Северни ћук () врста је сове из породице правих сова која насељава већи део Северне Америке, укључујући југоисточну Аљаску, јужну Канаду, већи део Сједињених Држава и централне планине Мексика. Ова птица живи у шупљинама дрвећа и старим гнездима направљеним од стране других малих грабљивица. Неки припадници врсте су станарице, док други могу да мигрирају на југ током зиме или да се спуштају са већих висина.
Једна је од најлакших сова у Северној Америци са просечном тежином од око 75 грама код мужјака и 100 грама код женке, док је висока око 20 центиметара. Нема ушне праменове, а фацијални диск је карактеристичан по белој шари у облику слова -{Y}-. Горњи део тела је пругаст и браон, а леђа, крила и реп су бело истачкани. До данас је забележено најмање 11 различитих вокализација, од којих се неке могу често чути, док друге северни ћук испушта само у посебним приликама, приликом дозивања женке и удварања, доношења хране или одбране од непријатеља. Најчешћи облик дозивања преставља такозвано стандардно оглашавање — монотону серију звиждука са константном висином који се могу чути на удаљености до 300 метара и које се може описати као „туут” или „ту-ту-ту” звук, а које испушта готово искључиво мужјак. Са друге стране, женка најчешће оглашава „тссст” дозивом и то током прекопулаторног дуета са мужјаком, као и када јој мужјак доноси храну у гнездо.
Иако постоји више географских варијација, данас су званично признате две подврсте северног ћука — номинална -{Aegolius acadicus acadicus}-, која се појављује широм целог ареала, и немиграторна -{Aegolius acadicus brooksi}-, која је ендемска врста Острва Краљице Шарлот. Физичке разлике између ове две подврсте нису велике — номинална подврста је већа, има краћи реп и светлија је, а бели доњи делови тела и тачке на летном перју номиналне подврсте су код -{brooksi}- ублажене и не тако истакнуте.
Углавном се храни малим животињама, претежно сисарима, а највећи део исхране ове врсте чине мишеви, волухарице, ровчице и веверице. Што се тиче осталих животиња, може се, углавном током зиме, хранити птицама — најчешће ласте, врапци, двобојна сеница и златоглави краљић, али и бескичмењацима — тврдокрилцима и правокрилцима, док се у приобалним подручјима на менију могу наћи и амфиподе, изоподе, паукови, ракови и жабе.
Опис Ово је мала врста сове — мужјак је у просеку висок између 18 и 20 центиметара, док просечна висина женке износи 20—21,5 центиметара. Маса у великој мери варира у зависности од стања птице и годишњег доба. Мршави мужјаци тежине око 65 грама и женке тешке мање од 80 грама се најчешће срећу током зиме, када нема хране у изобиљу. Женке су за 50% теже током лежања на јајима у односу на остатак године, па се тежина креће између 113 и 143,5 грама. Гледано на годишњем нивоу, просечна тежина мужјака износи свега 75 грама, док је женка тешка око 100 грама, што ову сову чини једним од најлакших сова у Северној Америци. Разлике у тежини услед полног диморфизма су нешто мање присутне него код сродне гаћасте кукумавке, али веће него код већине осталих северноамеричких сова.
Ноге су јој кратке и прекривене густим перјем све до стопала, а глава је велика, округла и без ушних праменова, док је фацијални диск такође округао. Кљун је тамне боје, а очи су жуте до златне, с тим да златна боја очију преовладава код одраслих јединки. Крила се завршавају са 10 примарних пера, а дужина истих код женке износи 143,3 милиметара, а код мужјака 137 милиметара, па се просечни распон крила креће између 42 и 56,3 центиметара. Код одрасле јединке, горњи део тела је пругаст и браон, потиљак је беле боје, а леђа, крила и реп су бело истачкани. Фацијални диск је светлобраон, са карактеристичном белом шаром у облику слова -{Y}- изнад кљуна и између очију, док је са стране тамнобраон и бео. Доњи део тела је махом беле боје, са широким, усправним браон пругама.
