Византијско-српски ратови вођени су од почетка 7. века па све до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби населили на Балканско полуострво по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.
За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао службеник царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.
Историја сукоба Европски делови Источног римског царства почетком 7. века свели су се на Цариград са најближом околином, Солун и поједине утврђене градове на црноморској, егејској, јонској и јадранској обали. У тим местима одржао се одређен број романизованог или хеленизованог касноантичког живља чији се потомци касније сусрећу у лику Срба, Влаха, Аромуна и Арбанаса. Планинске области северне Албаније пружале су уточиште прецима Албанаца који се у изворима јављају тек у 11. веку. Негде у њиховом суседству живеле су и масе Влаха које су се касније раселиле тако да је један део прешао преко Дунава и учествовао у образовању Румуна. Односи између Словена и староседеоцима у првим столећима после досељавања остају сасвим непознати, мада се зна да су Словени преузели од староседеоца поједине називе река и градова. Словени нису били повезани у веће целине већ су се окупљали у више мањих, слабо повезаних и несложних целина, што је подржавала и Византија. Разлог за то је, пре свега, природа земљишта, испресецаног планинским масивима и ненасељеним шумовитим просторима, као и друштвена организација Словена у то време. Византинци су територије које су држали Словени називали склавинијама. Колико је склавинија постојало и како су биле распоређене данас је непознато. Познате су само оне склавиније које су биле у видокругу византијских градова. Највише спомена остало је о склавинијама у данашњој Грчкој. У ширем солунском залеђу сусрећу се Струмљани (названи по реци Струми) и Ринхини (по реци Рихиос). У залеђу јадранске обале Неретљани (по реци Нарон – Неретва), Дукљани (по граду Доклеја) и Конављани (по остацима римског водовода). Дубоко у унутрашњости постојали су Тимочани (Тимок), у Македонији Другувити, а између планине Балкан и Дунава Северци.
Насељавање Белих Срба на Балкан
У Спису о народима остали су сачувани и спомени Срба и Хрвата. Једна скупина Срба зауставила се северно од Олимпа. Центар јој је био у Србици (Сервија). Врло рано су Византинци од ових племена заробили део Срба и населили их у Малој Азији. У имену града Гордосервон у Битинији (забележен 680-681) сачуван је помен Срба. Податке о већим, организованим скупинама Срба и Хрвата оставио је Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима“. Цар пише да су се Срби на Балканско полуострво доселили из области далеко на северу која се називала Бела Србија. У то време још увек нису били крштени. Током Ираклијеве владавине (610—641) владара Белих Срба наследила су два сина од којих је један, са половином народа, пошао на далек пут, у земљу византијског цара.Порфирогенит, VI 2.
Срби у Сервији нису дуго остали већ су одлучили да се врате у прапостојбину, али су се на Дунаву предомислили и од цара тражили нову земљу за насељавање. Тада им је Ираклије доделио опустелу (од Авара) област између Саве и динарског масива. Населили су се у непосредном суседству Хрвата који су нешто раније дошли из Беле Хрватске. Област насељена Белим Србима граничила се са српским кнежевинама Неретљанском (између Цетине и Неретве), Захумљем (између Неретве и Дубровника), Травунијом (између Дубровника и Боке) и Дукљом (у подручју Скадарског језера).Порфирогенит, VI 2. Сви су у 10. веку убрајани у Србе. Видљива је тенденција Константина Порфирогенита да прикаже како је Ираклије имао контролу над Србима што је далеко од истине јер се зна да су Словени, заједно са Аварима, у то време опседали Солун (611), касније и Цариград.
Кнежевина Србија
200п|мини|Делегација Срба и Хрвата на двору цара Василија I (867-886); Скиличина хроника Током 9. века Србију нису угрожавали Франци ни Византинци већ Бугари. По досељењу 8 словенских племена 680. године која су насељавала тај простор померила су се ка истоку, а остала су пристала на плаћање данка. Протобугари су ипак чинили мањину на том простору па су се постепено славизирали примајући словенски језик. Након пропасти Аварског каганата (796), Бугарска нагло јача. Кан Крум води рат са Византијом, а Пресијан између 835. и 852. године трогодишњи рат са Србијом (под кнезом Властимиром). Бугари други пут нападају Србију око 880. године. Њоме су тада управљали Властимирови синови; Мутимир, Стројимир и Гојник.
Истовремено долази до појачане активности Византије ка српским земљама, посебно у доба цара Василија I (867—886). Током његове владавине Срби прихватају врховну власт Византије, вероватно већ до 868. године, изузев Паганије. То није било само формално јер су српски одреди учествовали у освајању Барија 869. године. Признавање врховне византијске власти ишло је упоредо са масовним примањем хришћанства. Процес христијанизације Срба траје још од почетка 7. века. У почетку се вршило из приморских градова који су били под јурисдикцијом папе из Рима. Изгледа да су се Срби у једно време одрекли хришћанства (прва половина 9. века) па је Василије послао око 870. године свештенике да помогну крштење Срба.
