Подела рада је одвајање задатака у сваком економском систему тако да се учесници могу специјализовати. Индивидуалци, организације и нације су обдарени са специјализованим способностима или стичу специјализоване способности, и формирају комбинације или тргују да би искористили способности других као додатак њиховим сопственим способностима. Специјализоване способности могу укључивати опрему, или природне ресурсе у додатку вештинама и оспособљавању. Ове активности могу заједно допринети, када специјализована опрема захтева веште руководиоце. Подела рада је мотив за трговину и извор економске међузависности. Због велике количине рада сачуваног давањем специјализованих задатака радницима у фабрикама у ери Индустријске револуције, неки класични економисти, као и неки машински инжињери, као што је Чарлс Бебиџ били су присталице поделе рада. Такође, радници који изводе један или ограничен број задатака, елиминишу дуг период обуке, временски период који је потребан да се обуче занатлије, који су замењени са мање плаћеним али продуктивнијим невештим радницима. Историјски, све већа подела рада је повезана са порастом укупне производње и трговине, порастом капитализма и сложености индустријализованих процеса. Концепт и примена поделе рада су посматрани у античкој сумерској ( Месопотамија ) култури, где се расподела послова у неким градовима поклапала са порастом у трговини и економској међузависности. У додатку трговини и економској међузависности, подела рада повећава продуктивност и произвођача и индивидуалног радника. За разлику од поделе рада, подела послова се односи на поделу великих задатака, уговора или пројекта у мање задатке- свака са одвојеним распоредом у склопу свеукупног распореда пројекта. Подела рада, уместо тога, односи се на расподелу задатака индивидуалцима или организацијама према вештинама или опреми коју ти људи или организације поседују. Често, су подела рада и подела послова део економске делатности у склопу индустријске нације или организације.
Теоретичари
Платон У Платоновој Држави, порекло државе се налази у природној неједнакости човечанства, која је оличена у подели рада.
Добро онда, како ће наша држава снабдети ове потребе? Биће јој потребан фармер, грађевинар и ткалац, и такође, мислим обућар, и један или два друга радника да би снабдели наше телесне потребе. Тако да ће се "минимум државе" састојати од четири или пет човека (The Republic. стр. 103, Penguin Classics edition.)
Силверминц бележи да ‘’ Историчари економске мисли признају Платона, примарно на основи аргумената у његовој Држави, као раног заговорника поделе рада”. Без обзира на ово, Силверминц тврди да,, Док Платон признаје и економске и политичке повластице поделе рада, он на крају критикује ову форму економског аранжмана утолико што омета индивидуалца у уређивању његове сопствене душе култивацијом стечених мотива преко мудрости и разума ‘’."
Ксенофан Ксенофан, у четвртом веку пре нове ере, износи преносну референцу о подели рада у његовој ‘’ Циропедији” ( ткзв Едукација Цируса ).
Ибн Халдун Учењак 14. века Ибн Халдун је нагласио важност поделе рада у процесу производње. У својим Мукадима, он је изјавио:
Вилијам Пети Господин Вилијам Пети је био први модеран писац који је записивао поделу рада, показујући њено постојање и корисност у Холандским бродоградилиштима. Класични радници у бродоградилишту би градили бродове као, завршавајући један пре него што ће почети да граде други. Али, Холандија је то организовала са неколико тимова, од којих сваки ради исти задатак за сукцесивне бродове. Људи са одређеним задацима морају открити неколико метода које су биле касније посматране и оправдане од стране писаца о политичкој економији.
Пети је такође применио принцип у свом прегледу Ирске. Његов напредак је био да подели посао тако да велике делове посла могу радити људи који немају опширну обуку.
Бернанд де Мандевил Бернар Мандевил дискутује материју у другом тому „Бајка о пчелама” ( 1714 ). Ово објашњава многа питања која су постављена оригиналном песмом. Он каже :
Дејвид Хјум
Хенри Луис Духамел
У свом уводу у Art de l'Épinglier [Уметност прављења игли ] (1761), Хенри Луис Духамел пише о ‘’ подели посла”.
Адам Смит
У првој реченици Истрага о природи и узроцима богатства народа (1776), Адам Смит је предвидео суштину индустријализма у утврђивању да подела рада представља квалитативно повећање у продуктивности. Као Хенри Луис, његов пример је био у прављењу игли. За разлику од Платона, Смит је тврдио да је разлика између уличног портира и филозофа била једнако последица поделе рада и његовог узрока. Према томе, док је Платонов ниво специјализације одређен поделом рада екстерно, за Смита је то био динамички мотор економског напретка. Међутим, у даљем поглављу исте књиге, Смит критикује поделу рада говорећи да може водити до ‘’ скоро потпуне корупције и дегенерације великог броја људи… осим ако влада не преузме неке мере да би то спречила”. Контрадикција је водила до дебате око Смитовог мишљења о подели рада. Алексис де Токвил се сложио са Смитом :” Ништа не тежи да материјализује човека, и да га лиши рада најслабијег трага мисли, више него крајња подела рада”. Адам Фергусон је делио слична размишљања са Смитом, иако је било генерално негативније". Alexis de Tocqueville agreed with Smith: "Nothing tends to materialize man, and to deprive his work of the faintest trace of mind, more than extreme division of labor." Adam Ferguson shared similar views to Smith, though was generally more negative.
Специјализација и концентрација радника на њиховим подзадацима често води до веће вештине и веће продуктивности на њиховим одређеним подзадацима него што би било постигнуто истим бројем радника од којих сваки изводи оригинални шири задатак.