Младунци су углавном браон боје, без белих шара на горњем делу тела (осим на крилима и репу). Такође, имају црнкаст фацијални диск, али са јасно видљивом белом шаром у облику слова -{Y}-. Паперје је присутно код птића од маја до септембра. Мужјак и женка имају идентично перје које почиње да се појављује 7 дана од излегања, а млади потпуно оперјавају приликом изласка из гнезда — отприлике након 33 дана старости. Горњи делови тела, глава и груди су тамнобраон или гарави без мрља, док су стомак, подрепни део и стопала голи, а понекад се дешава да се паперје на неким деловима тела задржи чак и након напуштања гнезда.
Слух Ова врста има веома софистициран слух. Наиме, то је због вертикално асиметричних ушију и различитог облика ушних отвора. С обзиром да звук досеже до ушију у различито време и различите је јачине, северни ћук може са врло великом прецизношћу локализовати свој плен. Таква прецизна локализација звука омогућава овој врсти сова да лови у потпуном мраку, ослањајући се само на чуло слуха.
Сличне врсте Сродна гаћаста кукумавка (-{Aegolius funereus}-) доста је слична са северним ћуком, али је кукумавка већа, са белим фацијалним диском оивиченим црном бојом и теме јој је прекривено белим тачкама, а не пругама, као што је то случај код северног ћука. Младунци гаћасте кукумавке су тамне браон боје са неприметним белим пругама на стомаку. Такође се може помешати са врстом -{Glaucidium gnoma}-, мада је она мања, са релативно мањом главом, дужим репом и неупадљивим фацијалним диском. Северни ћук подсећа и на ритску сову јер нема ушне праменове, али је знатно мањи од поменуте. Прилично је честа, али тешко уочљива врста.
Систематика Подврсте Две подврсте су званично признате: миграторна -{Aegolius acadicus acadicus}-, која се појављује широм целог ареала, и немиграторна -{Aegolius acadicus brooksi}-, која је ендемска врста Острва Краљице Шарлот, а коју је 1916. године именовао и описао Флеминг на основу три одрасле јединке и једног младунца нађених 1915. године на Грејемовом острву. Хибриди између ове две подврсте никада нису забележени.
-{Brooksi}- по изгледу веома личи на номиналну подврсту, али је од ње мања, има дужи реп и тамнија је. Бели доњи делови тела и тачке на летном перју номиналне подврсте су код -{brooksi}- ублажене и не тако истакнуте.
Трећу подврсту предложио је 1954. године Бригс, али је њено постојање базирано на једном птићу спорног порекла, тако да она није генерално призната. Ова подврста би, по Бригсу, спојила северног ћука са врстом -{Aegolius ridgwayi}-.
Са перјем одрасле јединке које подсећа на перје младунаца северног ћука и са сличним оглашавањем, врста -{Aegolius ridgwayi}- је сматрана конспецифичном са северним ћуком. Исто тако, неки научници сугеришу да ове две врсте чине једну политипску врсту, док неки тврде да би оне могле да припадају истој суперврсти. Да би се разјаснио однос између ове две врсте и потенцијалних интермедијара, неопходне су генетичке анализе, узгојни узорци и снимци оглашавања.
Географске варијације У источним деловима Северне Америке, величина јединки се у просеку повећава пропорционално са повећањем географске ширине. Обојеност је униформна широм целог ареала распрострањења, изузев тамније подврсте -{brooksi}-, мада -{brooksi}- и дистинктна и потенцијално дисјунктна популација у јужним Апалачким планинама чине незнатни део укупне популације.
Генетика Анализа алоензима открила је мале разлике у оквиру популације између -{brooksi}- и суседне популације у долини Оканаган, али су истом анализом утврђене знатно веће генетске варијације између -{brooksi}- и југоисточних популација северног ћука, укључујући и морфолошки дистинктну јужноапалачку популацију. Ови обрасци указују на постојање глацијалног рефугијума у југоисточним Сједињеним Државама током последњег леденог доба, са каснијом експанзијом ка северу која је пратила повлачење ледника. Следећи овај образац, скупови алела свих популација северног ћука формирали су подскупове укупног скупа алела једино у јужноапалачкој популацији, изузев једног алела који је пронађен једино у популацији близу Грин Беја (Висконсин). Све у свему, утврђено је да су јужноапалачка и популација на територији Алегејнског платоа барем генетски дистинктне популације од генералне популације, као што је то случај са подврстом -{brooksi}- и њеном разликом у односу на номиналну подврсту.
