Тропска вриштећа сова () мала је врста сове из породице правих сова.
Распрострањеност и станиште Живи широм Јужне Америке (укључујући и Тринидад и Тобаго), осим на Андима, сувим пацифичким низијама и на крајњем југу континента. Њен ареал протеже се и кроз Централну Америку у Костарики и Панами. У суштини је веома честа и уобичајена врста - у већем делу свог ареала једна од најчешћих врста сова и вероватно најчешћа вриштећа сова у тропима. Насељава широк спектар шумских станишта, од суве катинге до густих тропских шума, па чак и градске паркове.
Опис Ова полиморфна врста сове је веома разноврсна када је у питању обојеност, с тим да је углавном сивкасто-браон боје или (ређе) браон или риђе боје, али увек са релативно дистинктивном црном ивицом фацијалног диска и са жутим очима. Висине је између 21 и 23 центиметара, а тешка 97-160 грама.
Понашање Исхрана Тропска вриштећа сова хвата плен из заседе, тако што чека на некој грани или другом узвишењу и када спази плен обрушава се на исти, мада се неретко дешава да иде у потрагу и да хвата плен док лети. Ова сова се примарно храни инсектима, који чине 66% њеног плена, али и малим кичмењацима, који чине 33% њене исхране. Када је реч о бескичмењацима, тропска вриштећа сова храни се глистама, скорпијама, пауцима, косцима и разним врстама инсеката, укључујући бубашвабе, термите, скакавце, црвчке, ровце, гусенице и мраве. С друге стране, од кичмењака се на њеном менију могу наћи мале жабе, змије, птице, опосуми, слепи мишеви и разни глодари.
Репродукција Мужјак обично почиње да пева у августу или почетком септембра. Удварање се углавном догађа током септембра. Мужјак обезбеђује место за гнежђење, а то је углавном нека природна шупљина, старо гнездо неке друге птице или шупљине детлића. Женка полаже једно до три (понекад чак и шест) јаја. Ако се осећа угрожено током лежања на јајима, женка ће лећи на јаја леђима и уперити канџе према потенцијалној опасности. Такође се може десити да ова сова у лету нападне и човека својим канџама, ако он представља опасност по њу.
Младунци тропске вриштеће сове прекривени су белим паперјем, проређеним на леђима, док су њихове ноге и стопала бледе розе боје. Кљун им је бисерне сиве боје, док су очи затворене приликом излегања и почињу да се отварају након шест дана, да би се у потпуности отворила након десет дана. Младунци почињу да добијају перје након месец дана од излегања.
Подврсте M. c. choliba (Vieillot 1817) Живи у јужном Мато Гросоу и Сао Паулу, Бразил, јужно до источног Парагваја. M. c. luctisomus (Bangs and Pernard 1921) Насељава пацифичке обале у Костарики јужно до Панаме. M. c. margaritae (Cory 1915) Ограничена на подручје острва Маргарита на северу Венецуеле. Светлија од номиналне подврсте -{choliba}-. M. c. crucigerus (Spix 1824) Појављује се од источне Колумбије, Венецуеле и Тринидада па источно источно до Гвајане и јужно до источног Перуа. Перје јој је ишарано жућкастим тачкама. M. c. duidae (Chapman 1929) Ограничена на подручје шумовитих падина планина Дуида и Неблина у јужној Венецуели. Веома тамна подврста са прилично јединственим шарама на глави и врату. Једина је подврста тропске вриштеће сове са белом траком дуж врата. Можда чак представља и посебну врсту. M. c. decussatus (Lichtenstein 1823) Јавља се у централном и јужном Бразилу. Мања и блеђа од подврсте -{crucigerus}-, са беличастим тачкама на телу. M. c. uruguaiensis (Hekstra 1982) Насељава југоисточни Бразил (Санта Катарина, Рио Гранде до Сул), североисточну Аргентину и Уругвај. Пруге на доњем делу тела су прилично изражене. Перје је претежно риђе боје. M. c. surutus (L. Kelso 1941) Живи у Боливији. Светлије риђе боје од подврсте -{crucigerus}-, а пруге и шаре се мање јављају него код поменуте подврсте. M. c. wetmorei (Brodkorb 1937) Насељава Парагвај и Аргентину, јужно до Мендозе и северног дела Буенос Ајреса. Тамнија од подврсте -{decussatus}-, а доњи део тела је прљавије наранџастобраон боје.
Референце
Литература
Neotropical Birds 2011
Спољашње везе
Категорија:Птице Јужне Америке Категорија:Птице Централне Америке Категорија:Megascops Категорија:Птице описане 1817. године