Покрштавање Србије доприносило је јачању позиције српског кнеза који је тиме стекао легитимитет своје власти који је потврђен из Цариграда. Византија је тако уносила владарску идеологију у Србију. Византија се од друге половине 9. века меша у спољну политику Србије и њене односе са Бугарском. Властимир и Мутимир су сузбили два бугарска напада и одржали се као византијски штићеници. Њихове потомке Византија је подржавала у тешким временима Симеонове владавине. Бугарски штићеници који су постављани на престо брзо су мењали страну и враћали се Византији јер су добро знали да легитимитет њихове власти не долази из Преслава или из Плиске већ из Цариграда.
Михаило Вишевић
Константин Порфирогенит саопштава да род Михаила Мишевића, сина Вишетиног, архонта Захумља, потиче од некрштених становника на реци Висли који се називају и ЛитцикиПорфирогенит, VI 2. . Бугарско пустошење српских земаља током Симеонове владавине је изгледа заобишло српске државе у Приморју. Захумље свакако није било опљачкано због тога што је кнез Михаило Вишевић био у савезништву са Симеоном. Савезништво је свакако постојало од 912. године, а можда и раније. Тада је Вишевић заробио византијског штићеника, сина млетачког дужда, и послао га Бугарима. Његов савез са бугарском био је условљен тадашњом политичком ситуацијом. Травунија и Паганија тада су се налазиле су саставу државе Петра Гојниковића, па је Захумље са три стране било окружено српском државом, а са мора је претила византијска флота. Плашећи се да не изгуби самосталност, Вишевић је постао савезник Бугарске, а самим тим и противник Византије и Србије. Из тих разлога је 917. године пријавио Симеону преговоре између Гојниковића и стратега Драча Лава Равдуха. Резултат тога је збацивање Петра Гојниковића. Свој политички успон Вишевић је доживео током бугарске окупације Србије (924—927). Присуствује на сплитском црквеном сабору из 925. године, заједно са краљем Томиславом. Следеће године предводи пљачкашки поход против византијског града Сипонта у Јужној Италији. У изворима се помиње као краљ односно као rex Sclavorum. Према томе, Михаило Вишевић је први српски владар са титулом краља.
Након Симеонове смрти Вишевић прелази на страну Византије и добија титулу антипата (проконзула) и патрикија. Био је крупна политичка фигура иако је управљао географски малим Захумљем. Крај каријере доживео је по доласку кнеза Часлава на власт. Није позната година његове смрти, али се Захумље половином 10. века налазило у саставу Чаславове државе.
Деструкција српске државности
200п|мини|десно|Могуће границе Чаславове државеСтанојевић (1982), према Василију Марковићу До средине 10. века долази до уједињавања српских кнежевина у Приморју са Србијом. За време кнеза Властимира припојена је Травунија, а за време Петра Гојниковића област Неретљана да би Чаславу пошло за руком да припоји Захумље, а можда и Дукљу. Свака од њих задржала је известан степен самосталности, а њени владари су у најбољем случају владали као удеони кнежеви Србије. Заједничка им је била спољна политика, одбрана државе и офанзивне акције против непријатеља. Половином 10. века умире кнез Часлав Клонимировић након чега се његова држава није само распала на области из којих је састављена већ је дошло и до поделе на западни и источни део Србије, односно поделе на Босну и на Расу. Јован Цимискије је 971. године освојио територију Првог бугарског царства. Византија се сада по први пут граничила са Србијом што доводи до обнављања њихове власти. У долини Велике Мораве формирана је тема Морава. Под њеном управом нашли су се источни делови Србије, пре свега земља Раса.
Против византијске власти избио је устанак Словена из Македоније на чијем челу се налазио цар СамуилоСкилица, VI 3. . Центри Самуилове државе били су Преспа и Охрид, а његова држава простирала се на територији од Македоније до Дунава и Саве, Тесалија, Епир, бугарске земље између планине Балкана и Дунава. Његова држава обухватала је и бившу тему Македонију и катепанат са центром у Расу. На правцу његовог надирања нашао се Драч, кнежевина Дукља, Котор, Дубровник и Далмација. На челу Дукље се у то време налазио Јован Владимир који је био потчињен византијском цару. Он је Самуилу пружио отпор, али је приморан да постане његов вазал чијом се ћерком оженио. Животни пут Јована Владимира прекинут је убиством по наређењу узурпатора престола Самуиловог наследника, Јована Владислава. Јован Скилица је забележио да је Јован Владимир владао „Трибалијом и оближњим областима Србије“. Срби се у византијским изворима често изједначују са Трибалима што је поуздан доказ да је Јован Владимир владао српским народом. Постојање веће српске државе у доба Самуила није било могуће. Снажан политички утицај над српским земљама у Приморју имале су теме Драч и Далмација. Василије је образовао нове теме по реокупацији Балканског полуострва 1018. годинеСкилица, VI 3. .
Српска државност у Дукљи