве завршена, његова жена Марија се тешко разболела и непосредно пре смрти она се замонашила и узела монашко име Васса. На тај начин је монахиња Васса постала првом пострижницом Успењског манастира. Након смрти супруге, и сам Јован је примио монашки чин, узевши монашко име Јона. Руска православна црква слави преподобног Јону заједно са преподобним Марком 29. марта/11. априла, а преподобну Вассу 19. марта/1. априла. Наследних преподобног Јоне јеромонах Мисаил саградио је на брду изнад пећина дрвену цркву и монашку келијицу, али су обе грађевине убрзо уништене у нападу ливонских војски на манастир, док је сва манастирска имовина опљачкана. Иако се у наредним годинама манастирско братство јако смањило, а манастир је живео у великом сиромаштву, монашка заједница је ипак успела да се очува.
Успон манастира током XVI века мини|десно|250п|Цар Иван Грозни моли игумана Корнилија да му да монашки чин мини|десно|250п|Место на којем је убијен игуман Корнилије Манастир је обновљен и проширен у време столовања игумана Дорофеја током двадесетих година XVI века, и у том периоду обновљена је Успењаска црква и у оквиру ње дограђена је припрата посвећена преподобним Антонију и Теодосију, оснивачима Кијево-Печерске лавре, а изграђени су и бројни пратећи објекти. Свим радовима руководио је дијак Мисјур Мунехин, који је касније сахрањен на манастирском гробљу као прва особа ван манастирског братства.
Године 1521. манастир је дошао у посед чудотворне иконе Успења Мајке Божије са житијем, коју је насликао иконописац Алексеј Мали по наруџби извесних трговаца Василија и Теодора (Теодор се касније замонашио и постао монах Теофил, сахрањен је у овом манастиру). У том периоду манастир се спустио ка долини Каменца, а монашке келије саграђене су насупрот Успењске цркве. У време игумана Герасима донесена су правила манастирског живота којих се у неизмењеном облику монаси придржавају и данас.
Највећи успон манастир је доживео за столовања игумана Корнилија у чије време је саграђен манастирски конак (1541), проширена Успењска црква и ископане нове пећине. Око манастира је саграђен утврђени камени зид (1558—1565) који је штитио манастир од упада са стране. Подигнута је и надвратна црква посвећена Светом Николи (1564. или 1565). Игумана Корнилија убио је 1570. лично цар Иван Грозни на капији манастира, након што је игуман одбио царев захтев да га рукоположи у чин монаха. Према предању цар се након тог чина покајао и сам је унео тело преподобног Корнилија у порту Успењског храма. Од тога дана тај пут од Никољских врата до Успењске цркве назива се Крвавим путем.
Након градње заштитних зидина, Успењски манастир је постао и стратешки важно утврђење и важна утврда на крајњем западу руске државе. Крајем октобра 1581. војска пољског краља Стефана Баторија напала је манастир, и након вишедневне опсаде успела да пробије одбрамбене зидине код Благовештењског храма (5. новембра). Међутим, иако су успели да пробију заштитне зидине, захваљујући храбром отпору монаха и малобројних војника Пољаци нису успели да уђу у манастир.
мини|центар|750п|Део манастирских зидина
Манастир од XVII до почетка XX века мини|десно|250п|Меморијална кованица Централне банке Русије посвећена манастиру Почетком XVII века манастир се налазио на мети честих напада пољских, шведских и литванских освајача који су користећи унутрашње политичке слабости у Русији у том периоду упадали у западне делове земље. По налогу императора Петра Великог 1701. године манастир је додатно утврђен високим земљаним бедемом и дубоким ровом који је испуњен водом (остаци земљаног утврђења сачувани су до данашњих дана). Подигнуто је 5 нових стражарских кула, а колики је значај манастир имао у националним оквирима најбоље сведочи податак да је изнад Никољских врата постављен државни грб. Већ две године касније, 1703. године, малени војни одред под командом војводе Ивана Назимова успешно је одбранио манастир од напада знатно бројније шведске војске. Била је то уједно и последња битка под манастирским зидинама, пошто је Ништадским миром из 1721. године граница руске државе померена ка западу и удаљила се од манастира. На тај начин Псковско-печерски манастир губи свој одбрамбени значај и поново постаје искључиво сакрални објекат.
