Манипулација масама () представља употребу техника које су засноване на принципима психологије маса, ради привлачења, контролисања или утицања на масе и њихове жеље како би се њихово понашање усмерило ка одређеној радњи. Манипулација се данас користи у свим сферама живота, али ова пракса је посебно распрострањена у области политике и пословања и може олакшати процес одобравања или неодобравања или пак довести до равнодушности према некој особи, прописима или производима. Етичност манипулације масама се обично доводи у питање.

Манипулисање масама се разликује од пропаганде, иако једна другу могу појачати како би се произвео жељени резултат. Ако пропаганда представља "доследан, трајан напор да се створе или обликују догађаји ради утицаја на однос јавности према неком подухвату, идеји или групи", онда манипулисање масама представља релативно кратак позив на деловање једном када је семе пропаганде већ посејано (погледати предпропаганду) и јавност организована у масу. Пропагатор се обраћа широким народним масама, иако су оне подељене у више категорија, док се манипулатор обраћа само одређеном делу људи који те масе сачињавају. У ванредним ситуацијама, манипулатор односно диктатор може користити масовне медије како би се народним масама обратио уживо, слично као на митингу.

Манипулисање масама се такође разликује и од контролисања масе, што представља термин из области безбедности. Власти користе контролу маса ради обуздавања и растурања демонстрација, као и ради превенције и одговора на грађанску непослушност и незаконите радње као што су немири и пљачке.

Функција и моралност Манипулатор привлачи, контролише и утиче на масе без примене физичке силе, иако његов циљ може бити подстицање употребе силе од стране масе или власти. Пред почетак Америчког рата за независност, Семјуел Адамс је снабдео становнике Бостона са костимима, реквизитима и музичким инструментима како би повели протестне песме на протестима у луци и како би парадирали бостонским улицама. Ако би та маса људи испровоцирала британске власти на употребу насиља, као што су то учинили приликом Бостонског масакра 5. маја 1770. године, Адамс би потом написао и дистрибуирао сензационалистички извештај о инцидентима како би подстакао незадовољство, а уједно и јединство међу Америчким колонијама. Амерички начин манипулације може се одредити као алат меке моћи, што представља "способност да добијете оно што желите без принуде или плаћања, већ путем привлачности.". мини|Сензационални опис Бостонског масакра из 1770. године. Овакви плакати су се користили како би се подстакло незадовољство, а уједно и јединство међу Америчким колонијама против Британске круне уочи Америчког рата за независност.

Термин манипулисања масама је исковао харвардски професор Џозеф Нај осамдесетих година двадесетог века, иако он није био творац самог концепта манипулисања масама. Технике које су коришћене да би се придобило мишљење маса су биле значајно разматране и развијане од стране Марка Квинтилијана у његовом делу " Institutio oratoria" и у Аристотеловој књизи "Реторика". Први познати зачеци манипулације масама јављају се још у 5 веку п. н. е. , када су парничари из Сиракузе тражили начин да побољшају свој начин убеђивања пред судом.

Термин манипулација не мора се увек схватати у негативном значењу. Штавише, поступци маса не морају нужно бити криминалне природе.

Густав Ле Бон, француски социолог је написао:

мини|Густав Ле Бон

Едвард Бернаис, такозвани отац односа с јавношћу је веровао да државна манипулација не само што је морална, већ је и нужна. Он је тврдио да "мале, невидљиве владе које разумеју менталне процесе и друштвене обрасце маса, управљају јавним мњењем уз сагласност." Ово је неопходно ради поделе рада и спречавања хаоса и конфузије."Глас људи изражава њихово мишљење, а то мишљење је подложно утицају лидера групе у којег они имају поверење и људи који владају техникама манипулације јавног мњења." Он је такође написао:"нама управља, наше мисли су обликоване, наши укуси су формирани, наше идеје су сугерисане у великој мери од стране човека за кога никада нисмо чули. То је логичан исход начина на који је наше демократско друштво уређено."

Други су тврдили да неке технике нису суштински зле, већ су вредносно неутралне. Политиколог Morton C. Blackwell је у свом говору "људи, партије и снага" рекао: "бити у праву у смислу бити коректан није довољно за победу. Политичка техника одређује политички успех. Научите како да организујете и комуницирате. Већина политичких техника је вредносно неутрална. Дугујете својој филозофији да изучи како победити."

Укратко, манипулатори различитих идеологија могу успешно употребљавати исте технике да би постигли свој циљ, био он добар или лош. Технике манипулисања масама нуде појединцима или групама вредносно неутрална средства како би се побољшао ефекат њихових порука.

Да би се манипулисало масама, прво треба схватити шта се подразумева под масама, као и принципе на којима почива њихово понашање.

Масе и њихово понашање Маса се одређује као мноштво индивидуа без изразите социјалне структуре, али које због заједничких примитивних мотива показују релативну јединственост понашања. Мноштво индивидуа постаје маса онда када почну повезано да делују нагонски, емоционални и ирационални пориви.

Масе се могу поделити према степену њихове трајности и постојаности њихове свести на хомогене и хетерогене. Ле Бон је додатно хетерогене масе поделио на анонимне (уличне гомиле) и неанонимне (пороте, парламентарне скупштине), а хомогене на секте, касте и класе

Питање да ли је нека маса хомогена или хетерогена је веома дискутабилно, јер једна иста маса може неприметно да се трансформише из једне у другу врсту.

Појединци који сачињавају масу се у њој понашају онако како се самостално скоро никада не би понашали. Ле Бон је написао:

Неколико теорија из 19. и с почетка 20. века су покушале да објасне овај феномен. Ови радови су заједно допринели "класичној теорији" у психологији масе. Међутим, 1968. године, социолог доктор Карл Кауч (-{Carl Couch}-) са Универзитета у Ливерпулу је одбацио многе од стереотипа везаних за понашање маса који су описани у класичној теорији. Његова критика је имала широку подршку међу његовим колегама, али је ипак и даље била сврставана у модерну теорију. Савремени модел, који је заснован на индивидуалистичком концепту понашања маса, који је развијен од стране Floyd Allport-a1924. године, представља модел разрађеног друштвеног идентитета (ESIM). Класична теорија Француски историчар и социолог Hippolyte Taine је у освит Француско-Пруског рата 1871. године пружио први модеран приказ психологије маса. Густав Ле Бон је у свовј књизи „Психологија гомила” из 1895. године писао да су масе у Француској током 19. века биле у суштини запаљиве, ирационалне гомиле које су лако потпадале под утицај преступника. Он је сугерисао да хетерогени елементи који сачињавају ову врсту масе, у суштини формирају ново биће, хемијску реакцију у којој се особине масе мењају. мини|Париска комуна

Он је написао:

Битне карактеристике понашања у гомили по Ле Бону јесу: нивелирање индивидуалних разлика и општа хомогеност понашања, што је последица преовладавања примитивних и несвесних делова личности, а прате је нетрпељивост према разлици и осећање моћи и лична неодговорност; пуна интелектуална инфериорност и неприступачност разлогу, лаковерност и неспособност закључивања; промена у емоционалном понашању, екстремне емоције, њихова несталност, спремност на насиље и деструкцију. Основни процес је хипнотичка сугестибилност.

Модерна теорија Критичари класичне теорије тврде да је она веома погрешна у анализи контекста понашања масе, да јој недостаје емпиријска подршка и да она игнорише утицај мера за одржавање поретка на понашање масе.

1968. године Dr. Carl J. Couch је испитао и демантовао многе стереотипе класичне теорије у свом чланку "Колективно понашање: испитивање неких од стереотипа"(eng: Collective Behavior: An Examination of Some Stereotypes). Од тада други научници из области друштвених наука су потврдили већину његових критика.

Знање из ових студија психологије масе указују на то да:

"гомиле нису хомогени ентитети" али су састављене од "мањег броја појединаца и од великог броја малих група људи који се међусобно познају". Учесници у гомили (ни)су једногласни у њиховој мотивацији. Они ретко делују уз потпуну сагласност, а ако тако поступе, та радња не траје дуго". гомила не осакаћује индивидуалну спознају, нити се једино истиче насиљем или незаконитим радњама. индивидуални ставови и личне особине, као и друштвено-економске, демографске и политичке промењиве су лоши показатељи за предвиђање јачине нереда и учешћа појединаца.

Према студији Института за одбрамбене технологије Penn State универзитета из 2001. године, масе пролазе кроз процес који се састоји од почетне, средње и завршне фазе. Нарочито: Процес окупљања: ова фаза укључује привремено окупљање појединаца на тачно одређени временски период. Пракса указује да се те скупине најчешће окупљају помоћу организованог начина мобилизације, али такође се могу окупити помоћу импровизованих процеса као што је усмени позив не-званичних организатора. Привремени скуп: у овој фази појединци су окупљени и учествују како у индивидуалним тако и групним активностима. Ретко сви појединци учествују у активностима, а они који не учествују, то чине својевољно. Учешће у активностима варира у зависности од врсте и сврхе окупљања, али уз представнике цркве она је већа (80-90%). Процес разилажења: у завршној фази, учесници у маси се разилазе са заједничке локације на неке више алтернативне.

Немири настају када један или више појединаца у оквиру скупа учествују у насиљу према лицима или имовини. Према истраживањима из САД и Европе, подаци за период 1830-1930 и од 1960. до данас, указују на то да је у мање од 10 процената демонстрација укључено насиље према лицима или имовини. Модел разрађеног друштвеног идентитета (eng:Elaborated social identity model(ESIM)) Савремени модел је такође развијан од стране Steve Reicher-a, John Drury-a i Clifford Stotta-a и значајно се разликује од класичне теорије понашања гомиле.

Према Clifford Stott-у са Универзитета у Лидсу:

Sttot-ов завршни део се разликује од "уроњености" квалитета гомиле према Ле Бону, у којој свест појединца води ка несвесности гомиле. ESIM такође разматра ефекат мера одржавања поретка на понашање гомиле. Он упозорава да би насумична употреба силе могла створити редефинисани начин уједињења у гомилу у условима нелегитимности поступака полиције и отпора према њима." То би могло суштински увући гомилу у сукоб, упркос почетној недоумици појединаца у гомили.

Планирање и технике манипулације Манипулисање масама се састоји из неколико елемената:анализа контекста, одабир локације, пропаганда, ауторитет и начин испољавања.

Пропаганда Манипулатор масама и пропагатор могу деловати заједно како би постигли бољи резултат него што би сваки од њих појединачно.

Према Edward Bernays -у, пропагатор мора припремити своју циљну групу да мисли о поруци и да је очекује пре него што она буде испоручена. Поруке саме по себи морају бити тестиране унапред, јер је неефикасна порука гора него никаква.

Социолог Jaques Ellul је ову активност назвао предпропаганда, и она је кључна како би главна порука била ефектна. Ellul је у свој књизи "Propaganda:The Formation of Men's Attitudes" написао:

У истој књизи аутор упоређује социолошку пропаганду са орањем, а директну пропаганду са сејањем; не можете урадити једно без другога.

Социолошка пропаганда представља феномен када друштво настоји да интегрише што већи број појединаца у себе обједињавањем понашања својих припадника по одређеном обрасцу, ширећи свој начин живота у иностранство и на тај начин намећући се другим групама.

Ауторитет