Распрострањеност 280px|мини|Јединка северног ћука у Мисурију Распрострањена је искључиво на простору Северне Америке. Северни ћук живи у шупљинама дрвећа и старим гнездима направљеним од стране других малих грабљивица. Неки припадници врсте су станарице, док други могу да мигрирају на југ током зиме или да се спуштају са већих висина. Њихов ареал обухвата већи део Северне Америке, укључујући југоисточну Аљаску, јужну Канаду, већи део Сједињених Држава и централне планине Мексика. Због тешке уочљивости, границе распрострањености је тешко утврдити са великом прецизношћу, али неки научници сматрају да се, на северу, северни ћук може видети до 50° географске ширине у Квебеку и Онтарију, док други тврде да се гнезди северно све до јужног дела Џејмсовог залива у Онтарију, што је много даље од најсевернијих простора у којима је забележена ова врста. Са сигурношћу се зна да се гнезди у свим областима Квебека јужно од 49 °CГШ сем у региону Абитиби, док у Манитоби најсевернији случај представља јединка страдала на путу у Грес Ривер парку, на географској ширини 54° 20' пронађена 24. јуна 1994. године. Сходно томе, може се закључити да је њихов ареал још већи, па се могу гнездити чак и на далеком северу одакле већина птица мигрира јужније да би се размножавала. Северни ћук је изузетно прилагодљива врста која се може адаптирати на велику хладноћу.
Ареал гнежђења Као станарица, присутна је од Британске Колумбије јужно до Орегона, Ајдаха и Монтане; јужно од тога је присутна на већим надморским висинама, на Стеновитим, Каскадским планинама, Пацифичком планинском масиву, Сијера Невади и на венцу Сијера Мадре све до Оахаке у Мексику, укључујући и јужну Калифорнију, јужну Неваду, централну Аризону и острва Санта Круз и Санта Каталина.
Гнезди се у тајгама и северним зимзеленим шумама од Аљаског полуострва до југоисточне Аљаске, јужно до јужног дела Британске Колумбије, укључујући и Острва краљице Шарлот и Ванкуверско острво; савезне државе Вашингтон, укључујући острво Сан Хуан; Орегона, Ајдаха, Монтане, Вајоминга и подножја и ниских планина Колорада.
Ареал гнежђења простире се источно до централне Алберте, централног Саскачевана, јужне и централне Манитобе, дуж јужног Онтарија, јужног Квебека, Њу Брансвика, копнене Нове Шкотске и острва принца Едварда. У Сједињеним Државама се ареал продужује северним савезним државама — кроз Северну и Јужну Дакоту, Минесоту, Висконсин, Масачусетс, Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванију, Мериленд, Конектикат и Мејн. Ретко сеже на југ до највиших надморских висина јужних Апалачких планина до Кентакија, Вирџине, Северне Каролине и Тенесија. У врло малој мери или уопште није присутна у Великим равницама Сједињених Држава.
Ареал зимовања Током зиме, неке птице остају на својим територијама, док се друге селе јужније или на ниже надморске висине. Популације номиналне подврсте се регуларно селе јужно до Ајове, Индијане и Њу Џерзија. Нередовно се селе и јужно до Оклахоме, Канзаса, Вирџиније, Тенесија, Луизијане, Џорџије и Неваде.
Скитнице, односно усамљене јединке, забележене су на Флориди, југоисточним деловима Фарајонских острва и у Њуфаундленду. Случајно могу да залутају и на острва Сент Лоренс и Сент Пол на Аљасци.
Миграције Многе јединке током јесени мигрирају на југ, али неке остају на својој територији гнежђења током зиме, а то је углавном случај са јединкама у источној и западној Северној Америци. Такође, оне јединке које живе на већим надморским висинама се редовно спуштају са планина и прелазе у ниже, топлије крајеве. Изузетак од свега овога је подврста -{brooksi}-, која је немиграторна и остаје током читаве године на истом простору.