Смит је видео важност усклађивања вештина са опремом- често у контексту једне организације. На пример, стварање игала је организовано на следећи начин: један радник који прави главу, други тело, где сваки од њих користи различиту опрему. Слично томе, он је нагласио велики број вештина коришћених у сарадњи и са одговарајућом опремом, које су биле неопходне да би изградили брод.
У модерној економској дискусији, користи се термин људски капитал. Смитов увид предлаже да су огромна повећања у продуктивности, која се могу добити из технологије или технолошког напретка, могућа зато што су људски и физички капитал изједначени, често у једној организацији.
Бебиџ је написао првобитни рад ‘’ О економији машинерије и произвођача” анализирајући, можда по први пут, поделу рада у фабрикама.
Карл Маркс Маркс се залагао за теорију да повећање стручности радника може довести до смањења свеукупних вештина и до недостатка ентузијазма за њихов даљи рад. Он је овај процес описао као отуђење: радници постају све више и више стручни у својим областима, а сам рад постаје шаблонски што временом доводи до потпуног отуђења од процеса производње. Радници затим постају “депресиви и физички и психички као машине”.Economic & Philosophical Manuscripts, 1844, First Manuscript, in T.B. Bottomore, Karl Marx Early Writings, C.A. Watts and Co. Ltd., London, (1963). стр. 72
Такође, Маркс је тврдио да подела рада ствара мање веште радника. Како рад постаје све више специјализован, мање обуке је потребно за сваки посао појединачно. Самим тим, читава радна снага је мање вешта за обављање читавог посла него један појединац. Wage Labor & Capital
Међу Марксовим теоретским доприносима налази се и изричита разлика између економске и социјалне поделе рада. Она гласи да су неки облици сарадње у раду суштински техникалије, док су други резултат социјалне контроле, функције повезане са класом и статусом у хијерархији. Када би ове две области биле спојене, чинило би се да је постојећа област рада технички неизбежна и непромењива, а не како је у ствари конструисана од стране друштва. Он се такође залаже за то да је у комунистичком друштву подела рада превазиђена, што значи да се равномерни људски развој јавља када људи у потпуности изразе своју природу у разноликости креативног рада који обављају.Ali Rattansi: Marx and the Division of Labor (Macmillan, 1982)
Хенри Дејвид Торо
Торо је критиковао поделу рада код Валдена ( објављено 1854 ), по основи да склања људе од осећаја повезаности са друштвом и са светом уопште, укључујући природу. Он је тврдио да је просечан човек у цивилизованом друштву мање богат. Одговор који је дао је да самодовољност је била довољна да покрије основне потребе особе.
Тороов пријатељ и ментор, Ралф Валдо Емерсон, критиковао је поделу рада у ‘’ Амерички Академик”, широко информисано, холистичко грађанство је витално за духовно и физичко здравље државе.
Емил Диркем Емил Диркем у његовом првобитном раду, Подела рада у друштву, опажа да се подела рада појављује у свим друштвима и позитивно корелира са друштвеним напретком зато што се повећава како друштво напредује. Диркем је дошао до истог закључка поводом позитивних утицаја поделе рада као његов теоретски претходник, Адам Смит. Смит опажа да подела рада резултира ‘’ пропорцијалним повећањем продуктивне снаге рада”. Док они деле ово уверење, Диркем је веровао да се подела рада примењује на све ‘’ биолошке организме уопште” док је Смит веровао да се овај закон односи ‘’ само на људска друштва”. Ова разлика може резултирати из утицаја Дарвина "О пореклу врста" на Диркемове радове.Jones, Robert. Emile Durkheim: An Introduction to Four Major Works. Beverly Hills, CA: Sage Publications, Inc., 1986. Print. На пример, Диркем је посматрао очигледну везу између функционалне специјализације делова организма ‘’ и ‘’обима еволутивног развоја тог организма за који је веровао ‘’ да проширује обим поделе рада тако да чини своје порекло истовремено са пореклом самог живота… наговештавајући да његови услови морају бити установљени у кључним својствима свих организованих ствари.
Социјална солидарност не може бити директно квантификована, Диркем индиректно истражује солидарност ‘’ класификацијом различитих типова закона да би пронашао… различите типове социјалне солидарности која им одговара”. Диркем категорише: криминални закони и њихове просечне казне као унапређивање механичке солидарности, осећај јединства резултира од индивидуалаца који се ангажују у сличним пословима који имају заједничке позадине, традиције и вредности; и државни закони који унапређују органску солидарност, друштво у којем се индивидуалци упуштају у различите врсте послова који доприносе друштву и другим индивидуалцима. Диркем верује да органска солидарност преовлађује у напреднијим друштвима, док механичка солидарности симболизује мање развијена друштва. Он објашњава да, у друштвима са више механичке солидарности, разноврсност и подела рада је мања, тако да индивидуалци имају сличан поглед на свет. Слично томе, Диркем износи мишљења и да у друштвима са више органске солидарности, разноврсност занимања је већа, и индивидуалци више зависе једни од других, резултујући већим повластицама друштву као целини.
Лудвиг фон Мизес
Марксове теорије, укључујући и негативне тврдње поводом поделе рада су биле критиковане од стране Аустријских економиста као што је Лудвиг фон Мизес.
Главни аргумент овде је да се економске користи стичу из поделе рада далеко надмашују трошкове. Тврди се да је у потпуности могуће постићи уравнотежен људски развој у склопу капитализма, и отуђење је смањено као пука романтична фикција.
Фридрих А. Хајек
У употреби знања у друштву, Фридрих А. Хајек каже: