мини|десно|400п|alt=Блокови периодног система Блок периодног система елемената је сет суседних група. Верује се да је прва особа која је употребила овај термин Шарл Жане.Janet, Charles (1928). La classification hélicoïdale des éléments chimiques. Beauvais. Одговарајући електрони са највише енергије за сваки елемент појединог блока имају исти тип атомске орбитале. Сваки блок се именује према својој карактеристичној орбитали; тако постоје следећи блокови:

-{g-}-блок (хипотетички)

Имена блокова (-{s}-, -{p}-, -{d}-, -{f}- и -{g}-) изведена су из спектроскопског именовања припадајућих атомских орбитала: -{sharp}- (оштра), -{principal}- (главна), -{diffuse}- (дифузна) и -{fundamental}- (темељна), а затим -{g}- долази после -{f}- по абецедном редоследу.

Редослед попуњавања орбитала „подљуски”, према Ауфбауевом принципу, даје линеарни низ „блокова” (како се атомски број повећава) у периодном систему:

-{1s, 2s, 2p, 3s, 3p, 4s, 3d, 4p, 5s, 4d, 5p, 6s, 4f, 5d, 6p, 7s, 5f, 6d, 7p, ...}-

Енергије блокова се на овај начин природно распоређују у сложеним атомима захваљујући правилима по којим се стварају атомске орбитале односно добија електронска конфигурација.

„Периодична” природа попуњавања орбитала као и настанак -{s}-, -{p}-, -{d}- и -{f}- „блокова” постају јаснији ако се редослед попуњавања дадне у облику матрице, тако да пораст у главном квантном броју започиње нове редове („периоде”) матрице. Тада се свака подљуска (састављена из прва два квантна броја) понавља онолико пута колико је потребно за сваки пар електрона које може да садржи. Резултат је збијени периодни систем у коме свако поље представља два узастопна елемента: 1s 2s 2p 2p 2p 3s 3p 3p 3p 4s 3d 3d 3d 3d 3d 4p 4p 4p 5s 4d 4d 4d 4d 4d 5p 5p 5p 6s 4f 4f 4f 4f 4f 4f 4f 5d 5d 5d 5d 5d 6p 6p 6p 7s 5f 5f 5f 5f 5f 5f 5f 6d 6d 6d 6d 6d 7p 7p 7p

Периодни систем Постоји приближно поклапање између начина именовања блокова (на основу електронске конфигурације) и груписања елемената периодног система (на основу хемијских својстава). Елементи и заједно се често називају елементима главне групе, обухвата прелазне метале, а у су смештени лантаноиди и актиноиди. Међутим, не слажу се сви са оваквим идеалистичким разврставањем сетова елемената по блоковима; тако на пример, у 12. групи елементи цинк, кадмијум и жива према неким научницима треба да се сврстају у елементе главне групе а према другима у прелазне метале, пошто су хемијски и физички сличнији елементима него остали елементи . Исто тако, елементи 3. групе и понекад се такође сматрају елементима главне групе због својих сличности са елементима . Групе (колоне) (између 2. и 3. групе) нису нумерисане.

Хелијум је обојен различито од елемената који га окружују зато што се налази у , а само су му спољашњи (и једини) електрони у атомској орбитали 1-{s}-, мада су му хемијска својства више налик на она племенитих гасова због пуне љуске. Поред блокова приказаних у овом систему, постоји и хипотетички који овде није представљен. Елементи могу да се виде у проширеном периодном систему. Такође, лантан и актинијум су распоређени испод скандијума и итријума да би се истакао њихов статус елемената (иако неки тврде да би лутецијум и лоренцијум уместо лантана и актинијума требало да се нађу испод скандијума и итријума); разлог је то што немају електрона у [редом] 4-{f}- и 5-{f}- орбитали, док лутецијум и лоренцијум имају.

s блок се налази на левој страни периодног система која укључује елементе првих двеју колона, алкалне метале (1. група), земноалкалне метале (2. група) и хелијум. Хелијум је контроверзан елемент за научнике јер може да се постави или у или у , али већина научника се слаже да хелијум треба да буде на врху 18. групе односно изнад неона (атомски број 10) зато што има много својстава као и елементи 18. групе.

Већина елемената су високо реактивни метали због лакоће којом њихове спољашње стварају везе једињења. Елементи прве периоде у овом блоку су, међутим, неметали. Водоник је високо реактиван у погледу своје хемије, као што је случај и са осталим елементима ; како год, хелијум је готово нереактиван племенити гас.

Елементе спаја чињеница да су њихови валентни електрони (они спољашњи) сви у . је један сферичан облак који може да садржи само један пар електрона; тако се састоји само од две колоне у периодном систему. Елементи у 1. колони, са једним валентним електроном , најреактивнији су у свом блоку. Елементи у 2. колони имају два валентна електрона и (изузев хелијума) сви су само мало мање реактивни у односу на оне из прве колоне.

p блок се налази на десној страни периодног система и укључује елементе од шест колона, почев од 13. па до 18. групе. Хелијум, иако је смештен на врху 18. групе, није део .

је дом највећем броју различитих елемената и једини је блок који садржи све три типа елемената: метале, неметале и металоиде. Генерално говорећи, елементи најбоље се могу описати узимајући у обзир њихов тип или групу.

Елементе спаја чињеница да су њихови валентни електрони (они спољашњи) сви у . се састоји од шест елиптичних облика који су међусобно постављени под једнаким угловима и имају исту централну тачку. може да има максимално шест електрона, па је тако и шест колона у . Елементи у 13. колони, првој колони , имају један електрон. Елементи у 14. колони, другој колони , имају два електрона. Тренд се наставља на овај начин све до 18. колоне, која има шест електрона.

Метали Метали имају класичне карактеристике метала: сјајни су, добри су проводници топлоте и електрицитета, те губе своје електроне веома лако. Генерално, ови метали имају високе тачке топљења и добро реагују са неметалима у стварању јонских једињења. Јонска једињења настају када се позитивни јон (катјон) метала веже са негативним јоном (анјон) неметала.

Од великог броја метала , неки имају фасцинантна својства. Галијум, смештен у трећем реду 13. колоне, метал је који може да се отопи у длану руке. Калај, смештен у четвртом реду 14. колоне, заступљен је, флексибилан и веома користан метал; важан је део многих металних легура као што је бронза, лем или пјутер.

Одмах испод калаја своје место је нашло олово, отровни метал. Древни народи су користили олово за многе потребе: прављење заслађивача за храну, израда глазура за керамику, ливање прибора за јело и сл. Сумњало се да је тровање оловом повезано са падом римске цивилизације, али даљим истраживањем показано је да је то скоро па немогуће. Олово се користило веома дуг временски период за производњу боја. Тек је последњег века уведена забрана коришћења оловних боја због његове токсичне природе.

Металоиди Металоиди имају својства и метала и неметала, али појам металоид нема стриктну дефиницију. Сви елементи који се најчешће сврставају у металоиде су у : бор, силицијум, германијум, арсен, антимон и телур. Металоиди теже поседовању мање електричне проводности него метали, али веће него неметали. Такође теже формирању хемијских веза слично као и неметали, али постоји могућност растварања у металним легурама без ковалентних или јонских веза. Додаци металоида могу побољшати својства металних легура, понекад парадоксално својим привидним својствима. Неки могу имати добру електричну проводност, велику отпорност на корозију, велику дуктилност или флуидност у растопљеном стању итд., те тако легуре учинити бољим.

