мини|Поречје у оквиру града Лесковца Лесковачко поречје, или само Поречје, је област у југоисточној Србији, тачније у Јужном Поморављу. Смештено је у сливу реке Ветернице, а налази се у јужном делу Лесковачке котлине.

Насељено још у праисторији, Поречје је назив који носи данас добило је по обиљу речних токова, а раније је носило називе Дубочица и Глубочица. Први пут се помиње као део српске средњовековне државе, када је било гранични регион Немањине државе. За време Турака добило је доста на значају, када је изграђен велики број путева, како оних локалних који међусобно повезују села, тако и оних који су били значајни не само за тадашњу Србију, већ и за читав Балкан, представљајући везу између средње Европе и Егејског мора.

Представља релативно низак регион, са просечном висином од око 500 метара. Најзначајнија и једина планина у Поречју је Кукавица, окружена бројним мањим узвишењима који су у прошлости представљали ободе Лесковачког језера, док су равничарски делови Поречја били део дна поменутог језера. Исушивањем језера створени су бројни речни токови, од којих најзначајније чине река Јужна Морава, са својом највећом поречком притоком Ветерницом и бројним мањим рекама и потоцима.

Поречје је релативно густо насељен регион са великим бројем села, густо збијеним, насељеним претежно словенским, православним становништвом. Када је реч о образовању, у региону је проценат писмености релативно велик захваљујући бројим основним и једној средњој школи. Становништво се претежно бави пољопривредом, ређе сточарством, али не заостаје ни у производним привредним гранама, па су тако поједина села позната по обради дрвета и текстилној индустрији. Становници Поречја, као и читавог Јабланичког округа, говоре призренско-тимочким дијалектом, али је исти, захваљујући делимичној изолованости у периоду након ослобођења, сачуван у много већој мери него у осталим крајевима Јабланичког округа, па се у Поречју срећу поједини облици речи који су у српском језику давно нестали и изашли из употребе.

Етимологија Име овог дела Лесковачке котлине је новијег датума. Првобитним словенски назив био је Гл'бочица, Дл'бочица, Глубочица, односно Дубочица. Под овим именом може се наћи у повељама српских средњовековних владара. Турци су назив Дубочица проширили на целу Лесковачку котлину, а под овим именом и савремени писци подразумевају цео регион Котлине. Име Поречје овај регион Котлине добио је касније. Овај хидроним је настао отуда што је цела ова област богата рекама. У региону Поречја у Ветерницу се улива велики број река и речица, па је њиховим коритима равница избраздана као каналима. Сама Ветерница, по изласку из своје клисуре, има веома благ пад, и у овом делу свога тока прави многе меандре. Обиље воде је свуда присутно. Добија се утисак да су свуда реке, да је цела област једно поречје.

Назив Поречја је најпре означавао раван део ове области, па се временом протегао на побрђа и планину.

Како Поречја има више у Србији, за разлику од других, ово носи назив Лесковачко поречје.

Историја Праисторија За Поречје као зону насељавања веома рано се интересовао праисторијски човек, јер су на падинама његових побрђа у долини Ветернице и њених притока још у неолиту постојали добри услови, како због плодности земљишта, његовог богатства у дивљачи и обиљу риба у дубоким барама и језерцима у алувијалној равни, тако и због лаких веза са свим суседним областима. Насеља су, за оно време, била доста густа и у многим случајевима поклапају се са данашњим насељима. Тако је у селу Великом Трњану постојало рано неолитско насеље; у атару села Доње Јајине, на локалитету Селиште постоје трагови праисторијских људи. Фрагменти керамике неолитске фактуре нађени су на локалитету Селиште - Салачине у атару села Мирошевца, што указује на присутност неолитског човека и у овом крају Поречја. Неолитска керамика нађена је на локалитету Црквиште у атару села Радоњице, а у селу Стројковце на локалитету Средња била, на десној обали Накривањске реке, нађени су фрагменти грубе старчевачке керамике, кремена, оруђа и фрагменти лепа. Пошто су села Стројковце и Радоњица централна села Поречја, то трагови насеља неолитског човека у њима сведоче да је праисторијски човек настањивао цело Поречје. Како су пак фрагменти атипичне праисторијске керамике нађени у зидинама Скобаљић Града заједно са римским и византијским фрагментима, значи да је праисторијски човек боравио и у планинском делу Поречја.

Стари век Рани стари век 200п|мини|Рударска црква, средњовековна хришћанска црква изграђена на темељима старије византијске цркве Римљани су господарили Поречјем већ у 1. веку нове ере. Римски кастели налазили су се свуда на ободу Лесковачке котлинеДрагољуб Трајковић, Немањина Дубочица, Београд, 1954. од којих је један био на месту Скобаљић Града. Свакако је и на брду Умац изнад Мирошевца постојао римски кастел. У самом селу Мирошевцу, на улазу са северне стране, налази се локалитет Римски бунар. У Стројковцу, односно у његовом атару, налази се пак локалитет Латинско гробље. Све ово говори о густини римских насеобина у овом крају, у коме су били присутни до 4. века.

Византијска епоха, која је настала иза римске, оставила је у Лесковачкој котлини у Царичином Граду траг своје блиставе културе. Царичин Град је по многим знацима Јустинијана Прима, подигнут за време владавине Јустинијана Првог (527—565. године п. н. е). Али у Лесковачкој котлини није Царичин Град једини траг рановизантијске културе. У овом периоду цветала је византијска култура високог степена, што се може закључити на основу осталих градова у северозападном делу котлине.Златско Кале код села Злате и Бреговинско Кале код села Бреговине, у изворишту Пусте Реке, за сада су неиспитани локалитети који по својим видљивим знацима указују на веома значајне насеобине рановизантијске епохе. У самом Поречју до сада, сем у зидинама Скобаљић Града, није откривен никакав поуздан траг византијске епохе. У народу постоји предање да је на месту где се сада налази село Рударе и нешто северније од њега некада постојала велика варош. На могућност постојања ове вароши из рановизантијске епохе указују и димензије рудаске цркве. Познато је да су српске сеоске цркве биле веома малих димензија. Рударска црква указује на то да она није подигнута за потребе малог сеоског, већ неког већег насеља. Сем тога, да је ова црква подигнута на темељима неког храма из рановизантијске епохе указују и капители из тога времена нађени поред цркве, као и један базис.

Словенско доба Словени и Авари почели су да прелазе Дунав и да се инфилтрирају у византијске земље почетком 6. века (518—527). Крајем 6. века они су се нашли под зидинама Јустинијане Приме и Златског Калета, па су ове богате и прекрасне византијске градове разорили и опустошили целу Лесковачку котлину. Ако је на месту данашњег Рудара постојала нека византијска варош, и њу је снашла судбина утврђеног града Јустинијане Приме. Словени су разорили и базилну цркву на чијим је темељима касније подигнута рударска црква.

200п|мини|Црква у изградњи у селу Вина. На овом месту раније је постојала црква у којој су чуване мошти Николе Скобаљића. Црква је наводно срушена јер се веровало да се испод ње налази злато поменутог хероја. Словенска насеља у Поречју су веома стара, али се са сигурношћу не може рећи када су постала. Гл'бочица, Глубочица, Дл'бочица, Дубочица - словенска су имена Поречја. Са овим називом, равнице се у средњем току реке Ветернице јављају почетком друге половине 12. века, када се Немањина власт, 1165. године, протегла над овим крајем. У то време, свакако, није више било у Дубочици византијског становништва, већ само словенског. Да ли су данашња села већ била засељена, тешко је са поузданошћу рећи, али су свакако она настала у периоду учвршћивања српске власти током 12. и 13. века, јер се већи број данашњих села под садашњим именом помиње у току 14. века. Први документ у коме се помиње једно поречко село је из прве половине 14. века. То је село Сушица, за које се сматра да представља име за данашње Шишинце. Године 1395, дакле шест година након Косовске битке, кнегиња Милица са својим синовима деспотом Стефаном Лазаревићем и Вуканом Лазаревићем, приликом боравка на Новом Брду, поклонила је нека добра и дала повластице руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. У њиховом акту, који је потписао као државни поглавар Стефан Лазаревић, помињу се село Мирошевце, село Вина и забел до реке Сушице и радонинске међе, што значи да је већ у то време постојало и село Радоњица и да је речица Сушица још тада носила исто име. У истом акту помињу се и поречка села Бучје (Вучје) и Горино (Горина), прво као претходни дар кнеза Лазара, а друго као дар Југа (вероватно Југа Богдана из народних песама). Из докумената цара Душана, којим је потврдио дар свога властелина Влатка села Сушице цркви хиландарској, види се да се ово село међило са Дубочицом....и село Сушица, и међа јој Гл'бочица. То указује да је првобитна област Дубочица била само у долини реке Ветернице, и то у њеном средњем току, и да, штавише, није обухватала чак ни Сушицу, и да је такво схватање Дубочице било и за време цара Душана. Међутим, појам Дубочице се проширио на целу Лесковачку котлину пред крај српске деспотовине. Када је Ђурађ Бранковић, последњи српски деспот, удао своју ћерку Мару за султана Мурата II око 1433. године, дао јој је као мираз Дубочицу и Топлицу, дакле две суседне области, и Мара је, као султанија, уживала Дубочицу у данашњем смислу речи и на територији Лесковачке котлине до данашњих дана су се очували трагови у топономији.Добривоје Ранчић, Легенде мога завичаја Из наведених докумената види се још и то да су поречка властела у доба цара Душана, кнеза Лазара и српских деспота били најзнаменитији људи онога времена: Душанов војсковођа Ратко, кнез Лазар, кнегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук, Југ Богдан, кнегињица и султанија Мара. Овима треба додати и Николу Скобаљића, за кога се везује легенда да је сељачког порекла, из села Вине, на јужном ободу Поречја. Све ово указује да је Поречје у српској средњовековној држави било једна богата и значајна српска област и да су поречке властеле, па и сам народ, играли важну улогу у ондашњој Србији и то у једном временском раздобљу од око стотину година.

Турско доба