У поратним годинама манастир је додатно проширен. Прво је саграђена Покровска црква (1758—1759), а потом и црква посвећена Светом Лазару (1792—1800). У знак сећања на одбрану Пскова од француских напада 1812. у склопу манастира подигнут је храм посвећен Архангелу Михаилу (црква је грађена од 1815. до 1827. године).
Мировним уговором из Тартуа од 2. фебруара 1920. године одређена је граница између тадашње Руске СФСР и Естоније, а сходно одредбама уговора Печорски манастир се тако нашао у границама естонске државе. У границама Естоније манастир се налазио све до 1940. године када је Естонија инкорпорирана у састав Совјетског Савеза. Како је у почетним годинама постојања Совјетског Савеза вршено масовно затварање верских објеката и национализација њихове имовине, чињеница да се Печорски манастир у том периоду налазио ван граница Совјетске државе сачувала је манастирско братство од скрнављења и национализације.
Други светски рат и послератни период мини|десно|250п|Монаси Печорског манастира на слици из књиге аустријског дипломате Аугустуса Мајербека из 1661. године мини|десно|250п|Манастир на фотографији од пре 1937. године Трупе Вермахта окупирале су Печори 10. јула 1941. године и у време окупације која је трајала све до 11. августа 1944. манастир је претрпео велика материјална оштећена узрокована углавном артиљеријским деловањима. Након окупације манастир је остао под двојном управом и једнако је припадао Талинској митрополији и Прибалтичком егзархату. Од 1940. до октобра 1941. намесник манастира је био архимандрит Парфениј Шатињин, а након његове смрти наследио га је игуман Павел Горшков који је на тој позицији остао све до краја 1944. године када је ухапшен од стране совјетских служби под оптужбама за сарадњу са окупатором (а потом и осуђен на затворску казну у трајању од 15 година, рехабилитован посмртно тек 1997. године). Током окупације немачке власти су дозвољавале свештенству обављање богослужбених дужности, али уз услов да свештенство призна окупациону власт. Иако су свештеници начелно признавали власти Немаца, унутар манастирских зидина су се током целог рата скривали припадници покрета отпора и особе које су биле на немачким потерницама. Како су током рата све школе у граду биле претворене у немачке војне болнице, на иницијативу игумана Павела у његовој резиденцији је деловала естонска средња школа.
У бомбардовању Печорија и околине од стране совјетске авијације које се десило у ноћи 31. марта на 1. април 1944. погинуо је епископ Макарије Васиљев. Непосредно пре ослобођења немачке власти су из манастира однеле неке од најважнијих драгоцености (генерал Берг је 18. марта 1944. из манастира пут Риге однео 4 кутије са манастирским драгоценостима). Манастирско благо је враћено тек 1973. за време архимандрита Алипија.
Иако је манастир крај рата дочекао готово у рушевинама, монашка активност у њему није угашена. По окончању рата Печорски рејон је званично враћен у састав Русије (16. јануара 1945) и на тај начин се и Печорски манастир вратио у границе матичне земље. Занимљиво је да је у наредних 40 година Печорски манастир, заједно са манастиром Тројице-Сергијеве лавре био једини активни верски објекат на тлу Русије.
Године 1960. извршена је обимна рестаурација утврђења око манастира, укључујући зидине и куле, док је рестаурација унутрашњих делова манастира обављена током 1980-их година. Почетком 1990-их манастиру је враћена велика библиотека у Тартуу, те око 100 хектара обрадиве земље у околини, а у Печорију је са радом почео манастирски дом за стара и немоћна лица. Године 1986. у Никољском торњу освештан је храм посвећен преподобном мученику Корнилију, а 1995. је на манастирској Светој гори подигнут дрвени храм посвећен Псковско-Печорским преподобним оцима.