Бор има много својстава налик угљенику, али је веома редак. Много се користи, у разне сврхе; на пример, као допирајућа примеса за полупроводнике типа П. Силицијум је можда најпознатији металоид. Други је најзаступљенији елемент у Земљиној кори и један од главних састојака у процесу израде стакла. Користи се за израду полупроводничких кругова, затим великих прекидача и диода са јаким струјама, као и микрочипова за рачунаре и друге електронске уређаје. Такође се користи у одређеним металним легурама, на пример да побољша својства ливења алумијиума. Силицијум је толико битан за технологију и технолошку индустрију да је Силицијумска долина у Калифорнији названа баш по њему. Германијум има својства веома слична силицијуму, али овај елемент је много теже наћи. Некада се често користио због својих полупроводничких својстава, слично као што се силицијум користи данас; има нека изузетна својства у односу на друге елементе, али данас је у индустрији постао ретко коришћен материјал. Арсен је отровни металоид који се током историје користио као додатак металним легурама, бојама, па чак и шминки. Антимон се користи као саставни део легура које се праве ливењем, као што је метал за штампарије.

Елементи који се нису увек сматрали металоидима: Угљеник, који је у истој колони у којој се налази и силицијум и германијум, има солидну електричну проводност за разлику од већине осталих неметала; неретко се нађе као пожељан или непожељан конституент у траговима код одређених металних легура, као што је челик. Фосфор има између осталог металуршку употребу, на пример као саставни део неких легура бакра. Селен, некад коришћен највише као полупроводнички материјал, такође се користи за повећавање квалитета металних легура. Алуминијум се дејуре сматра металом; међутим, овај елемент иначе има неких металоидних и неметалних својстава, као што су негативна стања оксидације.

Племенити гасови Некада под именом инертни гасови, племенити гасови су своје ново име добили зато што постоји још неколико гасова који су инертни али нису племенити (нпр. азот). Смештени су у најдешњој колони периодног система, такође познатој и као нулта група или 18. група. Племенити гасови се такође зову аерогени, али -{IUPAC}- овај назив групе не прихвата као званичан.

Сви племенити гасови имају попуњене спољашње љуске са осам електрона. Међутим, на врху племенитих гасова налази се хелијум, са љуском која је попуњена са само два електрона. То што су њихове спољашње љуске пуне значи да ретко реагују са другим елементима, што је и довело до надевања првобитног епитета инертан (непокретан, тром).

Због својих хемијских својстава, ови гасови се такође користе у лабораторијама за стабилизацију реакција које би се иначе одвиле пребрзо. Како се атомски бројеви повећавају, елементи постају ређе заступљени, и то не само у природи већ такође и као корисни елементи.

Хелијум је напознатији по својој малој густини; користи се за безбедну израду пловних делова који силом потиска у ваздуху држе цепелине и балоне. Неон је познат као сјајни медијум у старим сигналним лампама и знаковима мале снаге. Аргон је коришћен као заштитни гас при MIG и TIG заваривању. Ксенон је коришћен као плазма медијум у лучним лампама велике густине са волфрамовим електродама; аутомобилска ксенонска светла, међутим, у већини случајева представљају сијалице са живиним испарењима и ксеноном ниског притиска, чиме се помаже стварање лука и добијање светлости. Криптон је доста коришћен као медијум лучних лампи; њиме су се пуниле енергетски некада најефикасније инкадесцентне сијалице, али је замењен халогенском технологијом. Радон је радиоактиван и један од најгушћих елемената који остају у гасовитом стању на собној температури.

Халогени Друга колона с десне стране периодног система, 17. група — ово је халогенска породица елемената. Овим елементима недостаје само један електрон да би имали пуне љуске. Пошто су веома близу максималног попуњавања љуски, имају особину да се вежу са великим бројем различитих елемената и веома су реактивни. Често се налазе у вези са металима и елементима прве групе, зато што ови елементи имају само један слободан електрон који халогене доводи до стабилности (осам електрона у спољашњој љусци).

Сви халогени реагују различитим интензитетом. Флуор је најреактивнији и веже се са већином елемената окружења у периодном систему. Као што је то случај и са другим колонама, реактивност се смањује како се атомски број повећава.

Када се халоген споји са другим елементом, резултујуће једињење се зове халид. Један од најбољих примера халида је натријум хлорид (-{NaCl}-).

d блок